Od keš biznisa do Šarićevog modela

Nakon što je početkom februara uhapšen Veljko Belivuk sa još dvadesetak članova njegove grupe, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin izjavio je da se paralelno sa krivičnom istragom – a prema podacima iz istrage, ova organizovana kriminalna grupa se sumnjiči za otmice, ubistva, prodaju droge i pranje novca – sprovodi i finansijska istraga. „Dok se osumnjičeni pripadnici te kriminalne grupe nalaze u zatvoru, proverava im se imovina i Jedinica za finansijske istrage već je stavila zabranu otuđenja i raspolaganja imovinom svih osumnjičenih pripadnika organizovane kriminalne grupe“, rekao je Vulin 10. februara, šest dana nakon hapšenja Belivuka.

foto tanjug / sava radovanović

I dok su nakon hapšenja tabloidi naklonjeni vlasti odjednom počeli da se utrkuju ko će da objavi veću ekskluzivu iz istrage i što morbidnije detalje ubistava i mučenja, podaci o finansijama Belivukove grupe ostali su šturi. Navodno, nađeno je tek nekoliko desetina hiljada evra u kešu, uz tvrdnje „neimenovanih izvora“ da je grupa „oprala“ više desetina miliona evra.

Međutim, kako teče taj proces pranja para? Kako ide uspon jednog narko-klana i dokle je ovaj konkretan dospeo u poređenju sa nekim drugim kriminalnim grupama? Koje privredne delatnosti „gađaju“ kriminalci da bi oprali pare, odnosno, novac stečen nelegalnim aktivnostima ubacili u legalne novčane tokove?

KRIMINALNA SIROTINJA U ODNOSU NA ŠARIĆA

Prema podacima upućenih, cena kokaina u Srbiji, u zavisnosti od kvaliteta, varira od 60 do 100 evra za gram, heroina 20-25 evra, marihuane i „spida“ – 10 evra za gram. Kada se kokain kupuje „na veliko“, cena je i dvostruko niža, što znači da prodajom „na malo“ zarada višestruko raste, s obzirom da se droga višeg kvaliteta „seče“ drugim supstancama, čime se smanjuje kvalitet, ali uvećava količina.

„Droga je takva vrsta kriminalne delatnosti da obezbeđuje enormnu zaradu. Ta zarada, koja u prvo vreme nije značajna, najpre zadovoljava lične životne potrebe i kupovinu nekih osnovnih dobara, automobila, manjih stanova. Ali, kada se uspostavi takav klan na nacionalnom nivou, onda ostvaruju toliku količinu novca da ne mogu da je potroše. I onda investiraju“, kaže za „Vreme“ Siniša Janković, policijski inspektor u penziji i nekadašnji član Radne grupe MUP-a za 24 sporne privatizacije. „To smo slušali dok sam bio u službi – neko ima veću količinu novca, raspituje se šta je unosno od biznisa. U ono vreme, naročito dok su bile aktuelne privatizacije, raspitivali su se koje su firme bile dobre da mogu da ih kupe, a sada sasvim izvesno u velikoj meri ulaze u stanogradnju“, kaže Janković.

Vrlo slično opisuje razvojni put jednog klana i Stevan Dojčinović, glavni i odgovorni urednik Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK). Međutim, on upozorava da je Belivukova ekipa bila tek deo „kavačkog“ klana i da nije daleko odmakla na lestvici razvijenih kriminalnih organizacija.

„Navijačke grupe su u kriminalnim strukturama na dnu. Belivukova ekipa je bila deo kavačkog klana, a kavački i škaljarski klan zajedno su bili mnogo nivoa ispod ekipe Darka Šarića, radi poređenja. Dok je Šarić radio, kavački i škaljarski klan su bili jedan sitni klan koje je Šarić povremeno angažovao. Kasnije su malo porasli, podelili se, a ovi navijači su samo njihov segment, njihovi izvođači. Hoću da kažem, novac koji je kontrolisao Šarić bio je neuporediv sa novcem koji je imala Belivukova ekipa. Oni jesu prodavali drogu, kažu da su reketirali ljude, videćemo šta će naći ta finansijska istraga, ali sumnjam da je tu toliko novca koliko smo viđali kod Šarića. Koliko ja znam, Belivukova ekipa nije stigla da napravi ozbiljne investicije, za razliku od Šarića, koji je investirao u velike poslovne sisteme i ulazio u ozbiljne poslove. To su bile stotine miliona evra, ova Belivukova ekipa nema ni blizu toliko para“, kaže Dojčinović za „Vreme“.

