Samo nekoliko koraka u zabranjenoj zoni bilo je dovoljno da me mrki pogledi meštana Ćacilenda podsete da sam ušla na teritoriju koja više ne pripada svima
Već na prvim koracima osećam neprijatnost. Iako sam pre skoro mesec dana već bila s ove strane metalne ograde, kada su opozicioni poslanici izašli da podrže Dijanu Hrku u prvim danima štrajka glađu, ovog puta osećaj je bio drugačiji – teži.
U Ćacilend sam ušla bez problema. Nakon proboja opozicionih poslanika pre neki dan koji su makazama za metal razdvojili ogradu, ostala je rupa u Bulevaru kralja Aleksandra, između Takovske i Kneza Miloša. Mimoišla sam se sa poslanicima Zeleno-levog fronta.
Među njima je Biljana Đorđević kojoj je pre nekoliko dana na ovom mestu prećeno smrću. Pozdravljam je i u prolazu pitam kako je. Klima glavom, pokazujući da je dobro.
Dok gledam muškarce u crnom koji čuvaju zabranjeni prostor, prolazi mi kroz glavu kako je prošla ona, ali i ekipa redakcije N1 kojoj je razbijena oprema na ulazu u Ćacilend, kao i odbornik pokreta Kreni-Promeni Aleksandar Jovanović koji je napadnut i pretučen.
Sama pomisao i scene u Ćacilendu povećavaju mi nelagodu tokom mog kratkog boravka u šatorskom naselju.
Unutra prvog decembarskog dana nije bilo mnogo „meštana”, ali dovoljno da svaki pogled bude primetan. U sivom kaputu, među ljudima obučenim gotovo isključivo u crno, osećala sam se kao crna ovca.
Većinom su muškarci, mnogi od njih krupni, nabildovani. Nekoliko desetina njih raspoređeno je u vrsti nekoliko metara od stepeništa koje vodi ka Narodnoj skupštini. Momci u žutim prslucima i crnim kačketima, redari, uredno raspoređeni, ali lica okrenutih ka zemlji, kao da se skrivaju od kamera.
Iza njih na stepeništu i crvenom tepihu i dalje je „obrušeni” šator SNS poslanika Uglješe Mrdića u kome navodno provodio dane svog štrajka glađu.
Zaustavljaju me na ulazu policajci sa pitanjem „kuda”. Prilično sam sigurna da to nisu pitali čoveka na štakama, koji se nekoliko minuta ranije provukao iza šatora Dijane Hrke i onih koji je podržavaju. Ja sam ipak krenula na glavni ulaz. Videla sam kasnije muškarca na štakama među ljudima u Ćacilendu.
Rekla sam da sam novinarka i da želim da uđem u Ćacilend, pokazujući legitimaciju. Policajci su morali da provere da li smem da uđem. Posle kratkog poziva, dobili su odobrenje da me puste u „zabranjeni grad”.
Nakon nekoliko koraka drugi policajac mi je rekao da vidljivo zakačim legitimaciju i da obučem žuti prsluk ako ga imam. Poslušala sam, da ne bih dovela sebe u opasnost.
Napravila sam nekoliko fotografija i pokušala bezuspešno da razgovaram sa nekim od „meštana”. Kada sam otišla iza velikih belih šatora, obeleženih brojevima, kako bih napravila još nekoliko fotografija, prišao mi je stariji muškarac u teget prsluku i kačketu sa oznakom „Vučić team”. Istu tu garderobu videla sam pre nekoliko dana u delegaciji koja je pratila predsednika Srbije tokom posete Negotinu.
Zamolio me je da ne fotografišem šatore. „To je zabranjeno. Nemojte da slikate”, rekao je. Pitala sam zašto, pošto je reč o javnom prostoru. „Ne mogu to da vam kažem”, odgovorio je, ponavljajući molbu. I dodao: „Sada zbog vas svi idu ovamo.”
Pitala sam ko su „svi”, ali nije želeo da objasni. Ubrzo su se pojavila trojica muškaraca. Stariji im je rekao: „Došla je da slika šatore. Rekao sam da ne može.” Jedan je dobacio: „Ma, vidiš da je blesava.” Niko nije želeo da objasni zašto je fotografisanje zabranjeno.
Da ne bih izazvala incident ili dovela sebe u opasnost, rešila sam da se sklonim. Ali pre upozorenja sam ipak napravila nekoliko fotografija.
Muškarca koji me je zamolio da ne fotografišem poznajem od ranije. Bio je čuvar improvizovane biblioteke u Ćacilendu još u aprilu, kada sam prvi put posetila ovo šatorsko naselje.
Tada je kamp počeo da se širi po ulici. U potrazi za glavnim – Milošem Pavlovićem – upućena sam u „biblioteku”, jer Miloš sigurno uči tamo. Ne znam kako sam tada uspela da se suzdržim i ne prasnem u smeh.
A u belom šatoru na čijem ulazu je pisalo „studenti 2.0” sedeo je isti muškarac koji mi sada nije dozvolio da fotografišem šatore. Pitao me je tada koliko je sati. Rekla sam da je 9.30, a on je odgovorio da biblioteka radi od 11 ili 12 i da dođem kasnije, možda će Pavlović tada biti tu. „Učio je sigurno celu noć, sad mora da odmori”, rekao mi je tada.
Ovog jutra, međutim, nije bilo mnogo zanimljivosti iza ograde. Rešila sam da izađem. Ni policajci koji su me pustili unutra nisu znali da objasne zašto je fotografisanje zabranjeno. „Otkud ja znam, nisam njihov”, rekao je jedan. Ali nije rekao čiji je.
U prapostojbini Ćacilenda, u Pionirskom parku, mestu odakle se kamp u martu počeo širiti, ovog jutra nisam videla nikoga. Ali videla sam spakovane drvene palete. Činilo mi se i da ima manje šatora. Tu je stajao i narandžasti kamion gradske čistoće.
Izgleda da je najava predsednika Srbije, data pre nekoliko dana, da će „nešto uraditi sa Ćacilendom”, počela da se ostvaruje. Šta god to bilo.
Skup podrške N1 počeo je u 19 časova, novinarska udruženja upozoravaju na pritiske na medije. Predsednik ANEM-a Veran Matić ocenjuje za Vreme da je očigledno dosadašnji direktor N1 Igor Božić smenjen
Izjava ministra Borisa Bratine da policija ima pravo da bije i ubija studente posle tri dana došla je i do predsednika Srbije, koji se sada zbog nje izvinjava
Otvaranje fabrike dronova najavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ali nije otkrio nikakve detalje. BIRN saznaje ko su partneri i da će se proizvoditi u objektima Željka Mitrovića, što njegova kompanija demantuje
Osim retoričke i "bezbednosne", Srpska napredna stranka u susret izborima u Mađarskoj po svemu sudeći pruža i druge vrste podrške bratskom režimu Viktora Orbana. Nije baš sve po zakonu, ali kao i na izborima u Srbiji, neće se valjda zakona držati kao pijan plota
Premijer Srbije Đuro Macut nalazi opravdanje za izjave ministara Glišića i Bratine. Prvi je upozorio roditelje da ne upisuju decu na “blokaderske“ fakultete da im se ne bi „vratila u kovčezima“, a drugi studente da policija ima pravo da „bije i ubije”
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Režimski Napad i odbrana Beogradskog univerziteta
Ne boje se kriminala, boje se obrazovanja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
