Ono što brine policajce koji rade svoj posao, u Beogradu i po drugim gradovima Srbije, jeste stanje da su “ni na nebu ni na zemlji”, zavise od neke besmislene naredbe nekoga ko nije na terenu neposredno, poput svojevremeno Dijane Hrkalović
Paravojno krilo SNS-a funkcioniše u celoj zemlji. Služi za prljave poslove, a zauzvrat biva nagrađivano novcem građana, zaposlenjem, ali i “dozvolom” da bez sankcija obavlja razne protivzakonite aktivnosti. Veruje se da je naprednjačka paravojska ponekad i ponegde jača od “obične” partijske infrastrukture, te da se važne odluke gde se vrti veliki novac donose isključivo uz učešće paravojnih “generala”. Sa druge strane, ove dve strukture su međusobno slepljene i isprepletene, kao i bezbednosne strukture sa njima
“Želim da uverim javnost da niti ovi zahtevi koje smo postavili, niti naše organizacije koje su godinama posvećene ekološkim problemima imaju bilo kakvu drugačiju agendu od one koju imaju svi učesnici protesta. Dakle, da se stavi tačka na rudnik, ali i da se jasno da do znanja da građani više neće trpeti laži i obmane vlasti i ugrožavanje naše budućnosti”
Žrtve trgovine ljudima su pre svega žene i devojčice. U 85 odsto slučajeva reč je o seksualnoj eksploataciji. U skoro isto tolikom procentu, 83 odsto, počinioci su muškarci, a više od polovine svih identifikovanih žrtava su deca
Ovogodišnje izdanje subotičkog pozorišnog festivala bilo je svojevrsni eksperiment koji propituje kuda teatar dalje može ići. Rediteljski rukopisi koje smo videli neka su vrsta avangarde ovog doba, jer idu ispred svog vremena
Ima nečeg zarazno prostodušnog u velikanki Adel. Ne možete je odbaciti kao tek neki visoko-profitabilni proizvod jer njeno veoma telesno prisustvo demantuje svaku blaziranost. Adel je poput svakog od nas
Kulturna diplomatija je kad pozorišne predstave, filmovi, slikari, pisci, muzičari postižu ono što bi trebalo da ostvari diplomatija. Kad, na primer, nekom iz belog sveta, dok gleda reditelja Stefana Arsenijevića kako u Karlovim Varima prima Kristalni globus, glavnu nagradu festivala, za film Banović Strahinja, Srbija postane zemlja koju treba uvažavati. Ili kad organizatori Dubrovačkih ljetnih igara moraju da menjaju program kako bi našli još jednu, treću reprizu Balkanskog špijuna, predstave beogradskog Narodnog pozorišta.Kulturna diplomatija je i ono što država podrazumeva, što se po njoj dešava samo od sebe, pa se i ne trudi. Ali nema veze. Uostalom, ne kaže se za džabe – šta će nama ambasadori, mi imamo Exit i Guču.
