Generacija za koju sutra ne postoji

Smatraju ih najrazmaženijom generacijom u istoriji. O njima se govori kao o Narcisima opterećenim stvaranjem idealne slike o sebi na društvenim mrežama; zavisnicima od interneta i mobilnih telefona, koji ništa ne umeju da urade bez aplikacija. Rasprostranjeno je mišljenje da su lenji i nepreduzimljivi.

Dok insistiraju na nezavisnosti, žive na grbači roditelja do poodmaklih godina. Rađene su studije o pripadnicima ove generacije „drugačije od svih prethodnih“, koji sebe vide kao „nešto posebno“, jer su im roditelji govorili da su drugačiji od drugih, iako nikome nije jasno na čemu se ta superiornost zasniva. Apatični su i apolitični. Ništa nije dovoljno dobro za njih. Iako su nadobudni, ne mogu da se oslobode elementarnih sumnji u sebe.

Rođeni su između 1985. i 2000. godine. Zovu ih „milenijalci“, ali još češće eufemizmima kao što su: „Ja, ja, ja generacija“ u Americi, „Generacija možda“ u Nemačkoj, „Ljudi koji rade dve stvari u isto vreme“ u Japanu, „Mladi koji jedu stare“ u Kini.

Kritičari milenijalaca, međutim, često zaborave da napomenu da je šesnaest odsto ove generacije odraslo u siromaštvu i da taj broj konstantno raste. Ova generacija piše istoriju ekonomskog debakla koji se ogleda u dramatičnim klasnim razlikama. Na tu za milenijalce bitnu činjenicu ukazuje i Kler Rejns u knjizi iz 2002. Connecting generations: The Sourcebook for a New Workplace.

To je prva generacija koja je odrastala u jeku globalnog zagrevanja. To je i prva generacija za koju je terorizam – i strah i neizvesnost koje on donosi – postao svakodnevna pojava.

foto: flickr

LEPŠI OD STVARNOSTI: Oni koji ih brane (a njih je znatno manje) ističu da su najobrazovanija i najkreativnija generacija do danas. Neguju timske vrednosti, brinu se o svom okruženju i ekološki su svesni.

Imenovali su ih autori knjiga iz 1987. godine Generacije: Istorija Američke budućnosti i Milenijalci se uzdižu: sledeća velika generacija Nil Hau i Vilijam Straus. Oni su i trasirali raspravu o milenijalcima dok su još stasavali: da li je to generacija u koju treba ulagati, ili će morati da se nosi na grbači?

U Srbiji se najpre odomaćio loš glas o milenijalcima. Tipičan je stav Istoka Pavlovića u njegovoj kolumni u „Politici“ koji uglavnom samo prevodi već utanačene stereotipe o njima: „Oni imaju mnogo samopouzdanja, ali je ono često bez osnova. Osećaju da zaslužuju mnogo više nego što je realno i ispoljavaju više narcisoidnosti nego prethodne generacije. To se može videti ako pogledate prosečan profil na društvenoj mreži jedne ovakve osobe. Sve je prepuno ‘selfija’, kao i fotografija na kojima predstavljaju svoj život mnogo lepšim nego što zaista jeste. Ako je danas bilo sto loših i jedna lepa pojava, oni će na Fejsbuku postaviti samo fotografiju te jedne lepe. Na taj način, ne samo što zavaravaju posmatrače, nego sve više zavaravaju i sebe. Tako se pojačava taj osećaj da zaslužuju više i bolje od života, koji često nije u skladu s njihovim realnim iskustvom, obrazovanjem i mogućnostima.“

LENJIVCI: Ako se o milenijalcima sudi na osnovu preovlađujućih mišljenja, nameće se zaključak da je problem u njima samima, a ne i u ekonomskoj situaciji i velikoj nezaposlenosti među mladima (vidi okvir). Oni su u međuvremenu u uzrastu u kome se istupa na tržište rada. Kako privući milenijalce na radna mesta, postala je velika menadžerska zagonetka. Brojni članci preporučuju da im se ne postavljaju striktni uslovi za rad i poslovanje, jer će to odbiti novu generaciju radnika. Preporučuje se fleksibilno radno vreme, posao od kuće ili iz laptop friendly kafića.

