Podaništvo i uterivanje straha

Više od dvadeset hiljada građana ove godine je odalo počast Zoranu Đinđiću, premijeru Srbije ubijenom u atentatu 12. marta 2003. U toj „Šetnji za Zorana“, prvi put su zajedno učestvovali političke vođe i pristalice Liberalno demokratske partije i Demokratske stranke. Prethodno je Vlada na čelu sa premijerom Ivicom Dačićem i prvim potpredsjednikom Aleksandrom Vučićem položila vijenac na mjesto gdje je, prije ravno deset godina, strijeljan Zoran Đinđić.

Čiji je zapravo danas Zoran Đinđić? Ko se sve bori za njegovo političko nasleđe? Ima li uopšte neko pravo da se nazove Đinđićevim političkim naslednikom? Zbog čega, deset godina nakon atentata, ta bitka djeluje tako neubjedljivo?

„Na desetogodišnjicu atentata na Zorana Đinđića, građani Srbije su, čini mi se, značajno promenili svoj odnos prema tom događaju“, kaže Žarko Korać. „Kada smo 2004, u jednoj televizijskoj emisiji gostovali Čedomir Jovanović, Latinka Perović i ja, novinarka nam je rekla da je jedva uspela da pronađe nekoga ko bi o njemu govorio; a pogledajte šta se danas događa!“

„VREME„: Šta se događa?

ŽARKO KORAĆ: Zoran Đinđić se beatizira, pretvara se u sveca i cela Srbija se iza njega ili zaklanja ili ćuti. Po svemu sudeći, Đinđić je ušao u kolektivnu svest, pa se na njega danas pozivaju čak i populisti koji nemaju nikakvu ideju Srbije kao modernog društva.

Ti populisti će se odmah pobuniti i pitati vas – odakle vam pravo da se predstavljate kao jedini i ekskluzivni tumač, zastupnik i nastavljač politike Zorana Đinđića?

Kao neko ko nikada nije pokazao tu vrstu posesivnosti, ne verujem da sam prava adresa za takva pitanja. Uostalom, davno sam rekao da Zoran Đinđić nije ničije ekskluzivno vlasništvo i da će mi biti drago ako jednoga dana ljudi o njemu budu govorili kao o svom političkom uzoru. Nevolja je u tome što, ponavljam, to često čine oni koji ne dele Đinđićeve poglede na državu i društvo. A ti pogledi su veoma različiti od populističke i nacionalističke politike koja je danas dominantna.

U čemu se razlikuju?

Matrica našeg kolektivizma ogleda se u pokušaju da se nacija podredi demokratiji, a država društvu; Đinđić je to drugačije video. Čitajući njegove radove, našao sam, recimo, tekst „Srbija, šta je to“, iz 1989. godine, u kome on objašnjava da kod nas, umesto ideje slobode, nekako uvek pobeđuje ideja kolektivizma. Đinđić želi demokratsko, razvijeno društvo i kaže da se do njega ne može doći neprekidnim pozivanjem na zaostalost, kolektivizam i na istoriju. Govorim u najširem smislu. Nažalost, imam utisak da ljudi koji se danas predstavljaju kao Đinđićevi politički naslednici nisu svesni da je njegova ideološka koncepcija toliko različita od njihove. Pa, ne možete institucije države zameniti sopstvenim jakim egom! Pored toga, Đinđićevi „politički naslednici“ ignorišu nešto što se zove politički i moralni integritet, pa ispada da svako i u svakom momentu može da promeni svoju političku poziciju ili da javno brani ideje koje su u suprotnosti sa onim u šta suštinski veruje… Znate, mi nikada nismo čuli kako ti ljudi definišu državu. Kako vide naše društvo? Umesto toga, nudi nam se puki politički pragmatizam: „ja ću pregovarati“, „ja ću rešiti pitanje Kosova“, „ja ću hapsiti“… Ali vi i dalje ne znate šta oni uopšte dalje žele sa tom državom.