U SAD i u Kini, na tamošnjim jezicima, objavljene su edicije knjiga savremenih srpskih pisaca, što nam se nikada pre nije dogodilo. Nije neuobičajeno da strani pisci, gosti Sajma, objave knjigu o nama
Oleana, predstava iz Beograda kojoj su aplaudirali u Ljubljani, iako zvanično tamo nikad nije odigrana
“Ovaj festival ima ključnu ulogu u razbijanju stereotipa o Srbiji formiranih i oblikovanih u stranoj javnosti i doprinosi poboljšanju imidža Srbije u svetu”
U vreme kad je kulturna promocija države imala status projekta od izuzetnog značaja, moda je predstavljala jedan od naših identiteta
Srbija je izabrana za domaćina najvećeg svetskog događaja u oblasti pozorišta za decu i mlade, što se u ovom regionu prvi put dešava
Ovakve serije su kod nas retkost, jer uvek preti opasnost da vas neko optuži da svoje (svoj narod, svoju porodicu) prikazujete kao karikature i ludake. Međutim, upravo tako su nastala remek-dela, jer se iza priče “ružni, prljavi, zli” uvek na kraju otkrije ono zrnce dobrote i ljudskosti
Mrkonjić je bio tipičan izdanak kafansko-drugarske supkulture socijalističkog menadžerstva, koji je istovremeno demonstrirao alfa-moć i cementirao prijateljstva na raznim stranama svojom voljom i sposobnošću da ti učini
Potvrdilo se da kritika prevoda ne sme postojati. Ko se drzne da kritikuje, pa još i da kritiku argumentuje, postaje predmet, da, blaćenja
Koalicioni sporazum nastao je nakon što su pojedine opozicione stranke izašle iz svojih kancelarijica i proteklih par godina špartale po Srbiji, stvarajući preko potrebnu partijsku infrastrukturu. I nakon što su propale uzaludne nade da će neko drugi, odnosno evropski posrednici, nešto ozbiljno uraditi na poboljšanju katastrofalnih izbornih uslova i uopšte političke scene u Srbiji
Mada je režim pokušao da se izvuče iz odgovornosti za poslove kompanije Rio Tinto, nastojeći da odgovornost svali na vladu iz 2005. i demonizujući vođe protesta, bunt je samo jačao. Posle dugo vremena pojavila se parola koju “obični” ljudi razumeju i spremni su da stanu iza nje. Između ostalog, to je plod naprednjačkog uništavanja institucija i parlamentarizma, tako da glas naroda više nema gde da se čuje sem na ulici
Ohrabreni masovnom podrškom građana širom Srbije proteklih dana, aktivisti nastavljaju otpor pod sloganom “Znamo da ne damo”. Pored povlačenja izmena zakona o eksproprijaciji i referendumu, više stotina njih je 29. novembra zahtevalo ispred Skupštine grada Loznice da se povuče prostorni plan grada, kojim je predviđena izgradnja rudnika litijuma kompanije Rio Tinto, i da se zakaže ponovno razmatranje tog plana
“Značajan broj građana je pokazao veliku rešenost da bude i fizički ugrožen da bi se izborio za svoje ciljeve. Ljudi su spremni da zaborave čak i na okolnost da ih neko svakodnevno brutalno pljačka, što smo videli u prethodnih devet godina, ali nisu spremni na to da ih neko svakodnevno truje”
Politička boja ekoloških protesta vidljiva je na osnovu toga što proteste podržava 14 odsto pristalica SNS i sličnih, a na drugoj strani 68 odsto pristalica koalicije SSP i drugih, kao i 65 odsto pristalica Zeleno-leve koalicije… Punu pažnju treba obratiti na politički potencijal podrške ekološkim protestima jer činjenica da proteste podržava dve petine Beograđana i nešto više od trećine građana Srbije, kao i svaki sedmi pristaša vladajućih stranaka, nimalo nije zanemarljiva
“Neki kažu da je glavni razlog za eskalaciju izbegličke krize 2015. godine bio poziv Angele Merkel. Ne slažem se sa tom konstatacijom. Razlog je bio taj što je Sirija razorena, što je pola Iraka bilo pod vlašću Islamske države i što nije bilo razumno da se očekuje kako će Jordan, Liban i Turska da prihvate sedam ili osam miliona ljudi. Oni to jesu uradili, ali Sirijci, pa potom Iračani i Avganistanci, nisu mogli da uživaju prava koja im pripadaju kao izbeglicama u velikim šatorskim kampovima, bez mogućnosti da rade, da nastave obrazovanje, da jednom rečju žive u uslovima u kojima bi imali šansu za novi početak. I imali su pravo da krenu tamo gde im ta prava, barem donekle, mogu biti data. Ali isto tako treba reći da je ka Evropi krenuo daleko manji broj ljudi od onih koji je odlučio da ostane i da čeka da se vrati kući”
U mnogim dešavanjima na “balkanskoj ruti” prethodnih godina kršene su brojne odredbe međunarodnog prava, te su se vlasti nekih država ponašale u suprotnosti sa preuzetim međunarodnopravnim obavezama. To je rezultiralo ostavljanjem izbeglica i migranata bez adekvatne pravne zaštite, pa su kontinuirano izloženi brojnim rizicima sa neizvesnim ishodom