Tako nastaju i coworking prostori koji se od klasičnog radnog mesta razlikuju „kućnom“ atmosferom. Poslodavcima se savetuje da nikako ne diktiraju radno vreme jer će tako „odbiti“ milenijalce. Mnogi od njih svesno biraju frilens poslove koje mogu da rade od kuće. Klasično osmočasovno radno vreme kao da je „prohujalo“ sa novim, digitalizovanim dobom.

Često se kaže da milenijalci traže posao ne da bi preživeli (kao prethodne generacije) već da bi živeli za posao. Zbog toga biraju poslove u kojima uživaju. To često znači i da rade po dva posla – jedan koji plaća račune, a jedan „za dušu“. Pa ipak, i tu preovlađuju loše priče o njima: te da stalno traže sebe; te da svugde gde rade žele da daju tamo neki doprinos i „ostave svoj trag“; te da su nepostojani, jer se nigde ne zadržavaju. Za milenijalce se priča da su nestrpljivi i da ne umeju da se posvete; da su kosmopolite i da su odlično umreženi, ali da u tom obilju mogućnosti pretrnu u svojoj neodlučnosti. Najomiljenije objašnjenje je da se iza svega toga zapravo krije – lenjost.

MLADI ROBOVI: Sa druge strane, neki tekstovi u stranim medijima, ili kao jedan tekst u „Blicu“ o „mladim robovima“, objašnjavaju da milenijalci jednom kada ga dobiju, „grizu“ na poslu: uvek su dostupni poslodavcu, odgovaraju na mejlove i kasno noću, rade i od kuće. Zbog velike nezaposlenosti mladi pristaju na sve uslove rada. Oni osećaju potrebu da se dokazuju svojim šefovima da su dovoljno ambiciozni i posvećeni.

U „Blicu“ se pozivaju na jedno istraživanje koje je sprovedeno u Americi, a koje svedoči da većina mladih pristaju da budu takozvani „mučenici posla“ zarad bržeg napredovanja. Oni grizu, imaju energije i nalaze vreme za svaki radni zadatak, nemaju porodicu, pa tako ostaju duže na poslu, nabijaju tempo i starije kolege prikazuju kao „manje vredne“. Život se za njih izjednačava sa karijerom, sve manje liči na predstavu o životu ranijih generacija.

U Srbiji i ovi trendovi radnih navika kao da su uvezeni preko Aliekspresa. Fleksibilno radno vreme nekako se uvek pretvori u prekovremeni (i neplaćeni) rad i uveče i vikendom. Milenijalcima se stalno govori da su zamenjivi. Zbog visoke nezaposlenosti, posao se predstavlja kao privilegija. Lako pristaju na tzv. prekarijatetne, privremene i honorarne poslove sa nepunim radnim vremenom, na rad na određeno vreme, na procenat, često pod ugovorima „za stručno usavršavanje“ bez socijalne i zdravstvene zaštite.

Stručne prakse – „radne prakse sa mogućnošću zaposlenja“, kako se to rečito formuliše u oglasima – ali i obavezni probni rad, nameću se kao inicijacija u zaposlenje. Na kraju sve ostaje na proceni poslodavca koliko se mladi podvižnik dokazao. Ne postoji ugovor koji bi regulisao ovakav radni odnos, a ni zakonsko ograničenje koliko on može da traje, niti dužnost da poslodavci mlade makar delimično plaćaju za njihov rad. Praktikantska pozicija koja bi u normalnim uslovima rada značila četiri sata dnevno, neretko podrazumeva da mladi zaposlenici popunjavaju rupe u sistemu i obavljaju sve što niko drugi neće. Iako se ovakvi programi predstavljaju kao način da se premosti jaz između obrazovanja koje ne odgovara potrebama tržišta i samog radnog odnosa, najčešće se svode na nekoliko meseci neplaćenog rada, dok ne naiđe novo „sveže“ meso. Mladi se na radnom mestu smenjuju kao „na traci“, kao jeftina, ili neplaćena, radna snaga „sa pedigreom“. Za milenijalce eksploatacija je postala novi tržišni modus operandi.