nastavak

Ne znate zato što to ne znaju ni oni ili…

Zato što to ni oni ne znaju, naravno. Izvinite, do pre samo godinu dana, ti ljudi su branili u jednom slučaju viziju Slobodana Miloševića, a u drugom Vojislava Šešelja. Ići u Brisel na pregovore o rešenju kosovskog pitanja ili tvrditi da vam je cilj integracija Srbije u EU nije koncepcija države; to je politička odluka. Doduše, pragmatička koju podržavam. Neko ciničan bi mogao da kaže kako ova Vlada želi Srbiju u EU, ali upravo ovakvu kakva je danas. Argument onih koji te ljude podržavaju – a iznenađujuće ih je mnogo – jeste da nije važno zašto nešto rade; važno je da rade. Što me, izvinjavam se, neodoljivo podseća na čuvenu izjavu Deng Sjaopinga koji je rekao kako nije važno da li je mačka crna ili bela; važno je da lovi miševe. Pritom, zanimljivo je da, govoreći u kontekstu jedine postojeće ideološke opne, Sjaoping poručuje da nije sve ideologija; postoji i realan život. Nažalost, kod nas više ne postoji bilo kakva ideologija…

Socijalisti i naprednjaci nemaju nikakvu ideologiju, to hoćete da kažete?

Naravno. Politika se svodi na to da se jednoga dana povuče jedan potez, drugoga dana drugi i vi zapravo nemate ništa što bi povezivalo te dve političke odluke. Najviše što bi neko mogao reći je da bi se iz ovoga što trenutno gledamo i slušamo jednoga dana mogla roditi konzistentna ideologija modernog društva i moderne srpske države. Daj bože! Ali, političke biografije onih koji su na vlasti ne ulivaju mi nekakvo naročito poverenje. Predugo su podržavali politiku koja je bila katastrofalna. I to je moralni argument. Zar se obojici političkih lidera dve partije koji danas čine Vladu Srbije – i Slobodanu Miloševiću i Vojislavu Šešelju – nije sudilo ili se ne sudi u Hagu? Hoću da kažem da je njihova politika na neki način izvan onoga što bi se moglo nazvati normalnim političkim životom. Kaže se – ljudi evoluiraju. To je tačno. Fransoa Miteran je, recimo, pre Drugog svetskog rata bio desničar, pa je onda postao lider Socijalističke partije Francuske. Imate i obrnutih primera, naravno. Ta mogućnost posebno važi za relativno mlade ljude kakvi su Ivica Dačić i Aleksandar Vučić.

Da, i u čemu je onda problem?

U tome što kod njih za sada nemate niti jedan krupan otklon od pogubne politike koju su devedesetih vodili njihovi nekadašnji lideri.

Zaista ne vidite nikakav otklon?

Ako ga i ima, on je bez objašnjenja. Povodom sedam godina od smrti Slobodana Miloševića, Ivica Dačić je, recimo, poručio kako će istorija jednoga dana reći svoje. Kao da tu istoriju ne pišu ljudi. Naravno, Dačićeva izjava neuporedivo je bolja od onoga što je taj čovek govorio pre samo sedam ili osam godina. Ali, ma koliko se inače trudili, nužnost nikako ne možemo proglasiti za vrlinu… Paradoksalno, ljudi koji su nekada osuđivali Zorana Đinđića što je, referirajući se na Maksa Vebera, tvrdio da politika ne sadrži moralne komponente, danas bez problema prihvataju tezu kako nije važno šta ste radili, nego ono šta ćete u datom trenutku uraditi. Ali, zar istorija nije prepuna nemoralnih i ciničnih ljudi? Hoću da kažem da je nekako postalo prihvatljivo da vodite zemlju, dobijete ogromnu podršku građana i da, koristeći malo lukavstvo uma, uživate u svojoj moći koja proističe upravo iz činjenice da svojim biračima nikada niste ponudili odgovor ni na jedno ozbiljno pitanje.

Šta bi se dogodilo ako bi na ta pitanja ponudili odgovore, šta mislite?

Mislim da, u tom slučaju, njihova popularnost ne bi dugo trajala. Za razliku od Zorana Đinđića, koji se nikada nije udvarao, koji je bio direktan i nije vodio računa o tome koliko je popularan, njegovi navodni politički naslednici se trude da po svaku cenu izbegnu bilo koju temu koja bi dovela u pitanje njihov rejting. Onomad, građani su negde u kostima osećali da Zoran Đinđić od njih traži da se menjaju. Naprosto, Đinđić nije verovao u takozvane organske promene, u jedinstvo naroda, u ideju da je država izvan svega, da nas velike sile sputavaju… Dakle, da li će neko od ovih koji su danas na vlasti u budućnosti evoluirati, to ne mogu da isključim. Mogućnost postoji, ali, dozvolite, ja u to baš i ne verujem.

