Demografski rast potpomognut globalnim zagrevanjem ostavlja trajne posledice na prirodne resurse koje naša planeta poseduje: zemljište, vodu, energiju i biodiverzitet. Danas je široko prihvaćeno da ljudi vrše neodrživi pritisak na svetske ograničene resurse. Taj fenomen je istaknut “Danom ekološkog duga Zemlje” – datumom kada se procenjuje koliko je te godine čovečanstvo potrošilo bioloških resursa koje planeta može održivo da nadoknadi.
Na primer – planeta je 1971. godine u ekološki dug ušla tek 25. decembra. To će reći da je pre pet decenija Zemlja imala dovoljno resursa da zadovolji gotovo sve potrebe civilizacije. Međutim, svet je 2024. godine već 1. avgusta potrošio sve biološke resurse koje planeta može održivo da nadoknadi. Što se Srbije tiče, mi smo u još gorem položaju. Po istim merilima, Srbija je već 23. maja ušla u ekološki dug.
U zemljama u razvoju navedeno spada među glavne razloga globalnih migracija i ratova. Zato samo kroz zajedničke napore – pojedinaca, vlada, naučnika i kompanija – možemo stvoriti održiv i pravedan prehrambeni sistem koji će moći da nahrani čovečanstvo danas i u budućnosti. Postoje načini za ublažavanje trenutnog pritiska na resurse. Ali da bi oni dali rezultate i ubuduće omogućili život na Zemlji, moramo ih se pridržavati. Reč je o sledećim imperativima:
PROMENA NAČINA ISHRANE
Kakvo je trenutno stanje u potrošnji globalnih resursa svedoči proizvodnja hrane životinjskog porekla: 38% emisije gasova staklene bašte dolazi iz uzgoja stoke; 80% poljoprivrednog zemljišta koristi se za uzgoj hrane životinjskog porekla (meso, mlečni proizvodi, jaja); 40% globalnog krčenja primarnih šuma povezano je sa proizvodnjom hrane životinjskog porekla; 30% ukupne potrošnje slatke vode koristi se za uzgoj životinjskih proizvoda.
U tom kontekstu, potrebna je sveobuhvatna promocija povećanja unosa namirnica biljnog porekla na globalnom nivou, isticanje značaja koji taj način ishrane doprinosi zdravlju ljudi i na koji način pomaže u očuvanju resursa. Oko 770 miliona ljudi na svetu pati od gojaznosti(2), a bolesti povezane sa ishranom se sada smatraju “najvećim ubicom”(3).
Nikad u istoriji nije se jelo toliko namirnica životinjskog porekla kao danas. Meso na trpezama je bilo retko i u posebnim prilikama – najčešće na okupljanjima rodbine i prijatelja. Dovoljno je pogledati crno-bele slike familije i prijatelja od pre samo pedesetak godina i videti kako je upadljivo manje ljudi gojazno. Naši preci su rasli uz ishranu koja je bila prevashodno biljnog porekla, a samo je doba izobilja u poslednjih pedeset godina dovelo do preterane konzumacije ishrane bazirane na životinjskim namirnicama. Inače, religija je tretirala post kao jednu od osnovnih vrlina.
SMANJENJE OTPADA OD HRANE
Na globalnom nivou godišnje se baci 1,3 milijarde tona hrane, dok se u Srbiji godišnje uništi 247.000 tona hrane. Važno je da shvatimo da se na ovaj problem može uticati – često jednostavno i odmah. Promenom svakodnevnih navika, svako od nas može doprineti smanjenju otpada.
Jedan od najlakših i najefikasnijih koraka je planirana kupovina namirnica i priprema obroka. Kada znamo šta nam je zaista potrebno i kako ćemo to iskoristiti, manje hrane završava u kanti. Osim što štitimo resurse, štedimo i novac, a domaćinstva postaju odgovornija i otpornija u kriznim vremenima.
Naravno, ogroman deo te bačene hrane nastao je u razvijenim zemljama gde je konzumerska kultura dovela do prekomerne proizvodnje i potrošnje. Edukacija potrošača u razvijenim zemljama o načinu ishrane, pre svega o racionalnoj potrošnji, mogla bi da donese rezultate u budućnosti. Između ostalog, neophodno je širenje svesti o korišćenju vode u proizvodnom ciklusu za neke od namirnica koje svakodnevno konzumiramo. (vidi antrfile “Potrošnja vode u proizvodnom ciklusu”).
Skladištenje namirnica jedan je od najvećih problema zemalja u razvoju. Nedostatak investicija u hladnjače dovodi do konzumacije većine hrane odmah nakon proizvodnog ciklusa i velikih gubitaka. Takođe, sam transport i prerada su u velikoj meri zaslužni za gubitak hrane na globalnom nivou. Kraći lanci transporta, uz preradu i prodaju hrane sa lokalnog tržišta, veoma mnogo mogu uticati na smanjenje emisije štetnih gasova.
ODRŽIVA POLJOPRIVREDA
Poljoprivredna proizvodnja sve više zavisi od intenzivne upotrebe pesticida, đubriva i vode. Pesticidi koji su počeli da se koristiti nakon Drugog svetskog rata danas su mahom zabranjeni, ali su naneli nenadoknadivu štetu biljnom i životinjskom svetu. Većom upotrebom srodnih biljaka u sadnji može se uraditi mnogo. Na Jutjubu se mogu videti iskustva ljudi koji su povezali različite biljke pri sadnji. Taj koncept nije nov već zaboravljen. Evo primera združene zaštite i suživota biljaka:
Paradajz, bosiljak, neven: bosiljak poboljšava ukus paradajza i odbija štetočine, dok neven tera nematode i druge štetočine.
