Fragmenti video-snimka Žandarmerije koji su se pojavili u utorak na sajtu "Blica" otvorili su više pitanja nego odgovora oko incidenta od nedelje 28. septembra, kada su se dohvatili žandarmi, Andrej Vučić i vojni policajci. Taj snimak je musav, loše montiran i ne odgovara na ključno pitanje: kako je incident započeo. Zato, međutim, otvara neka druga pitanja
Nepotrebni i blesavi incident na uglu Birčaninove i Svetozara Markovića, u nedelju 28. septembra oko 11.15, pokazao se kao mnogo važniji od događaja dana, Parade ponosa, koja je počela sat i nešto kasnije. To spada u onu staru novinarsku: vest je kad čovek ujede psa. Značaj tog incidenta sadržan je u činjenici da su se dohvatili pripadnici Žandarmerije s jedne i brat Aleksandra Vučića sa svojim obezbeđenjem s druge strane. Do toga nije smelo da dođe, samo da su se svi pridržavali pravila službe i normalnog postupka. Ovako se sve svodi na "porodicu" koju premijer ionako pominje svako malo
Poslednje što je trebalo i inače neuralgičnoj teritoriji kakav je Sandžak bila je prošlonedeljna skandalozna priredba muftije Zukorlića, sa uniformisanim ljudima u stroju i formaciji. Vreme je da se konačno upitamo ko je taj muftija i čijim interesima služi
Pošto smo mesecima gledali na televizijama kojekakve bradate likove sa šubarama i kokardama i slušali izjave njihovih "komandanata" iz Srbije da je to "bratska pomoć" ruskom narodu na istoku Ukrajine, premijer Vučić osetio je potrebu da interveniše. Ta intervencija otvorila je više pitanja nego što je dala odgovora
Prošlo je deset dana od nestanka do trenutka nastanka ovog teksta, a policija, Tijanini prijatelji i drugovi još nisu našli nikakav novi trag. Po Bajmoku, Subotici i društvenim mrežama priča se svašta, ali u to se ne vredi upuštati, niti praviti nepromišljene paralele sa nekim drugim prethodnim slučajevima; svaki je slučaj nov i jedinstven. Možemo samo da se nadamo najboljem
Zašto je jedan ne baš najpouzdaniji električni uređaj postao tako važno sredstvo politike u Srbiji? Svi se – očito u nedostatku boljeg – sada hvataju poligrafa, u punom neznanju, ali sa zadnjim namerama
U rat treba ući u pravom trenutku; dotle se treba od njega obogatiti. To je pouka hiljadugodišnjeg iskustva trgovaca oružjem. Ne čekajući stogodišnjicu ulaska SAD u Veliki rat (to bilo 2017, a ko bi to čekao), pozabavićemo se onime što se zna, ali je zanemareno
Kako i zašto je moguće da čovek koji je strasno i lojalno zastupao ispravne stvari, koji se borio protiv zla, sada postupa ovako? Beba Popović uvek je bio nalik na prirodni element, poput vatre ili vode: plahovit, žestok, nepredvidiv. G. Popović je, izgleda, izgubio merila za ispravnost svoje stvari. Zato je mene bilo sramota u nedelju uveče – umesto njega da bude
Uz ljubazno sasluživanje Mila Đukanovića obavešteni smo da je danas vreme kao 2003. i da se valja plašiti najgoreg. Premijer Vučić i predsednik Nikolić razvikali su se o vezama narko-barona sa policijom; Darko Šarić ukazao je na svog "generala Papaju", a ministar unutrašnjih poslova dr Stefanović požalio se da je sumnja u njegov doktorat kod Megamiće napad na reformu policije koju on samo što nije počeo da sprovodi; rutinska kuknjava policijskih sindikata proglašena je za "napad na državu". Vučić je onda posmenjivao vrh MUP-a, a jedini zadovoljan u svemu tome ostaje Darko Šarić
Tokom onih dvadeset godina, od 1918. do 1939, trgovci oružjem najvišeg ranga bili su istraživani i sa dobrim razlozima sumnjičeni da su ako ne izazvali, a ono produžavali Veliki rat. Kad je izbio još veći rat, sve je to bilo zaboravljeno, jer je cela stvar zadobila mnogo značajnije dimenzije planetarne borbe protiv sveopšteg Zla. Poslovne transakcije iz Zlatnog doba trgovine oružjem više nisu bile moguće; osim tu i tamo, sa švedskim čelicima i sličnim poslovima sa profitom kojem se nije moglo odoleti. Ali, to je bila dečja igra u odnosu na Zlatno doba
Kako se od banalne kafanske tuče može doći do mračne zavere usmerene protiv premijera i države, do korumpiranih najviših funkcionera policije u službi misterioznih i anonimnih mafijaških gazda i šta je u svemu tome donekle nejasno
Po prirodi stvari i po crti svog karaktera, Saša Ćirić postao je sjajan urednik. Bio je – pre i iznad svega – savestan i temeljit u svemu. Ne bih umeo da nabrojim koliko puta mi se, čitajući moj tekst, javio telefonom da pita jesam li baš to hteo da kažem ili da me obavesti da je grešku ispravio i bez pitanja. Svaki put je bio u pravu
Gromoglasna najava velike štednje – osim novog radnog vremena državnih organa, od čega će svima biti mnogo lakše – pominje i oštra ograničenja upotrebe službenih automobila, pogotovo onih "visoke klase". Tek će nam od toga biti mnogo lakše
Pre nešto više od dvanaest godina napustio nas je poslednji Miloševićev republički ministar unutrašnjih poslova, Vlajko Stojiljković. Njegov prethodnik Zoran Sokolović napustio nas je godinu dana ranije. Obojica su nas napustili svojevoljno i sopstvenom odlukom: pucali su sebi u glavu. Treba li država čija dva uzastopna ministra unutrašnjih poslova pucaju sebi u glavu, a jedan vršilac dužnosti ministra, baš nekako između njih dvojice, bude ubijen u piceriji (počinilac nepoznat) da se malo zabrine?