Zašto ne vjerujete u evoluciju Aleksandra Vučića?

Zato što, suštinski, Aleksandar Vučić nastavlja sa politikom Vojislava Šešelja. Ako se sećate, Šešelj je, recimo, insistirao na pravljenju anketnih komisija od kojih je kasnije pravio cirkus. E, to danas radi i Aleksandar Vučić. Pored toga, Šešelj je suštinu svoje politike zasnivao na onome – Laufer mi javlja; nešto slično čini Aleksandar Vučić: trudi se da javnosti pošalje poruku da sve zna. Od njega ćete veoma retko čuti odgovore kao što su „nisam siguran“, “ morao bih da proverim“, „ne znam“, „ne bavim se time“, „nije moj posao“, što u ovakvim političkim, ekonomskim i socijalnim prilikama ljudima postaje prihvatljivo. Indirektnom porukom da sve zna – od toga da li je neki radnik u nekoj firmi ukrao toalet-papir do toga šta je sve radio Miroslav Mišković – Vučić građanima bukvalno uteruje strah. Zanimljivo, nekoliko mojih prijatelja – prvi put nakon devedesetih – danas izbegava da duže razgovara mobilnim telefonima.

„Nemoj, sve se sluša“, kažu.

Hoću da kažem da je stvorena ta psihoza, atmosfera straha koja za cilj ima da poruči kako onaj ko je na vrhu sve prati; svi ste mu sumnjivi!

Ali za to nije odgovoran samo Aleksandar Vučić.

To je tačno. Vučić samo koristi situaciju i stvara atmosferu u kojoj sebe predstavlja kao jedinog nosioca istine, onoga koji sve zna i koji, kao neki veliki otac, sada može da kazni sve nas jer o nama naprosto sve zna. Takav model je atipičan za moderno društvo. Zamislite, recimo, da Barak Obama američkoj naciji kaže kako je napravio tim od stručnjaka CIA i FBA koji će ispitati šta rade tajkuni. Svi bi rekli da je Obama na pragu državnog udara; pitali bi ga šta će mu Tužilaštvo, tužilac i sudovi ako sve može sam. U tom smislu, očekivao bih da nam Vučić kaže šta je sa našim institucijama…

Da vam Vučić kaže? Hoćete da kažete da su te institucije postojale i da ih je sada uništio Aleksandar Vučić?

Ne, ne, neću… Da bi se napravile institucije, neophodan je politički podsticaj, a to, koliko mi se čini, Vučić za sada ne radi. Međutim, postoji nešto što me veoma brine a, što ste s pravom pokrenuli u jednom od svojih prethodnih pitanja: reč je o karakteru našeg društva. U Travničkoj hronici, Ivo Andrić je to maestralno opisao: neverovatno je podaništvo koje građani pokazuju prema svakom novom lideru! Možda ćete se začuditi, ali od uvođenja višestranačkog sistema, jedini politički lider koji nije tražio takav odnos bio je Zoran Đinđić. Đinđića se niko nije bojao, niko mu se nije klanjao. Ljudi su u njemu prepoznali modernog političara koji je znao da je podaništvo fatalno za demokratije u svakom normalnom društvu. Verujte, meni je taj vezirski odnos šokantan. Imate ljude koji veoma dobro znaju da su – često s razlogom – predmet interesovanja Tužilaštva i policije, a koji sada na sve načine pokušavaju da se umile, da se dodvore Aleksandru Vučiću. I to je prilično mučno posmatrati. Istovremeno, imate i one koji to ne rade zbog toga što su predmet interesovanja Tužilaštva…

Nego?

