Ultimativna barbika koja ruši predrasude

Ako vam neko kaže da Mitar Mirić, Dante i princeza Dajana nemaju ništa zajedničko, verovatno nikada nije gledao dreg šou.

Dramatična šminka i odeća prve su stvari koje ćete primetiti, ali ova umetnost retko ostaje samo na tome.

Na društvenim mrežama kruže viralni snimci jedne upečatljive figure koja u punom glamuru prilazi prolaznicima na ulici, nekad da priča o svakodnevnim temama, nekad da ih suoči sa predrasudama i homofobijom. Spektakl i društveni komentar u dregu često idu ruku pod ruku.

U Srbiji, koja se još uvek bori da uspostavi osnovne postulate tolerancije, dreg se često ne razume. Da li je u pitanju samo zabava, provokacija ili politički čin pitali smo dreg kraljicu Aleksis Plastik.

Foto: Vreme/Marija Janković

Transformacija u kraljicu

Mnogi dreg umetnici govore o svojim personama kao o potpuno drugim osobama, za Aleksis, međutim, takva granica gotovo da ne postoji. „Zapravo se ne razlikujemo puno“, objašnjava ona, odbacujući ideju o „prekidaču“ u glavi koji se aktivira ulaskom u kostim. I u dregu i van njega, ona je ista osoba koja uživa da bude u centru pažnje i zabavlja ljude.

Aleksandar Savić, kako je Aleksisino pravo ime, uvek je gajio ljubav prema modi, fotografiji i performansu, pa je za njega dreg zapravo bio „prirodna sinteza svega onoga uz šta je odrastao i što voli ceo svoj život”.

Put do „ultimativne barbike“, kako opisuje svoj dreg, nije jednostavan. Fizička transformacija, koja uključuje kompleksnu šminku i kostim, traje između dva i šest sati. Iako je Aleksisin dreg vizuelno inspirisan ikonama poput Britni Spirs i Madone, kaže da njen rad nije puka imitacija ili ismevanje, već omaž ženskim snagama koje su je oblikovale.

Jedna od najčešćih kritika sa kojima se dreg suočava u svetu, pa i u Srbiji, jeste optužba da je reč o ismevanju ženstvenosti. Aleksis te optužbe naziva malicioznim. Za nju, dreg dolazi iz duboke ljubavi prema ženama.

„Kroz nastupe i kroz rad sam se uvek trudio da budem podrška ženama. Možda sam na neki način opsednut ženama i jakim ženskim karakterima u popularnoj kulturi i istoriji.  Trudim se da se referišem čak i na klasičnu umetnost, pa i da podržim sve za mene važne ženske inicijative ili inicijative koje su važne za žene oko mene”, kaže Aleksis.

Dodaje i da je birao da nema grudi u dregu, zato što bi to „možda delovalo kao ismevanje žena, ali da opet ne bi voleo da to pripiše bilo kome, jer misli da ni drugi nemaju tu nameru”.

Štikle i perike na pijaci

Dreg u Srbiji postaje sve vidljiviji. Nastup grupe „Harem grls” na Pesmi za Evroviziju prošle godine, zajedno sa popularnom Netfliksovom emisijom „Rupolova dreg trka”, vadi dreg iz andergraund klubova i prebacuje ih u mejnstrim. Pravi proboj dešava se i zahvaljujući prisustvu dreg kraljica na društvenim mrežama, ali i njihovim sve češćim nastupima.

Foto: Vreme/Marija Janković

Doprinos daje i Aleksis Plastik, čiji serijal uličnih intervjua sa građanima beleži stotine hiljada pregleda na društvenim mrežama. Šetkanje u dregu na mestima gde se on tradicionalno ne očekuje, poput pijaca Bajloni i Kalenić, demistifikuje ovu umetnost.

„Kad snimamo intervjue, nemam očekivanja. Zapravo me zabavlja da testiram ljudske reakcije. Često me vrlo iznenade. Pomislim da će neko možda da bude homofobičan, a ta osoba bude vrlo pomirljiva, ili počne sa nekom planiranom homofobijom, a onda se preokrene”, priča Aleksis, I dodaje:

„Ljudi se pitaju da li sam ja trans žena, šta se dešava – znači bukvalno im ništa nije jasno. Mislim da im onda postane simpatično”.

Sa oduševljenjem, molim

Kada se radi o nastupu, kaže da tada od publike želi da dobije oduševljenje, želi da ljudi pomisle da je „najzabavnija i najlepša stvar koja im se desila”. Njen posao vezan je za klabing, ne samo kao neko ko nastupa u dregu, već i kao DJ i organizatorka žurki.

„Postoji dosta nove publike koja se interesuje za kvir sadržaj, a koja nije nužno kvir. Mislim da je fantastična stvar da neki ljudi koji su strejt, dođu i nešto novo nauče o nama kao zajednici na našim događajima. Ništa ne šalje bolju poruku nego kad neko dođe na gej žurku, odnosno kvir žurku, i vidi koliko su ljudi okolo jednostavno srećni, podržavajući, koliko uprkos svemu živimo srećne živote i gradimo svoje prostore”, dodaje Aleksis.

Jedan od najintrigantnijih aspekata dreg scene u Srbiji je njen odnos prema turbo-folku. Dok je široj javnosti možda neobično da vidi dreg kraljicu kako nastupa uz pesmu Mitra Mirića, Aleksis objašnjava da postoji duboka veza između kvir zajednice i ovakve muzike.

Foto: Vreme/Marija Janković

„Turbo-folk pevačice imale su te ekstravagantne haljine i ’lukove’, pa su se onda nekako gejevi dosta vezivali za njih. One su među prvim javnim ličnostima podržavale LGBT+ zajednicu. I onda su ljudi to doživljavali kao neki svoj bezbedan prostor”, kaže Aleksis.

Politika, aktivizam i dreg se dobro slažu

U kontekstu Srbije, dreg često prosto ne može da bude apolitičan.

Aleksandar to ilustruje svojom biografijom. Kao dete, sa samo sedam godina, po prvi put je išao na proteste protiv Miloševićevog režima. Tu ranu svest o nepravdi i buntu danas kanališe kroz dreg.

„Mislim da je problem kada se bilo koja vrsta umetnosti svede samo na to da bude aktivizam i šalje neku političku poruku. Ona treba da leži u nekom našem buntovništvu ili potrebi da nešto što smo doživeli ili što mislimo, podelimo sa ljudima. Ali, mislim da jeste bitno da dreg kraljice svoju vidljivost koriste da pošalju različite političke poruke. Prosto, ja sam gej muškarac iz malog mesta, koji živi u zemlji koja je zarobljena u korupciji, nepravdi i nasilju. Bilo bi potpuno suludo da nemam ništa da kažem na tu temu, kao neko ko je nasilje mogao da oseti od kad je bio dete”, objašnjava.

Ističe da kao neko ko je „drugačiji” može da gaji empatiju sa ljudima i podeli sa njima teret koji nose, a da je dobar dreg performans onaj koji u nekome uspe da probudi osećanje

„Član sam političke stranke, vrlo mi je stalo do toga“, kaže Aleksis. „Vrlo mi je stalo do inicijativa koje su meni vrednosno bliske. Imali smo događaje ‚Kraljice za Palestinu‘‚Kraljice za prosvetare‘, za pojedinačne ljude naše zajednice, itd. Da ne pričam o Prajdu – to je prosto pitanje mog života”.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!