Mučenja, tajni zatvori, otmice – to je deo nasleđa vladavine Džordža Buša juniora. "Specijalne metode ispitivanja" su opravdavane ratom protiv terora i čuvanjem nevinih ljudskih života, u ime američkog shvatanja pravde činilo se, što je u pravnim državama inače odbačeno kao varvarski čin. Ali, kada se jednom dozvoli mučenje kao izuzetak, ono lako može da postane pravilo
Kako je zamenik direktora BIA sebi mogao da dozvoli da ga uhvate kako sedi sa licem osumnjičenim za traženje i primanje mita, da zatim pristane na poligrafsko ispitivanje kod konkurencije, pa onda na njemu padne? Svačega smo se nagledali u našoj državnoj bezbednosti, ali ovo je nezapamćen slučaj
Aleksandar Vučić kaže da je Darko Šarić osetio da je lociran i pritešnjen; možda i jeste. Može se takođe pretpostaviti da su njegovi latinoamerički poslovni partneri osetili izvesni svrab zbog njegove slabe bezbednosne kulture, a oni nisu poznati po sentimentalnosti. Ako je tako, onda ne bi bilo čudno da je Darko Šarić zaključio da je bolje biti živ u Ustaničkoj ulici nego mrtav u nekoj Bogoti ili Kaliju. A koliko para je ostalo u štekovima – nećemo saznati nikada, pogotovo ako je nekima bio ostao dužan
Šta će to novoimenovana komisija za istraživanje političke pozadine atentata na Zorana Đinđića otkriti, a da već nismo slutili? Čemu takve komisije služe, ako već imamo policiju, BIA, tužilaštva i sudove? Da li je ovo još jedan marketinški potez učinjen nekako baš pred izbore? Ako neko već misli da nam to treba, neka pomisli i o svemu onome šta će takva komisija morati da raspetlja, a što "institucije sistema" nikako da raspetljaju bez tuđe pomoći
Razvoj afere oko uloge Branka Lazarevića, bivšeg šefa kabineta ministra unutrašnjih poslova i trenutnog otpravnika poslova Ambasade Srbije u Atini, u obaveštavanju narko-barona Darka Šarića o policijskim akcijama prema njemu postaje veoma zanimljiv. Naizgled, sve se odvija po proceduri
Advokat Ivan Janković i slikar Veljko Mihajlović uzeli su na sebe da nam ponude jednu studiju slučaja beogradske prostitucije iz 1830. godine, veoma poučnu, zanimljivu i čak povremeno veselu, pod naslovom Kata Nesiba; Istinita i ilustrovana istorija jedne beogradske bludnice i njene borbe za ustavna prava 1830–1851. (Čigoja, Beograd, 2014)
Od 1990. do danas najmanje trideset očigledno političkih ubistava u Srbiji ostalo je nerasvetljeno i – zaboravljeno. Očekivanja da će sada preporođeni Legija Ulemek (na slici) tu nešto pomoći svojim budućim iskazima donekle su preterana. Pre svega, jedva da više ikoga – osim porodica žrtava – to uopšte zanima; decenije su prošle, a vlast bi najviše volela da se te priče zaborave. Naime, mnogo je njih koji radije ne bi da se to sada otvara
Na dramatičnoj, povremeno i melodramatičnoj konferenciji za štampu u Vladi Srbije, u utorak po podne, na sva usta je slavodobitno obznanjeno da je ubistvo Slavka Ćuruvije konačno rešeno. Svi su se izređali, odgovarali na pitanja, čak i na ona promašena i mimo teme (neke je više zanimao Dragan Đurić iz FK Partizan ili ubistva iz kafića Panda u Peći), i uopšte jedni drugima čestitali. Sve je to lepo i za svaku pohvalu, ali prava istraga tek počinje
Pre nekoliko dana sahranjen je u Iževsku, jednom od centara sovjetske i ruske industrije streljačkog oružja, ing. Kalašnjikov koji je svoje ime ostavio kao simbol. Počasni plotuni ispaljeni su naravno iz pušaka AK47, bio je i Putin. Mihail Timofejevič je umro u svojoj 95. godini, ali puške su ostale
