Predsednik Aleksandar Vučić u hroničnim medijskim istupima ponavlja, poput pokvarenog gramofona – priznaće rezultate izbora, ako izgubi!
Što više on tako umiruje narod, što ciničnije priča kako će „sigurno“ da izgubi, a „blokaderi“ sigurno da pobede, to pre treba načuljiti uši.
Jer, otkud je uopšte potrebno da predsednik jedne zemlje, dok novinarima preporučuje knjigu Nelsona Mandele o rešenosti i ubeđenosti u pravu stvar, ponavlja da će priznati rezultate izbora? Onih koje, uzgred, organizuje njegov državno-partijski aparat?
Zašto on, zaboga, ne bi priznao izbore? Zar nije priznavanje rezultata uobičajeno? Građani glasaju, to se lepo prebroji, i ta se volja ispoštuje, a priznavanje ili čestitke pobedniku spadaju u bolje običaje, mada na važenje izbora ne bi trebalo da imaju uticaja.
Teranje zeca iz šume
Građenjem sebe kao velikog demokrate, Vučić hoće da – tako on to vidi –istera zeca iz šume. Hoće od „blokadera“ da čuje ili isto, da će i oni priznati rezultate izbora, ili pak suprotno, čemu se više nada jer je propagandna upotrebna vrednost veća.
Hoće, naime, da čuje da studenti i opozicija neće priznati zvanični ishod ukoliko SNS bude proglašena za pobednika, da će to svaliti na izbornu krađu, i da će se pobuniti.
To bi onda režim upregao u propagandna kola – aha, njima nije do izbora i narodne volje, njima je samo da zasednu. A ako im narod ne bude dao, oni će izazvati haos, paliti i bacati u hladni Dunav.
Kakvi su izbori zapravo izbori
Kao što bi priznavanje rezultata trebalo da bude efemerno i podrazumevano, isto bi trebalo da važi za izborne uslove.
Jednak i pravedan pristup medijima, recimo. Ili to da niko ne ucenjuje ljude da glasaju ovako ili onako. Da ne uvozi birače iz susednih zemalja, ne vodi paralelne spiskove, ne pravi bugarske vozove.
Za razliku od Vučićevog priznanja eventualnog poraza, ovo pobrojano nije u domenu hipoteze. Njegov je režim svaki put hvatan u svim tim nepočinstvima i sada ih već naveliko sprovodi pred, biće, odsudne izbore.
Pa i tako, uz svu tu kriminalnu prednost koju režim pribavlja, deluje da će trka biti tesna. Tu ne treba biti veliki matematičar pa zaključiti da SNS i sateliti mogu upravo malu odlučujuću prednost steći opisanim marifetlucima.
Niko ne mora da čestiti Vučiću
Stvar je, dakle, obrnuta od onoga kako Vučićeva propaganda predstavlja. Neće „blokaderi“ da pogaze narodnu volju nego nju gazi režim, tako što narodu ne dopušta da se izjasni na slobodnim izborima. Vučić i satrapi ne daju fotelje ni po koju cenu.
Obaveza svakog ko se bori protiv sistema jeste da ne prihvati sa oduševljenjem izborni rezultat koji je plod marifetluka. I ne, ne mora da čestita Vučiću ako ovaj proglasi pobedu.
Utoliko Vučićevo tobože umirivanje naroda može da bude shvaćeno kao pretnja. Za društvo bi bio zgoditak da njegov poraz bude ubedljiv toliko da su svaki marifetluk i svako opiranje realnosti besmisleni.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. _Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