Naprosto su – takvi. Reč je o grupi koja uvek ide uz vlast, nadajući se nekom ambasadorskom mestu, nekoj apanaži… Na kraju, imate i one kod kojih ne postoji nikakav ličan motiv; jednostavno, to je njihovo ubeđenje. Zbog čega je došlo do tog obrta? Zato što su, mislim, previše očekivali od Demokratske stranke i Borisa Tadića i ta razočaranost je, moram da kažem, dobrim delom opravdana. Tome je doprinela politika i „Kosovo i EU“, i gore i dole, i toplo i hladno, i levo i desno… Na kraju, ti ljudi su svoje nezadovoljstvo ispoljili ne emocijama, nego negativnim afektima; mislili su da svako onaj ko vodi drugačiju politiku Srbiji daje šansu. Naravno, vodeći se time, na kraju neminovno dođete u situaciju da branite i Tomislava Nikolića koji je, recimo, ovih dana išao u Belorusiju kako bi Sergeju Lukašensku dodelio državni orden.

Ko je branio to što predsjednik Nikolić odlikuje Lukašenka? Pored toga, koliko znam, ljudi o kojima govorite ne daju blanko podršku ni premijeru Dačiću, ni prvom potpredsjedniku Vučiću, a još manje predsjedniku Nikoliću; podržavaju konkretne poteze koji idu u smjeru rešavanja pitanja Kosova i približavanja Srbije EU. Naravno, sada možete ponovo da citirate Deng Sjaopinga…

Više puta sam rekao da podržavam svako razumno rešenje pitanja Kosova, ma ko da ga je postigao. Nije sporno da je Ivica Dačić pokazao više političke hrabrosti od Borisa Tadića čim je seo da razgovara sa Hašimom Tačijem. Pored toga, rekao sam i da korupcija izjeda Srbiju i činjenica da se jedan tajkun našao u zatvoru jeste poruka da je država jača od finansijskog kapitala. Problem je samo u tome je li sve rađeno po zakonu. Ne može jedan političar da vodi istrage, formira svoje timove, javno obrazlaže šta je za njega „lični poraz“, a šta nije. Izvinite, koji to ministar odbrane radi? Drugo, ne možete voditi pregovore o Kosovu, a hvaliti Slobodana Miloševića. Doduše, u svom skandaloznom autorskom tekstu u NIN-u, u kome čak tvrdi da je naslednik Zorana Đinđića, Ivica Dačić ipak ima jednu, rekao bih gotovo šekspirovsku rečenicu u kojoj priznaje da možda ima neke pravde u tome što danas upravo on vodi kosovske pregovore. Kao da je u pitanju neka osveta istorije. Međutim, u strahu da bi mogao da izgubi podršku dela svojih birača, Dačić tu staje; ne ide dalje u objašnjenju. E, sada vi to uporedite sa Đinđićem koji je radio ono što je mislio da mora, gubeći na taj način podršku građana Srbije. Koliko je ljudi podržavalo Đinđića 28. juna 2001. kada je Slobodana Miloševića izručio Hagu, šta mislite? Pa, svi su ga napali! Bez obzira na to, Đinđić je jasno rekao: „Milošević je morao da se nađe u Hagu…“

Iako ni Zoran Đinđić nije do kraja objasnio zbog čega.

Nije objasnio do kraja, to je tačno… Svestan da za to nema veliku podršku građana, Đinđić je, verujem, izbegao da tu odluku do kraja obrazloži. Pored toga, izručenjem Miloševića Hagu, Zoran Đinđić je sebe ozbiljno ugrozio. Ne samo politički. Najzad, znao je da mora da žuri, da je prinuđen da Srbiju menja upravo tom brzinom u kojoj nije bilo vremena za baš svako obrazloženje… Ako Zorana Đinđića danas uporedite ne sa Dačićem ili Vučićem, nego i sa predsednicima koji su kasnije došli na čelo stranke na kome se on nekada nalazio, lako ćete primetiti različite pristupe u načinu na koji se realizuje politika. Sve izjave Borisa Tadića su oprezne, uvijene; kao da se trudio da nikoga ne uvredi. A upravo je takva politika dovela do toga da neki naši intelektualci – zgađeni i besni – poveruju da je bilo kakav promena korak u dobrom smeru.

Vi to niste mislili?

