Zašto studentima ne treba TV duel sa Vučićem

Ričard Nikson je dobro govorio. Ali je staromodno odbio šminku jer šta ima „pravi muškarac“ da se šminka. To pod televizijskim reflektorima zna da bude nezgodno. Brzo je počeo da se znoji i briše maramicom.

Prekoputa njega, fotogenični i napuderisani demokrata Džon Kenedi nije imao tih problema.

Foto: AP photo

Do danas se veruje da je utisak te večeri prelomio na Kenedijevu vodenicu na izborima te 1960. godine.

Ove sedmice se navršava 66 godina od tog duela, prvog u istoriji televizije.

Od toga nema ništa

Televizijski dueli i dalje imaju mitski prizvuk mada im je značaj pao u hiperprodukciji svačega. I obično su za sučeljavanja zainteresovani autsajderi, oni koji više imaju da dobiju nego izgube.

Odlazeći predsednik Srbije Aleksandar Vučić sam se autovao kao autsajder kada je ovih dana pozvao na duel nekog sa Studentske liste, recimo kardiologa Iliju Srdanovića koji je prvi na toj listi.

U jednome je Vučić bio u pravu – duela neće biti. Za razliku od svih ranijih koji se nisu desili jer je Vučić petnaest godina u monologu, ovaj se zbilja neće desiti jer „oni“ neće. Iako Vučić hoće.

I za to je sam kriv, kaže Nikola Parun, politikolog i stručnjak za komunikacije. Jer Vučić je privatizovao RTS, o tabloidnim medijima da se i ne priča, i godinama gazio protivnike. Novo je što današnjim protivnicima, Studentskoj listi, taj duel i ne treba.

Prvo, kaže Parun za „Vreme“, Vučić je možda zarđao u sučeljavanjima, ali druga strana u televizijskim duelima nema baš nikakvog iskustva.

Vučić je tokom godina nakupio screen time kojim bi mogao da se podiči i kakav voditelj kojem je posao da bude na televiziji. Verovatno nema političara na svetu koji toliko vremena provodi pred kamerama.

Utisaka puna glava

Kod duela, nastavlja Parun, postoje tri grupe gledalaca. Navijači jednog kandidata, navijači drugog kandidata i zainteresovani kolebljivci. Kako god da razgovor prođe, prve dve grupe pričaće da je njihov pulen razbio ovog drugog. Ključna je treća grupa.

Neodlučnih je pred ove izbore manje nego obično, ali bi mogli da budu presudni. A oni ne rasuđuju kao sudije na takmičenjima debatnih klubova – ko je izneo bolje argumente.

Foto: Privatna arhiva

„Kod duela je najčešće stvar u utisku – ko zvuči bolje, ko deluje dominantnije, ko ima bolje i upečatljivije neverbalne elemente, to formira utisak“, kaže naš sagovornik.

Ne bi onda za mnoge bilo pitanje da li je neko stručan, pristojan i pošten, nego kako se snalazi. A nema sumnje da bi Vučić paradirao iskustvom u „državnim poslovima“, predstavljajući protivnike kao diletante. „A kolebljive birače u stanju kolebljivosti ne drži vera u vlast, nego upravo strah da će sve da se raspadne ako režim padne“, dodaje Parun.

Studenti imaju svoje kanale

Drugo i jednako važno, Studentska lista je uspela gotovo nemoguće – da izazove polarizaciju i referendumsku atmosferu bez pristupa velikim medijima. Tako gledano, kaže Parun, oni i nemaju potrebe da se sa Vučićem valjaju u medijskom blatu koje je on mešao godinama.

„Posle dve godine studentske pobune imaju dovoljno kanala, na digitalnim medijima i društvenim mrežama, da se obrate na pravi način svojoj publici i potencijalnoj publici“, priča politikolog.

„Angažman studenata je opozicionom frontu doneo veliki izvor onoga što u marketingu zovemo kreatorima sadržaja. Svaki događaj je pokriven kamerama, režijom, produkcijom i postprodukcijom, koja je veoma efikasna i brzo završava na svim kanalima.“

Prvo u blatu, onda u kravatu

Ranijih godina bilo je pokušaja, posebno na RTS-u, da se debate formatiraju. Vreme za odgovor kao runda u boksu, vreme za repliku, čak i unapred utanačene teme.

To sve liči na američke debate koliko Beograd liči na Njujork, kaže Parun, delom i zbog voditelja RTS-a i uređivačke politike. „Potrudi se da bude objektivan, ali čim se izađe iz studija, završava se u blatu dnevne politike. Prvo u blatu, onda u kravatu, pa opet u blatu.“

Kaže, može da zamisli priličan broj novinara u Srbiji – čak i vedete režimskih medija – koji bi zanatski mogli da moderiraju debatu. „Ima sposobnih novinara i voditelja, ali malo je neostrašćenih. A neostrašćenost je ovde nužna.“

Ništa nije vau

Bilo je poznatih duela, posebno devedesetih godina. Recimo, sučeljavanje Zorana Đinđića i Vojislava Šešelja u kulturnom centru „Reks“ 1998, koje je vodio Aleksandar Timofejev, tada novinar Radija B92. Postoji rđav snimak na Jutjubu.

Poznato je šta Šešelj misli o Đinđiću, ali je više puta rekao da mu je on omiljeni suparnik u debatama jer se sa njim „moglo i teorijski raspravljati“.

Foto: Printskrin/Youtube

Danas je pitanje da li neki duel može ostati upamćen, kao uostalom i bilo koji momenat sa televizije.

„I kada postoje dueli, brzo se zaborave jer ih pregaze aktuelnosti i hiperprodukcija sadržaja. Verovatno je nemoguće danas napraviti legendaran duel“, kaže Parun. „Poneko se seća duela Borisa Tadića i Tomislava Nikolića i tome ima već petnaest godina. Ali ni ti dueli nisu bili nešto vau, niti zabavni, niti presudni.“

Stvar je, dodaje, prosta – zakon ponude i potražnje. Kada ima više kanala na kojima nešto može da se kaže, onda je manje važno šta će biti rečeno baš tu i tu i tada i tada. Vrednost rečenog pada u bescenje.

Zato je pitanje da li bi hipotetički duel pred izbore išta odlučio pre nego uđe u polje tabloidne obrade, tumačenja i seckanja klipova za Instagram. Samo je sigurno da tog duela neće biti mada bi danas svi kandidati došli napuderisani.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!