Zamena teza ide u korist poslodavaca: dominantni tržišni poredak prikazuje se kao životni stil koji „oni sami“ biraju. Tvrdi se da su mladi navodno u stalnoj potrazi za idealnim poslom svojevoljno prigrlili neizvesnost; da menjaju poslove olako ne bi li „pronašli sebe“; da žele slobodu, pa tako ne žele da se vezuju za jednu firmu.

Položaj milenijalaca u svetu sličan je njihovom položaju u Srbiji. Razlika je u konceptu neoliberalizma, koji je kod nas još suroviji, ogoljeniji i beskrupulozniji, pa je takav i odnos poslodavaca prema srpskim milenijalcima koji ne uživaju nikakvu zaštitu sistema.

URBANI NOMADI: Aleksandra Popović iz KAS-a (nemačke demohrišćanske Fondacije „Konrad Adenauer“) objašnjava zašto se milenijalci ne snalaze, zašto su „neprilagođeni“.

Osobine koje su poželjne na konkursima za projekte preko kojih mogu da priđu nekoj formi radnog odnosa do te mere su partikularne da niko više ne može da se nada stalnom zaposlenju. „Više se niko ne obazire na mladog čoveka koji treba da obezbedi svoju egzistenciju i ima neku sigurnost, već ga posmatraju kao zamenjivu kariku koja će upasti u korak proizvodnje i samo trenutno postati deo nekog mehanizma. Sve je dobilo primese projektnog načina života. Među mladima vlada i rezignacija, jer im se stalno govori da su prekvalifikovani.“

Aleksandra Popović kaže da se od njih traži da budu naoružani „raznim veštinama i znanjima, da bi postali deo nekog sistema“, ali kako su projekti „efemernog daha“ naprosto ostaju bez stalnog posla. Ona navodi primer da neko ko se bavi slavistikom može da upadne na Institut za slavistiku, ali samo zato što zna španski, jer trenutno postoji neki projekat koji finansira vlada Španije. „Španski i slavistika – kakve to veze ima jedno sa drugim?“, pita se Popović i kaže da se milenijalci kao „urbani nomadi“ sele od jednog do drugog posla u potrazi za privremenim izvorom novca.

Identične priče o položaju svoje generacije na tržištu rada pričaju mladi iz Bugarske, Rumunije ili Poljske koji su otišli u Nemačku. Oni žive od projekta do projekta, od večitog ispunjavanja svakojakih bizarnih zahteva nemaju vremena za privatni život.

Fleksibilno radno tržište koje bi trebalo da se prilagođava novom profilu radnika nekako se pretvorilo u savijanje kičme mladih zarad prohteva poslodavaca.

RADNO ISKUSTVO: Kako izgleda profesionalna realnost milenijalaca u Srbiji objašnjava Milena, studentkinja master studija književnosti, koja je radila u agenciji za posredovanje pri zapošljavanju i formiranju brakova. „Radila sam na procenat. Zarada je varirala, tako da sam recimo u januaru zaradila samo deset hiljada dinara“, kaže ona. Potom je bila komercijalista i menadžerka prodaje. Nikada nije potpisala nijedan ugovor i uglavnom je radila na procenat. Kaže da posla u struci nema i da ne stiže da se bavi svojim studijama.

Marija, takođe studentkinja književnosti, morala je da radi tokom studija i još ih nije završila. Njen prvi posao bio je da osam sati lepi deklaracije na proizvode u magacinskom prostoru bez grejanja. Nakon pet meseci rešila je da dâ otkaz jer je temperatura bila ispod nule. „Radili smo u jaknama, sa kapama i rukavicama, i opet smo se smrzavali.“ Celog jednog leta prodavala je sladoled na točenje u Knez Mihailovoj ulici. „Te godine sam zaradila džeparac, a uz bakinu pomoć sam uspela da skupim novac i odem na more, prvi put u životu“, ponosno kaže Marija. Kasnije je radila promocije za različite proizvode u marketima. „Ponovo mala dnevnica i ponovo isfrustrirani nadređeni“, kaže ona. Takođe je držala časove srpskog, pisala seminarske radove za pare i radila u jednom vrtiću. „Tek rad sa decom mi je doneo ne samo novac nego i zadovoljstvo. Sve pre toga je bilo plaćeno mizerno, dnevnice su iznosile 700 ili 800 dinara, bez dana staža, bez ikakvih prava“, priseća se ona. Danas radi kao urednica u jednoj izdavačkoj kući.

