Niko ovde ne može da se oseća sigurno

„I u redu je da su na jednoj strani Sonja Biserko, Sava Janjić, Rada Trajković. Između njih nema nikakve razlike, ali su se zajedno sa njima našli i oni koji su glumili da su najtvrđi nacionalisti, a politika im je potpuno ista: da mi na Kosovu i Metohiji nemamo ništa, da je važno da mi imamo u našim pričama i u našim bajkama.“

Ova izjava pripada predsjedniku Srbije Aleksandru Vučiću, a izrečena je na posljednjoj sjednici Glavnog odbora njegove Srpske napredne stranke. Za razliku od tih „najtvrđih nacionalista“, tri osobe dobro poznate u javnom životu zbog protivljenja ideji o podjeli Kosova prozvane su kao narodni i srpski neprijatelji.

„To mi nije prvi put“, kaže za „Vreme“ Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. „Helsinški odbor i ja lično vrlo smo eksponirani po pitanju kosovskog problema, sve vreme smo prisutni u obe zajednice i dobro su poznati naši stavovi o tamošnjim prilikama. Uvek smo bili izloženi govoru mržnje ili kritikama zato što su ti naši stavovi bili konzistentni i, rekla bih, drugačiji od mnogih.“

„VREME„: Pitanje, zapravo, glasi kako ste se našli u Vučićevoj rečenici zajedno sa igumanom Savom Janjićem i Radom Trajković?

SONJA BISERKO: Sava Janjić je izneo stav Srpske pravoslavne crkve protiv podele, a i Rada Trajković se negativno odredila prema toj ideji. Ona je, inače, osoba koja vrlo dobro izražava raspoloženje srpske populacije na Kosovu, pogotovo južno od Ibra. I sve što je rekla u javnim nastupima – posebno kada je reč o ubistvu Olivera Ivanovića, ali i unutrašnjem dijalogu – jeste mišljenje većine Srba u južnom delu Kosova, a i drugde. Dakle, kada je plan o podeli Kosova propao, morao se naći neki krivac. Ispalo je da smo to nas troje, ali i institucije – pogotovo Helsinški odbor – koje po tom pitanju imaju drugačije stavove od vlasti. A rekla bih i zbog toga što svi mi imamo određenu konotaciju u javnosti.

Da li vas to uznemirava?

Znate šta, isuviše dugo delujem na isti način u ovoj sredini, isuviše dugo sam zbog toga napadana zajedno sa Helsinškim odborom… Zato sam, ajde da tako kažem, oguglala na sve te pretnje. One nemaju nikakvog smisla pošto ovde više niko nikome ne veruje, a tako je i u celom regionu. Mislim da ni Vučić ne veruje u ono što sam govori.

Ipak, to što je rekao na Glavnom odboru SNS-a predstavlja izvesnu pretnju. Međutim, posle svih iskustava koje sam stekla – i to kada su u pitanju sve naše vlasti – ne mogu da se opredelim koliko je ova pretnja ozbiljna. Nemam više osećaja za to.

A da li imate osjećaj za razloge zbog kojih je predsjedniku Srbije potrebna ova vrsta retorike i prozivanja konkretnih ljudi?

Mislim da je Vučić uzeo na zub sve ljude sa kritičkim ili drugačijim mišljenjem od njegovog. A Rada Trajković, Sava Janjić i ja smo u ovoj situaciji oko podele zauzeli identičan stav protiv nje – ne ulazeći u to šta ko vidi kao finalno rešenje. Ova vlast nikog nije ostavila netaknutog. Već šest godina ona razbija sve što je na našoj društvenoj sceni postojalo: opoziciju koja je uveliko i sama za to kriva, veliki deo civilnog sektora koji je ostvario značajan rezultat u našem društvu posle 2000, nezavisna regulatorna tela, parlament koji je postao besmisleni cirkus… Uglavnom, možemo reći da sada živimo u jednopartijskom sistemu i to na gori način nego u bivšoj Jugoslaviji – tada je bilo više pluralizma, kritike i svega ostalog nego što danas postoji. Pominjanje Rade Trajković, Save Janjića i mene u Vučićevom govoru na Glavnom odboru Srpske napredne stranke predstavlja u tom smislu samo politiku kontinuiteta da niko ovde ne može da se oseća sigurno. Jer, stalna stigmatizacija u Vučićevoj retorici i, potom, njena ponavljanja kroz tabloide i određene televizije služe da sa prekine ili obesmisli svaki dijalog o tome šta je to Srbija i kuda ide. Svi mogući kanali za dijalog su zatvoreni i to je problem čitavog regiona. Umesto da idemo napred, svi smo u nekoj vrsti regresije zato što su svi omalovažili drugu Jugoslaviju i poništili sva njena modernizatorska i emacipatorska dostignuća. Danas možemo reći da se nalazimo u jednom regresivnom procesu gde je nacionalizam jedina ideologija.