Pasulj, kukuruz, bundeva: Ovaj trio, poznat kao “tri sestre” tradicionalna je praksa američkih Indijanaca. Kukuruz pruža potporu pasulju, pasulj fiksira azot u zemljištu, a bundeva pokriva tle zadržavajući vlagu i suzbijajući korov.
Šargarepa i luk: Luk odbija šargarepine muve, dok šargarepa odbija lukove muve.
Kupus, mirođija, celer: Mirođija privlači korisne insekte koji jedu štetočine kupusa, dok celer poboljšava rast kupusa.
Rotkvice i salata: Rotkvice brzo rastu i pomažu u razbijanju tvrdog zemljišta, što olakšava rast salate.
Jagode i beli luk: Beli luk štiti jagode od štetočina i bolesti.
Možda ovaj vid sadnje biljaka nije pogodan za masovnu proizvodnju hrane, ali iskustva u sadnji mogu pomoći malim proizvođačima da dobiju veće prinose uz manju potrošnju hemijskih sredstava i vode.
OČUVANJE BIODIVERZITETA I SEMENSKIH SORTI
“Paradajz nema ukus kao kad sam bio mlad, a tek jagode”… Koliko puta smo čuli ovo poslednjih godina?
Uvoz semena iz inostranstva, poput paradajza, može biti rešenje za određene izazove koje donose klimatske promene. S druge strane, postoje godine kada kajsije ili šljive rode toliko obilno da grane moramo podupirati. Sve su to razlozi da o budućnosti poljoprivrede razmišljamo pažljivo i strateški.
Iako lokalne sorte povrća i voća pokazuju veću otpornost na promene u prirodnim uslovima, ne možemo zanemariti činjenicu da uvoz semena ima i svoje prednosti. Omogućava dostupnost raznovrsnijih sorti, podržava lokalne dobavljače u trenucima kada domaće tržište ne može da apsorbuje svu robu, a često predstavlja i važnu pomoć siromašnijim zemljama kroz međunarodnu trgovinu.
Međutim, važno je težiti ravnoteži – jačanju lokalne proizvodnje, očuvanju autohtonih sorti i razvoju domaće semenske baze. Ministarstvo poljoprivrede trebalo bi da aktivno podrži formiranje i održavanje banaka semena, kao garanciju buduće prehrambene stabilnosti i otpornosti sistema.
Ako već koristimo uvozne sorte otpornije na klimatske promene, hajde da ih pametno uparimo sa domaćim, lokalnim vrstama. Tako gradimo održivu, raznoliku i fleksibilnu poljoprivredu, spremnu za izazove koje donosi budućnost.
Nauka je sposobna da u 21. veku kombinuje najbolje.
UPOTREBA TEHNOLOGIJE I INOVACIJA
Inovacije u proizvodnji hrane su neophodne. Navodnjavanje useva uz korišćenje naprednih sistema značajno bi smanjilo ukupnu upotrebu vode. Korišćenje iskustava u proizvodnji hrane u gradskim sredinama ovde su veoma korisna. Ko se ranije bavio proizvodnjom začina na teresama, uzgajao čeri paradajz ili na krovu zgrade imao košnicu? Opet podsećamo na Jutjub. Bezbroj je primera održive proizvodnje hrane uz divna iskustva. Treba samo imati želju, a načini su na dohvat ruke. Većina njih nije skupa, a zadovoljstvo koje donese sopstveno uzgojena biljka je nešto posebno. Digitalne tehnologije, poput senzora, dronova i veštačke inteligencije, omogućavaju preciznije upravljanje resursima na velikim farmama.
EDUKACIJA I POLITIKE
Najznačajniji način za promovisanje održive proizvodnje i konzumacije hrane je edukacija. Takođe, svaka država mora imati svest o održivosti svojih raspoloživih resursa i podržavati proizvodnju hrane koja što manje utiče na degradaciju životne sredine, podstiče lokalne inicijative i promoviše pravednu raspodelu resursa.
Ne treba zaboraviti na međunarodnu saradnju koja je presudna u borbi protiv klimatskih promena i uništavanja resursa koje svi delimo. Pozitivna iskustva koja se mogu primeniti od države do države su dragocena. Dovoljno je za početak da pogledamo oko sebe i vidimo neke od dobrih primera koji nas mogu usmeriti ka boljoj budućnosti za sve.
Potrošnja vode u proizvodnom ciklusu
Za proizvodnju jedne standardne čokolade od 100 grama potroši se u proseku oko 1700 litara vode. Ova brojka uključuje tzv. virtuelnu vodu, odnosno ukupnu količinu vode potrebnu za uzgoj kakaovca (najveći potrošač vode), proizvodnju šećera i mleka (ako je mlečna čokolada), preradu i transport sirovina. Najveći deo ove potrošnje dolazi zbog navodnjavanja plantaža kakaa, koje se često nalaze u krajevima s ograničenim vodnim resursima.
Izvor:
(1)WWF: https://www.wwf.de/themen-projekte/landwirtschaft/ernaehrung-konsum/besseresserinnen/durch-gesunde-ernaehrung-klima-und-arten-schuetzen
(2) FSEC-Global_Policy_Report.pdf (foodsystemeconomics.org),
(3)WWF:https://files.worldwildlife.org/wwfcmsprod/files/Publication/file/7b5iok5vqz_Bending_the_Curve__The_Restorative_Power_of_Planet_Based_Diets _FULL_REPORT_FINAL,