Ima i milenijalaca koji potvrđuju da od posla žele nešto više i da stalno menjaju poslove dok to „nešto“ ne pronađu. Slaviša, doktorand na Fakultetu bezbednosti, želeo je da pronađe posao kojim bi doprinosio zajednici. Radio je u NVO sektoru „na nedefinisanim poslovima“, na fakultetu kao demonstrator i dve godine u međunarodnim organizacijama. „Naseo sam na ideju nezavisnosti fakulteta, kao mesta gde ću moći da se bavim društvenom kritikom i poslom koji bi me ispunjavao“, kaže on. Međutim, u sva tri sektora nailazio je samo na poslodavce koji se predstavljaju drugačijim nego što jesu, dok se sve svodi na taksimetar koji otkucava čitavog meseca, da bi se na kraju isplatila plata.

Upitan da li je takve transformacije sam birao, on odgovara da su okolnosti dovele do toga da mnogi rade i po četiri posla istovremeno i da se na njima zadržavaju u proseku po pola godine. „Možda se to nekome dopada. Meni se ne dopada. Promena portfolija je iscrpljujuća i traži dodatni rad. Promena okruženja je stresna i traži privikavanje“, kaže on i priznaje da pokušava sebe da uveri da mu se u tim promenama nešto dopada. „Ali zapravo jako je frustrirajuće, jer šta sa svim tim iskustvima? Nekima se moja biografija čini ambivalentnom. Kao da sam neki gubitnik koji je dobijao šanse, pa ih onda prokockao“, zaključuje on.

KLASA KAO USUD: Poseban problem za milenijalce predstavljaju klasne razlike, koje su sve veće. Istraživanja potvrđuju da klasni status roditelja u dobroj meri određuje i budućnost njihove dece. Prema istraživanju sociologa Slobodana Cvejića iz 2012. godine, socijalna pokretljivost je za samo devet godina smanjena, a društveni slojevi su sve neprohodniji. Na primer, dve trećine poljoprivrednika su deca poljoprivrednika, dok su „biznismeni“ u 39,3 odsto slučajeva deca preduzetnika, direktora firmi ili političara. Poređenja radi, godine 1989. u 30,8 odsto slučajeva tu „privrednu elitu“ su činila deca poljoprivrednika. Možemo da pretpostavimo da je danas socijalna pokretljivost još niža.

Shodno tome, mladi sve manje veruju u obrazovanje kao faktor koji je bitan za socijalni napredak. Visoko obrazovanje u Srbiji pokazalo se kao nepraktično, sa zastarelim programima koji su samo prekomponovani po bolonjskom sistemu bez suštinske reforme. Otuda mladi sve više veruju u „prečice“ do zapošljavanja. Prema istraživanju „Mladi u Srbiji 2015.“, za njih je na prvom mestu političko opredeljenje, potom poznanstva i okruženje, a tek na kraju nivo obrazovanja i stručnost, dok je u starijim istraživanjima poredak bio obrnut. Istraživanje agencije MacCann „Istina o mladima“ ističe da u ovoj generaciji nije primarno da budu poznati, već uspešni. Čak 79 odsto njih smatra sebe veoma ambicioznim, a prosečna plata kojom bi bili zadovoljni je hiljadu i po evra. Ipak, kao prva stavka „idealnog posla“ ova zahtevna generacija izdvaja – sigurnost i stabilnost.

U KLINČU NEIZVESNOSTI: U tekstovima koji su naklonjeniji milenijalcima priča o razmaženosti povlači se pred društvenim okolnostima u kojima žive. Nazivaju ih i „eho-bumersima“, jer milenijalci možda imaju slične ciljeve kao i „bejbi-bum“ generacija posle Drugog svetskog rata. U Americi, na primer, milenijalci žele da pobegnu od dugova za školarinu. Sa ove strane okeana, milenijalcima u Londonu je cilj da kupe kuću. U Italiji, Španiji, ali i na Balkanu – da pronađu posao koji im iole pruža osećaj sigurnosti. Za razliku od prethodnih generacija, njihove šanse da ostvare te ciljeve su daleko manje.