Zadržimo se još malo na retorici… Zbog čega apostrofiranje vas u govoru? Helsinški odbor svakako nije politička partija.

Opoziciju Vučićevoj politici danas u Srbiji zapravo čini jedan deo nevladinih organizacija. One su to izrazile i kroz pismo protiv podele Kosova upućeno visokoj predstavnici Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Federiki Mogerini, a potpisale su ga zajedno sa nevladinim organizacijama na Kosovu. Ovo pismo je u inostranstvu vrlo dobro prihvaćeno i često je citirano tokom ovog leta. Jer, iako je inicijativa o podeli naglo izbila na površinu, ona se „kuvala“ bar dve godine. Beograd je, zapravo, sve vreme tražio partnera u Tirani i konačno ga našao u albanskom premijeru Ediju Rami. Ti su dogovori počeli pre dve godine kada je Rama bio u Nišu, ali su ih tada osujetili Vašington i London. Međutim, kasnije se ideji o podeli, korekciji granica ili razgraničenju – kako god da se zove – pridružio i izvestan broj prominentnih ljudi sa Zapada kao što su Volfgang Petrič koji radi za advokatsku kancelariju koja opet radi za našu vladu, zatim Toni Bler, bivši američki ambasador u Beogradu Kameron Manter, Aleks Soros, ali i Ivan Vejvoda, Jelena Milić, Ivan Krastev… Sva ova imena su skrenula pažnju na projekat podele. To sada više nije samo dogovaranje između Tačija i Vučića, odnosno Vučića i Rame, nego ima i jednu novu međunarodnu konotaciju. Naime, sve doskora nije bilo podrške iz inostranstva za ovaj plan.

Što se to promijenilo u međuvremenu?

Ideja o podeli Kosova dolazi iz Beograda – ona je uvek bila u opticaju, na stolu ili ispod stola. Sve je zavisilo samo od međunarodnih okolnosti. A sada, kada se svet našao u turbulenciji sa svim mogućim neizvesnostima i izazovima, srpska politička elita računa da će to biti dobro za njene planove. Setite se samo bilbordâ „Trampe Srbine“ kada je izabran sadašnji američki predsednik. Jer, šta Amerikanci žele? Žele da zatvore što više pitanja kako bi se mogli fokusirati na Kinu. Ipak, nijedan američki zvaničnik nije rekao da je za podelu Kosova. Oni kažu: vi se dogovorite, a mi ćemo posle da vidimo. Očigledno je i da bez Nemačke to pitanje ne može da se reši. I Vučić otvoreno priznaje da kancelarka Angela Merkel nije za podelu, ali da će on ipak pokušati da nešto dobije – svi znamo kako se on javno izražava. Uglavnom, ideja o podeli je kalkulacija koja se bazira na neizvesnostima u sadašnjem svetu. Ništa se tu još nije desilo, što ne znači i da neće. Već pomenuti Vofgang Petrič govori, istina, o pomeranjima granica za par kilometra, ali on je bio veoma aktivan kada je Kosovo u pitanju i sigurna sam da veoma dobro zna kakve to može izazvati implikacije po region.

Na što konkretno mislite?

Priča o podeli je uznemirila čitav region, najviše Albance i Srbe na Kosovu. Mogu vam reći da je Briselski sporazum dao neke dobre početne rezultate u smislu relaksacije odnosa, prihvatanja kosovskih dokumenata, povećanja poverenja između dve zajednice i tako dalje. Sada Srbi južno od Ibra s tom pričom o podeli dospevaju u jednu potpuno nedefinisanu situaciju. Moram reći da sam boraveći u Gračanici čula da su mnogi već počeli da stavljaju kuće na prodaju, muči ih neizvesnost, zabrinuti su šta će biti sa njihovom decom… Srpska lista, koja je manipulacijama iz Beograda uspostavljena kao glavna politička snaga Srba na Kosovu, uopšte se ne zalaže za njihove interese iako imaju značajan uticaj na kosovski parlament.

Vratimo se još malo na Blera, Petriča i druge koji su se, kako ste rekli, pridružili ideji o podjeli Kosova. Otkud oni?