Nisam. Mislio sam i mislim da to nije način. Jer, ako zna zbog čega je „protiv“, čovek valjda mora da zna i za šta je zapravo. Ne želeći da pravim bilo kakve analogije, kao psiholog, moram da kažem da neurotici obično znaju šta neće, ali ne znaju šta hoće. U razvoju deteta, ta faza se zove namćorluk. Naravno, ako govorimo o toj grupi…

„Belim listićima„…

… Među njima, naravno, ima mnogo ozbiljnih ljudi, sa ozbiljnim biografijama i karijerama. Uvek se začudim kada inteligentni, ozbiljni ljudi ne shvate da bi, ako ste već protiv nečega, bilo dobro ponuditi alternativu, obrazložiti šta zapravo hoćete. Eto, tu se mi razilazimo. Pored toga, proglasiti nekoga za naslednika, zaboraviti šta je radio, to je, po mom mišljenju, moralni udarac ovom društvu. Jer, zanemarujući tuđu, vi zapravo pokazujete da ni vaša politička biografija ne znači mnogo. Iako ste – paradoksalno – ceo svoj ugled i moralni kapital koji imate stekli upravo zahvaljujući konzistentnosti svoje političke biografije. U krajnjoj liniji, na taj način negirate sebe… Nažalost, niko od nas ne može da predvidi tok istorije. Razumem da je načinom na koji je politiku vodila prethodna vlada…

Zašto samo vlada?

Građani su bili razočarani i delovanjem opozicije, slažem se. Doduše, srazmerno ulozi i uticaju koji je ona imala u prethodnom periodu… U svakom slučaju, građani su od vlasti očekivali mnogo oštrije rezove. Osim pokazane hrabrosti da se uhapse Radovan Karadžić i Ratko Mladić, suštinski, vlada Borisa Tadića nije mnogo uradila. Nikada, recimo, nije utvrđena uloga Radeta Bulatovića u skrivanju ljudi optuženih za ratne zločine; nije rasvetljena politička pozadina ubistva Zorana Đinđića; na čelu sa onakvim DS-om, Srbija je sve sporije sprovodila reforme; korupcija je institucionalizovana na državnom nivou… Najzad, u formalno-političkom smislu, ono što je ljude definitivno razjarilo bila je Deklaracija o pomirenju sa Socijalističkom partijom Srbije. Njeno obrazloženje, priča o „dva bola“ bila je nešto preko čega neki ljudi naprosto nisu mogli da pređu. Dakle, sve je to… Ovo što danas gledamo, to je 6. oktobar! Posle trinaest godina, na vlast su se vratili upravo oni koje smo smenili 5. oktobra 2000. Iako su, pored svega, neki građani ipak glasali za DS, neki drugi, iako razočarani, svoj glas nisu mogli da daju Srpskoj naprednoj stranci; zato su apstinirali. Da nisu, možda je mogla da se napravi neka koalicija u kojoj bi Demokratska stranka imala manje uticaja. Govorim hipotetički: možda bi došlo do nekih personalnih promena u vrhu stranke jer bi DS možda shvatila da je put kojim je išla vodio u propast.

I vi zaista mislite da bi vrh DS–a, da su još jednom uspjeli da naprave vladu, bilo ko mogao da ubijedi da su im neophodne i neke personalne promjene i unutrašnja reforma?

Možda se moglo pokušati. A možda ste i u pravu… Na kraju, ma šta inače govorili, nisam siguran da su naši intelektualci danas najsrećniji zbog toga što Srbija ima vlast kakvu ima. Po mom mišljenju, posmatrajući šta se događa sa Demokratskom strankom, građani su postali toliko apatični i ganuti, pa nije čudno što je, u Šetnji za Zorana, ona kolona 12. marta izgledala tako kako je izgledala. Ljudi su se setili da je nekada na čelu te stranke bio Zoran Đinđić, koji im je, za razliku od onih koji su došli kasnije, ponudio nadu da će se jednoga dana ipak nešto promeniti. Nažalost, videli smo kako se i šta se promenilo: Aleksandar Vučić je danas najpopularniji političar u Srbiji!

A to nikada ranije nije bio.

Nije. O tome je sam Aleksandar Vučić više puta govorio. Međutim, Vučić mnogo radi kako bi promenio sliku koju javnost o njemu ima.

Na koji način?