On objašnjava da su ulaganja u kafiće, kladionice, građevinu, automobile tek prvi korak u pranju novca. „Od prvog novca iz kriminala prvo ćeš sebe da obezbediš i svoju porodicu, a onda novac ide na pranje, gde je ulaganje u sitne ‘keš biznise’ prvi nivo, a Belivukovi su, koliko vidim, bili na tom nivou“, kaže Dojčinović, koji je 2014. objavio knjigu o Darku Šariću Šarić: Kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu.

Podsetimo, Darko Šarić je u novembru prošle godine, nakon deset godina suđenja, pravosnažno osuđen na 15 godina zatvora za organizovanje međunarodnog šverca 5,7 tona kokaina, dok je u odvojenom procesu u julu iste godine osuđen na devet godina za pranje najmanje 20 miliona evra nelegalno stečenih u trgovini kokainom. Šarić je novcem od kokaina, preko posrednika, kupovao firme po Srbiji, hotele, nekretnine, poljoprivredno zemljište…

„Šarić je od svih ekipa koje su ovde ikada postojale imao najrazvijeniji taj segment priče – pranje novca. Nijedna druga kriminalna ekipa sa ovih prostora nije bila toliko dobra i precizna u tome. Šarić je imao veliki broj ljudi koji su se samo time bavili, nikakve veze sa drogom nisu imali, nego su samo za njega radili pranje novca – veliki tim jako kvalitetnih i obrazovanih ljudi“, kaže Dojčinović i dodaje da se novac pere (i) kroz građevinu, iznoseći pretpostavku da „veći deo tog pranja nije novac od droge, nego od onih koji izvlače pare iz budžeta preko tendera“.

NIŠTA KAO GRAĐEVINA

Goran Radosavljević, profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA) i funkcioner opozicione Socijaldemokratske stranke, saglasan je da je u opticaju i novac koji bude izvučen iz budžeta preko tendera, ali ne i da je to veći deo ukupnog opranog novca. On podseća da se, prema izveštajima Republičkog geodetskog zavoda, samo 13 odsto nekretnina kupuje na kredit, a čak 87 odsto za keš, što, prema njegovim rečima, iznosi više od tri milijarde evra.

„Taj keš mora odnekud da dođe, i taj novac se kroz građevinu pere, a onda se ti ljudi koji peru novac kroz građevinu pojave kao kupci stanova, i tako ide ukrug. Naravno, nije sav taj novac nelegalan, ali samo tu je bar milijardu, milijardu i po nelegalno, a to je samo građevina – gde je sve ostalo? Niskogradnja, ugostiteljski sektor… Takođe, dobar deo tog novca se odlije u inostranstvo, kupuju se nekretnine u Grčkoj, ulaže se u region. Tog nelegalnog novca iz kriminala, ako ima 10 procentnih poena od 30 odsto sive ekonomije, na naš BDP – to je 4-5 milijardi evra. Da li je realno da je većina od toga izvlačenje novca sa tendera? Ne bih rekao“, kaže Radosavljević.

Inspektor Janković objašnjava kako „svi stručni udžbenici iz kriminalistike“ kažu da je građevinska industrija jedna od grana koja je najpodložnija za kriminalno delovanje i za pranje novca, a da se u Srbiji nikada više nije gradilo. „Zašto baš sada? Sada izlazimo iz problematike kriminalnog klana i ulazimo u ­jednu širu priču koju je izrodila aktuelna vlast. Do 2012. smo imali građevinske radove, ali ne ovoliko. A onda, 2012, nakon promene vlasti, da li smo imali odmah tu ekspanziju u gradnji? Na primer, da je bivša vlast ucenjivala investitore ili zbog drugih razloga nije bilo toliko gradnje, pa da su se stvari promenile promenom vlasti? Ne, nego je trebalo da prođe neko vreme da se u miljeu nove političke vlasti protivpravno stekne novac. I trebalo je da prođe nekoliko godina od 2012. da taj novac uđe u investicije“, kaže Janković. „Pogledajte koje je zaduženje država imala do 2012, a koje je sada, u milijardama evra. Pogledajte koliko košta kilometar auto-puta svuda u svetu, a koliko kod nas. Najindikativnije je to što nemate takmičenje, nemate izbor za najpovoljnijeg ponuđača. Zamislite koju samostalnost i diskreciono pravo dobijate kada stvarate mogućnost da vam se na ponudu za izgradnju auto-puta javi samo jedna firma. Ili, čak pravite takve zakone da vi direktno pregovarate sa nekim. Otvorena su time sva vrata za kriminal“, dodaje Janković i podseća na istraživanje Topličkog centra za ljudska prava, koji je ustanovio da se od 100 najvećih javnih nabavki u Srbiji, u 72 javio samo jedan ponuđač.