Svi se sećamo da je mnogo ljudi iz međunarodne zajednice svojevremeno cirkulisalo po Beogradu; tako smo saznali i da Bler pruža savetničke usluge srpskoj vladi. U ovom kontekstu je zanimljiv i EastWest institut koji je izašao sa stavom da treba pokazati fleksibilnost prema Kosovu, pa Aleks Soros koji je u nekoj šatl misiji između Vučića, Tačija i Rame… Ipak, koliko mogu da zaključim, čini mi se da je ta aktivnost trenutno stala, što ne znači da se neće opet aktivirati. Jer Vučić je odbio da ide u Brisel i poslao je premijerku Anu Brnabić u Njujork, što pokazuje da trenutno ne želi da se suočava sa pitanjima o podeli. Mislim da je ta politika autistična i da nije sposobna da se projektuje kroz objektivnu situaciju u zemlji, regionu i šire.

U kakvoj je tu – mislim na Srbiju i međunarodnu zajednicu – poziciji sam Vučić?

Vučić je dobio priliku kakvu nijedan drugi političar u Srbiji nije imao od 2000; niko osim njega nije imao takvu podršku za rešavanje ključnih problema uključujući i kosovski. On je prvi koji ima šansu da izvuče Srbiju iz tog začaranog kruga. Međutim, čini se da za to Vučiću nedostaje hrabrosti, mada je imao veliku podršku međunarodne zajednice, pre svega Nemačke i Sjedinjenih Američkih Država. Očekivalo se mnogo od njega kada je postignut Briselski sporazum, ali je sve sada stalo.

A u istom kontekstu, kako izgleda položaj Hašima Tačija?

Tači ima veliku opoziciju čak i u svojoj partiji kada je reč o podeli. A kao drugo, Amerikanci mogu na njega da deluju kako hoće i kad hoće. Zato je neizvesno gde će se on pozicionirati. Rekla bih da je trenutno prilično reterirao.

Kako ocjenjujete pregovore koje Vučić i Tači vode pod okriljem Evropske unije?

Pregovori u Briselu faktički već dve godine ne postoje zato što je aktiviran ovaj kanal kojim se „ispod“ žita razgovara o podeli. To smo najbolje videli ovog proleća kada smo dobili izveštaje Vejvode, EastWest instituta, Jelene Milić, pa česte posete Aleksa Sorosa i slično. A o čemu zapravo razgovaraju Vučić i Tači, to niko ne zna. U to se uključila i Mogerini zbog svojih ličnih ambicija. Uopšte, kada izolovano pogledate ovaj dijalog o Kosovu, zaprepastite se koliko je tu nekompetentnih i amoralnih ljudi koji društveni i nacionalni interes podređuju svom ličnom interesu. Neodgovornost i nezrelost tih elita su poražavajuće.

Vučić je u više navrata, uključujući i govor u Kosovskoj Mitrovici, pozvao na dijalog i pregovore…

Smatram da je u zemlji i inostranstvu pogrešno stavljen fokus na Slobodana Miloševića u tom govoru iz Kosovske Mitrovice. Jer, Vučić je u stvari rekao da smo izgubili rat i da će neko u budućnosti morati to da prizna. On je tu odgovornost, istina, odmakao od sebe vadeći se konfuznim istupanjem, potpuno pogubnim za atmosferu u društvu, ali je meni ta poruka bila najznačajnija. Naravno, ovde moramo voditi računa i o ruskom faktoru – Moskva se mnogo ne eksponira, ali njoj najviše odgovara zamrznuti konflikt u kome može delovati na destruktivan način u čitavom regionu. Osim toga, postavlja se pitanje i kako posle tolikog demoniziranja Albanaca koje nije počelo danas ili juče nego traje već jako dugo, možemo govoriti o dijalogu i pregovorima koji bi trebalo da dovedu do normalizacije odnosa. U tom kontekstu, ključne su retorika političara i medijska sfera koja mora da teži relaksaciji odnosa i povratku poverenja. Jer kad toga nema, kako čovek može da veruje u njihove dobre namere?

Kako vi, u najkraćem, vidite rješenje kosovskog problema?

Najkraće – da Srbija prizna nezavisnost Kosova. Drugo rešenje ne postoji. Sve ostalo je samo gubljenje vremena. Od 2000. je mnogo investirano u evropsku opciju regiona i članstvo u NATO-u, a sve je to bazirano na postojećim granicama. Svaka njihova promena predstavljala bi rušenje Evrope.