Ako obratite pažnju, videćete da Vučićevi gestovi i mimika imaju za cilj da gledaocu sugeriraju kako je reč o nekome koji je zamišljen, smiren, neagresivan; govori polako, tiho, jedva ga čujete, što bi takođe trebalo da ukaže na čoveka staloženog, ozbiljnog, koji vaga svaku svoju reč. Vučić je popularnost stekao pričom o borbi protiv korupcije i to nije tajna. Samo, bojim se da i tu postoji problem. Naime, ljudi su u velikoj zabludi ako misle da je Srbija ekonomski propala isključivo zbog korupcije; tu ima mnogo više razloga. Dok se cela Evropa razvijala, mi smo vodili ratove, bili pod sankcijama… A to je, ne moram da podsećam, zasluga upravo politike koju su vodile nekadašnje stranke Ivice Dačića i Aleksandra Vučića. Međutim, zna se da populistička politika izgrađena na borbi protiv korupcije i takozvanoj politici čistih ruku kod građana uvek ima veliku podršku i popularnost. Primer je Južna Amerika. U tom smislu, politička situacija u Srbiji najviše podseća na onu koju imate od Uga Čaveza do Brazila, Ekvadora ili Perua. Uvek se pojavljuje lider koji kaže – propali ste zbog korupcije i ja ću vas spasiti; napraviću čistu vladu, pohapsiti lopove koji su vas osiromašili; moje ruke su čiste…

Često je citirana izjava Čedomira Jovanovića – Ruke su mi prljave, ali mi je savest čista. Ako su, u tom smislu, ruke Aleksandra Vučića zaista čiste, kakva mu je savjest, šta mislite?

Bilo bi dobro da Vučić što pre odgovori na to pitanje… Pritom, ne isključujem mogućnost da će on jednoga dana do toga i doći. Jer, za razliku od Dačića, koji je samo pragmatičan, Vučić ipak pokazuje više ubeđenosti u to da mu je takva promena neophodna. To je jasno… Doduše, čim je pokaže, kao da se potrudi da je što pre anulira. Kako? Tim bahatim, prepoznatljivim načinom na koji njegova stranka komunicira sa javnošću, načinom na koji vrši vlast, načinom na koji sebe uvek predstavlja kao nekoga ko će da ispituje rad ministra, načinom na koji Vladi i koaliciji visi iznad glave kao Damoklov mač… U tom smislu, Vučić se, hteo – ne hteo, javnosti prikazuje kao ekstremno autoritaran vladar od koga – kao jedinog poštenog i čestitog, je li – uvek sve zavisi. Ostali su, naravno, pod znakom pitanja. Na kraju, evo, navešću vam i primer: dugo godina sam poslanik u Skupštini i moram da kažem da nikada u životu nisam video prizor na kakav sam slučajno naleteo pre nekoliko meseci…

Šta ste vidjeli?

Kada su čuli da dolazi Aleksandar Vučić, poslanici su izašli iz skupštinske sale i u hodniku napravili špalir kako bi ga dočekali. Naravno, ne tvrdim da im je tako nešto naredio Aleksandar Vučić, daleko od toga; ali, zar to ne govori o načinu na koji Vučić vlada, o toj autokratskoj strukturi? I dok je bio na mestu šefa poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke, Vučić je veoma često znao da viče na svoje mnogo starije kolege poslanike. Taj brutalan odnos vezira prema raji u jednoj zatvorenoj kasabi, e to vam je Ivo Andrić o kome sam već govorio! Da se razumemo: ne tvrdim da su ostale partije – pa čak ni one demokratske i liberalne – ustrojene na neki manje autoritaran način; sve su slične… Ali, ovde se vraćamo na početak, na priču o Đinđićevim političkim naslednicima. Možete li zamisliti kako Zoran Đinđić radi na izgradnji sopstvenog kulta ličnosti? Naravno da ne možete. Sa druge strane, kako je, setite se, od malog komunističkog aparatčika, Slobodan Milošević postao lider? U orbitu ga je lansirala rečenica izgovorena na Kosovu Polju: „Niko ne sme da bije ovaj narod!“ Šta je sa Borisom Tadićem? Ovde ću ipak morati da citiram Aristotela: „Da bi čovek bio popularan, ne bi trebalo ništa da kaže, ništa da uradi; trebalo bi da bude – ništa.“ Šta radi Aleksandar Vučić? On svoj kult ličnosti gradi tako što građanima šalje poruku da će se boriti protiv korupcije makar u toj borbi izgubio glavu. Ovaj poslednji deo me naročito plaši.

Zašto?

