Otkud nam reč „bitanga“?

„Deda mi je, stari Dalmoš, pričao da su austrijski finansi, kad bi obilazili poreske obveznike, nastupali sa bitte, a završavali posao sa danke, pa su seljaci kasnije upozoravali: ‘Eno ih, dolaze bitange!’“, piše redakciji čuveni šezdesetosmaš Dragomir Olujić Oluja.

I predlaže da pišem o etimologiji te reči. Pričicu poput njegove sam čuo u raznim varijantama. Recimo kolega Dragoslav Dedović, pesnik i prevodilac, u jednom tekstu piše:

„Jedan moj germanofilni drug iz Bugarske tvrdi da je, onako plav, potomak poraženih nemačkih krstaša koji su prosili po balkanskim putevima vraćajući se kući. Učtivo su se ophodili prema potencijalnim donatorima: Bitte. Danke. Bit-danke. Bitange.“

Lepo je kad se narod bavi etimologijom, ali ovde narod greši. Poreklo bitange je manje spektakularno, ali jeste nemačko.

Izgubljeno kljuse

Mađari kažu bitung i to je, slično kao u srpskom, razbojnik, bandit, prevarant, a ranije je bilo i propalica, skitnica.

Zato i Vuk Karadžić beleži da se u Vojvodini bitangom nazivala izgubljena stoka, „kljuse koje se nađe u selu ili u polju, a ne zna se čije je“.

Pretpostavlja se da Mađarima to stiže preko češkog (bitunk), ali vuče poreklo iz srednjosaksonskog kao biutunge, a to od büte – izvorno raspodela, razmena.

Potom se sve više odnosi na nešto poharano, oteto, na plen koji valja raspodeliti. I danas se zadržalo kao reč za „plen“ u nemačkom – Beute.

Nije lepo reči „bitanga“

Inače, bitanga se našla na spisku neparlamentarnih izraza uz Poslovnik Skupštine Kraljevine SHS izabrane 1921.

Nije u parlamentu bilo lepo reći ni da je neko bezobrazan, da je budala, vucibatina, kalaštura, izdajica, izrod, lažov, laufer, fukara, hulja, nije se smelo reći ni „sram vas bilo“.

**Ovaj tekst najpre je objavljen u njuzleteru Međuvreme plus na koji se **možete pretplatiti ovde**. A ovde je **prijava na besplatnu verziju njuzletera