U Srbiji se nizak standard mladih opravdava tranzicijom iz socijalističkog u kapitalističko društvo. U istraživanju „Mladi – naša sadašnjost“ iz 2012. stoji da 60 odsto njih još uvek živi u roditeljskom domu jer proživljavaju duplu tranziciju – jednu koju proživljava samo društvo i drugu, sopstvenu tranziciju u odraslost. Ispostavilo se da obe tranzicije ostavljaju milenijalce „u klinču neizvesnosti“.

Ovim dvema tranzicijama treba dodati i činjenicu da milenijalci odrastaju na prelazu vekova. Odavno je prisutna ideja da ljudi rođeni na prelasku vekova trpe posledice svoje granične pozicije – stari sistem za njih još nije mrtav, novi se još nije formirao. Otuda ih oblikuju sumnja u prošlost i neizvesna budućnost.

Velika neizvesnost se načelno vezuje za kasni kapitalizam u kome planiranje budućnosti postaje luksuz. Zato u serijalu britanskog „Gardijana“ posvećenom milenijalcima ovu generaciju nazivaju „napuštenom“, jer su ih izneverili kapitalizam i neoliberalni poredak koji su izabrali njihovi roditelji. Milenijalci žive u tom svetu bez vidljive namere da ga menjaju.

BRANČ–GENERACIJA: „Njujork tajms“ piše da milenijalci odlažu odrastanje zato što su najrazmaženiji mladi ljudi u istoriji čovečanstva. Međutim, „Gardijan“ zastupa tezu da se mladi ne odvažuju na osnovne faze u odrastanju kao prethodne generacije u istom uzrastu, jer takve korake oni sebi ne mogu da priušte – manje su plaćeni nego njihovi roditelji u istim godinama; običan, samostalan život za njih je luksuz po sebi te ga kompenzuju svakodnevnim sitnim, luksuznim zadovoljstvima.

Milenijalci se tako odlučuju na uživanja koja nisu u skladu sa njihovim primanjima, koja su iznad njihovog standarda. Avokado-tost za branč postao je simbol milenijalaca, jer ustaju kasno i jedu skupu hipstersku hranu iako i dalje dele sa cimerima stan u predgrađima ili žive kod roditelja. Jedan deo milenijalaca, slično kao i sa poslom, prikazuje takav životni stil kao svoj izbor. Oni na taj način kompenzuju što ne mogu da imaju niti svoj dom, niti samostalnost koja im stalno izmiče. Prema pisanju „Gardijana“, to se odražava i na osnivanje porodice i socijalnu koheziju.

Kako objašnjavaju autori ovog serijala, nije problem u prethodnim generacijama koje su stvorile svet u kojem žive milenijalci. Problem je i u političarima i donosiocima odluka, koji su nezainteresovani da se tim problemom pozabave.

I u Srbiji jedva da je poneko na prethodnim izborima pominjao probleme mladih. Primetno je i da se u jeku kampanja koje se bave „nestankom Srba“ i „populističkom“ populacionom politikom, niko ne bavi zapošljavanjem mladih koji bi možda i želeli da osnuju porodice, ali nemaju uslova za to.

Kako kaže španski akademik Antonio Alaminos: „Milenijalci su odrastali u vreme konzumerizma i ne žele da ga okončaju. Kapitalizam je taj koji raskida sa njima.“ Sadašnji tržišni poredak se pokazao kao nesposoban da reši problem nezaposlenosti mladih, pa se nameće pitanje da li će mladi napustiti sistem koji je napustio njih i stvoriti novi.

DEPRESIVNA GENERACIJA: Očekivati tako nešto od „apatične“ generacije možda je još jedan logički egzibicionizam. Iako se milenijalcima etikete lepe kao od šale, „dobra vest“ je da ni oni sebe mnogo ne cene. Sami svoju generaciju vide kao nezahvalnu, razmaženu i neodlučnu. Sada već kultna serija milenijalaca Girls, koju je napisala pripadnica ove generacije Lena Danam, poluparodično prikazuje milenijalce kao sebične, trapave egomanijake nesposobne za samostalan život.