ŠARIĆEVA ŠEMA

Objašnjavajući kako je Šarić prao novac i krio njegovo poreklo, Stevan Dojčinović kaže da je on pravio firme u Delaveru, u Americi, koje se najčešće nisu vodile na njega. „Onda ta firma iz Delavera polako ulazi u otvaranje serije firmi u Srbiji i angažuje neke potpuno nebitne ljude odavde. Takođe, pazili su kako novac koji su imali u Srbiji unose u legalne tokove – nađu 30 ljudi, uzmu im lične karte, otvore 30 računa i na svaki račun uplate po malu količinu novca. I odjednom je to 30 nepovezanih ljudi, koji su uglavnom iz nižih slojeva društva i koji su svako na svoj račun uplaćivali keš. Kasnije je taj keš objedinjavan, ali oni su na ovaj način već prevarili državu za prvi „ulaz“ novca – postoje banke i Uprava za sprečavanje pranja novca koji na to treba da paze, a ovde imamo 30 legitimnih ljudi koji su uplatili neke male iznose, do 5000 evra“.

Na primedbu novinara da ovakav sistem neodoljivo podseća na sistem Srpske napredne stranke i prikupljanje „donacija“ tokom izbornih kampanja, Dojčinović kaže da je to potpuno preslikana šema. „Šarić se ovime bavio 2009, 2010. godine. Ovo sve što je radio SNS prilikom finansiranja kampanje bukvalno je isti mehanizam koji je koristio Šarić. Ista je šema, sve što je objavljivano o finansiranju SNS-a preslikano je kako je radio Šarić. I to je ono što je šokantno – kada gledamo SNS biznismene, isti je način na koji uspostavljaju posrednike i osnivaju firme. Pre SNS-a nisam nikad video da političari i njihovi ‘igrači’ tako dobro razvijaju tu mrežu povezanih lica, osnivaju ofšor firme… Politička ekipa je preuzela Šarićev model kada je u pitanju način kako da se tajno ulaže novac i kontrolišu firme preko posrednika“, kaže Dojčinović.

Goran Radosavljević, pak, podseća da se razlikuju i načini postupanja sa novcem u zavisnosti od toga da li je došao kroz veštački naduvane i nameštene javne nabavke ili iz klasičnog kriminala. „Kada učestvuješ na nameštenom državnom tenderu, naplatiš pet puta više, te pare nisu nelegalne, u smislu da je reč o ‘crnom’ novcu koji treba da se ubaci u sistem. One su već u sistemu, samo ta firma koja ih je dobila posle ima obavezu da ih vrati kroz nešto drugo – kroz kupovinu nekretnina, gradnju… Sa druge strane, novac iz klasičnog kriminala ulazi u sistem malo teže – da bi to ušlo u sistem, mora da iza toga postoji banka i država koje okrenu glavu i ne vide. Organizovani kriminal se tako zove jer je u njega uključen i neko iz države. Pare ne mogu da uđu u sistem a da ne prođu kroz banku. Ja sam svojevremeno viđao potvrde od ozbiljnih zapadnih banaka da je neka bezvezna firma podigla veliku svotu novca sa računa njihove banke. A zapravo šta se dešava – banka uzme 10% i da ti papir da si od njih podigao novac. I ako te neko pita odakle ti novac – podigao sam iz banke. A da li neko pita banku kako je taj novac došao na račun i da li je došao? Ne pita. Ovo je najbanalniji primer, to se verovatno radi sofisticiranije, preko povezanih firmi, ali suština je to – ne može da se pojavi novac u opticaju a da to neko nije video i zažmurio. Pa čak i da je transakcija sa računa u banci, kada bi se vratilo tri kruga unazad, postavilo bi se pitanje – kako su se ove pare našle uopšte na računu?“, kaže Radosavljević.

Dojčinović zaključuje i da je jako teško u Srbiji dokazati pranje novca, kao i da, posle slučaja „Šarić“, nema nijednog ozbiljnog otkrivanja pranja novca.

„U Srbiji, da bi došlo do presude za pranje novca, sud će da insistira da se prvo dokaže predikativno delo, odnosno, da je za nekog dokazano da se bavio drogom, otmicama ili drugim kriminalom – pomoću čega je nelegalno stekao novac koji je potom oprao“, kaže Dojčinović. Na pitanje šta će doneti novi Zakon o poreklu imovine, urednik KRIK-a kaže da je taj zakon – nepotreban. „Taj zakon uvodi stvari koje već postoje. Postavljen je sistem, moguće je i proveriti i oduzeti nelegalnu imovinu, ali, pošto ne smeju ništa da urade u praksi – donose novi zakon“, kaže Dojčinović.