Iako se, naravno, kao čovek najiskrenije nadam i verujem da će Aleksandar Vučić izbeći sudbinu o kojoj tako često govori, moram da upozorim da porukama kako je njegov život ugrožen Vučić građanima sugerira da je Srbija u nekoj vrsti neprekidnog vanrednog stanja. Ta potreba da se najavljuje sopstvena smrt Srbiju uvodi u kolektivnu paranoju. Pored toga, Vučić na taj način poručuje da postoje negativne, zle sile protiv kojih, baš kao neki mitski junak, pokušava da se izbori. I, kao što je Prometej – koji je od bogova ukrao vatru i doneo je ljudima – osuđen da mu na Kavkazu večno kljucaju džigericu, tako je i Vučič, pokušavajući da promeni Srbiju, unapred osuđen na smrt. Izvinite, to deluje zastrašujuće! Naravno, svako od nas ima pravo da sebe vidi kao Karađorđa, Džordža Klunija ili Prometeja; ali, bilo bi dobro ako bi društvo poštedeli te vrste opservacija i identifikacija.

Identifikacija sa kim? Zanimljivo je, recimo, koliko interesovanje Aleksandar Vučič pokazuje za njemačku politiku, filozofiju, istoriju, kulturu, jezik…

Iako sam po tom pitanju najnesigurniji – sa Vučićem nikada o tome nisam razgovarao – čini mi se da se on, makar i nesvesno, negde identifikovao sa Zoranom Đinđićem. Zvuči paradoksalno, ali imam utisak da Vučič Đinđića doživljava kao svog političkog uzora… Po mom mišljenju, jedna od najboljih Koraksovih karikatura bila je ona na kojoj imate malog i sitnog Borisava Jovića obučenog u ogromni maršalski šinjel Josipa Broza Tita. Bojim se da je i Đinđićev „šinjel“ isto tako ogroman za sve njegove političke naslednike, ma sa koje strane političkog spektra oni dolazili. Naročito za Aleksandra Vučića koji je, pre samo dve godine, lično prelepio Bulevar Zorana Đinđića plakatima Ratka Mladića. I to jeste dosta neobična evolucija.

Kako je objašnjavate?

Eh, kako?! Teško me pitate… U katoličkoj crkvi, u srednjem veku je postojala kanosa, pa je jedan nemački kralj, bosonog i na kolenima, morao da obiđe manastir kako bi dokazao da se pokajao. Uvek sam mislio da je to surovo; sada baš i nisam sasvim siguran. Danas bi svi da nekako prigrabe Zorana Đinđića, iako su ga, dok je bio živ, proganjali kao zver…. Nažalost, ovde još uvek niko nije rekao – izvini, pogrešio sam. To što verujemo da je bez reči izvinjenja moguće izbrisati sopstveni nemoral, to će nam kao društvu jednom doći glave.

Ove godine, premijer Dačić i njegov prvi potpredsjednik Aleksandar Vučić položili su vijenac na mjesto gdje je 12. marta ubijen Zoran Đinđić. Neko je rekao kako im to nije trebalo dozvoliti. Šta vi mislite?

Zoran Đinđić je odavno postavio ogledalo u kome se svi mi povremeno ogledamo. I u smrti, Đinđić Srbiji pomaže da vidi kakva je i gde je. Da li će neko nekome da oprosti, to je stvar moralne odluke svakoga od nas… Ono malo Jevreja koji su preživeli holokaust, recimo, nikada više nisu hteli da odu u Nemačku. Sećam se da sam kao dečak, razgovarajući o automobilima sa kolegom mog oca, profesorom koji je čudom preživeo nacistički logor, pitao zašto ne kupi „folksvagen“.

„Nikada ne bih kupio nemački auto!“, planuo je iznenada. „Nemcima dobro ide i bez mojih para!“

To je, dakle, stvar svakog pojedinca.

Nećete da odgovorite?

Hoću. Nisam bio Đinđićev intimni prijatelj; bio sam mu lojalni saradnik… Ali, evo, reći ću vam: ne mogu da oprostim zbog toga što je upravo politika koju su zastupali oni koji danas vode Srbiju dovela do smrti tako mnogo ljudi. Svojim očima sam gledao sarajevsku decu-invalide… Zoran Đinđić je bio poslednja žrtva; to je isti metak… ne mogu, znate… Iza te politike je ostalo previše leševa.