Sa druge strane, njihova samosvest potvrđuje da nisu sisali vesla i da ih je ovaj „prelaz vekova“ nagnao da brzo odrastu. Poseduju iskustva starijih generacija koja sledeća, potpuno digitalizovana „generacija-z“ nema. Oni jesu najobrazovanija generacija do danas, najbrojnija, sa istim ambicijama kao bebibumersi, možda i sa sličnim potencijalima, ali za njih još nema pravog mesta na tržištu.

Slobodno tržište neguje kompetentnost i prodornost kod mladih. Jedan broj njih nije sklon takvom ponašanju, pa se javljaju razni oblici anksioznosti. Neodlučnost „Generacije možda“ možda je samo još jedna posledica zahteva koji se postavljaju pred njih. Depresija masovno postaje očekivano ishodište.

Prema istraživanju Univerziteta u Kragujevcu „Prevalencija i uticaj socioekonomskih faktora na nastanak depresivnosti i anksioznosti na uzorku od 1940 studenata u Srbiji“, 23 odsto mladih ispoljava simptome depresije, a 33,5 odsto anksioznosti. Američke i evropske studije potvrđuju primetan globalni porast depresije kod mladih, što se ispoljava na kognitivne, emocionalne i fizičke tegobe. Želja za uspehom, pritisak i visoka očekivanja za 29 odsto povećavaju verovatnoću da će se pojaviti anksioznost. Situacija sa zapošljavanjem u Srbiji povećava rizik od depresije kako se studenti približavaju kraju studija. Studenti koji imaju nižu socioekonomsku pozadinu čak su za 109 odsto podložniji depresiji.

Sa druge strane, milenijalci koji prihvataju sistem u kome žive naizgled suludo ulepšavaju sliku o sebi na društvenim mrežama na kojima „filtriraju“ svoje živote, a fotošop-aplikacije postaju sublimacija za normalne životne uslove, baš kao i brančevi u skupim hipsterskim restoranima. Obe ove reakcije na stvarnost u kojoj žive su eskapizam, a možda i samo još jedna posledica njihove narcisoidnosti. Jedino je izvesno da je ovo generacija za koju je „sutra“ postalo preskupo.

Posao kao privilegija

Nezaposlenost u Srbiji kod mladih uzrasta od 15 do 29 godina iznosi 34,5 odsto, što je više nego duplo više od republičkog proseka koji prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za 2016. godinu iznosi 15,3 odsto.

Ako je verovati RZS-u, u prvom kvartalu 2017. nezaposlenost ove uzrasne grupe je znatno smanjena i iznosi 24,2 odsto. Kako se, međutim, navodi u Anketi o radnoj snazi, smanjenje stope nezaposlenosti kod mladih pre je izazvano njihovim odlaskom iz Srbije nego pronalaženjem posla.

Ipak, ni u mnogim zemljama u koje mladi odlaze iz Srbije situacija nije mnogo drugačija. U Britaniji je nezaposlenost milenijalaca tri puta veća nego kod drugih starosnih grupa, siromašniji su čak i od penzionera. Ovo je generacija koja je osuđena da živi lošije od prethodnih generacija u istom uzrastu.

Prema podacima nemačkog portala „Statista“, specijalizovanog za statistiku, u evrozoni prosečna nezaposlenost među mladima u julu 2017. iznosila je 19,1 odsto. Na jugu Evropske unije situacija je alarmantna: u Grčkoj nezaposlenost među mladima iznosi 44,4 odsto; u Španiji 38,6 odsto; u Italiji 35,5 odsto; u Hrvatskoj 26,4 odsto; u Portugalu 23,8 odsto; u Francuskoj 23,4 odsto. Zato je direktor Evropske centralne banke Mario Dragi smanjenje nezaposlenosti kod mladih postavio kao jedan od prioriteta.

Kaže se i da su milenijalci prva generacija u SAD za koju američki san „ostaje samo san“.