Kad sve ovo prođe, unuci nam neće verovati da su se – kada je Srbija vraćala dostojanstvo i slobodu – pojavile mlade osobe koje nije bilo sramota da otvoreno istupe i kažu kako ne podržavaju svoje pobunjene kolege jer ih ne zanima vladavina prava i zahtevi da se otkriju krivci za smrt 15 osoba na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Oni “samo hoće da uče”
Počelo je kao podsmevanje nepoznatom i nepismenom naprednjačkom aktivisti koji je napisao grafit “Ćaci u školu”. Ali kada su se režimski studenti, praćeni stranačkim aktivistima, batinašima, provokatorima i devojkama koje nisu sigurne šta studiraju, okupili oko svoje “crkve” oličene u zgradi Predsedništva i počeli opasan plagijatorski performans, više nije bilo smešno. Što je više kupljenih šatora i tetoviranih likova sedelo u Pionirskom parku, u javnosti se sve više širio revolt i strah od izrežiranih sukoba.
DOBAR PRIMER ZLATA VREDI
Vrh vlasti već dugo ponavlja da je u protestu mali broj studenata i da je mnogo više one “dobre dece koja samo žele da studiraju”. Čak su i prorežimski mediji postavljali pitanje – gde su ta deca? I onda su se pojavili… Naravno da postoje ljudi koji su se “lepo snašli” u ovom režimi i koji decu vaspitavaju u duhu – bori se samo za sebe i ne zameraj se, možda postaneš i predsednik Srbije. Pa nije li on pokazao da, ako se na vreme pridružiš nekom vođi, koga briga šta kažu kolege? Aleksandar Vučić je svaku priliku iskoristio da ponovi kako je polagao ispite i dobijao desetke u vreme dok su njegove kolege sa Pravnog fakulteta išle na proteste protiv režima Slobodana Miloševića. To ga, kaže, nije zanimalo, on je samo učio i učio…
U Pionirskom parku je i jedan student medicine koji se postavio kao vođa i simbol “studenata koji hoće da uče”. To je onaj isti momak koji je bio u prvom redu na poslednjih nekoliko skupova Srpske napredne stranke i gostuje po medijima pričajući svoju priču o želji za obrazovanjem i ističući da ima prosek 10.
Inače, taj narativ o najboljim studentima javnost je čula mnogo puta ranije: najbolji u svojoj generaciji navodno su bili večni ministar Ivica Dačić, nekadašnja ministarka Jadranka Joksimović, sam Vučić….
Niko ne umanjuje njihov trud, ali kad se zađe u neke godine, te desetke sa fakulteta, pa i sama diploma, nemaju prioritet kod pristojnih ljudi. Jeste malo infantilno da se maše indeksom i viče – “Imam prosek deset nula, deset nula”.
KO STE VI, LJUDI?
U Pionirskom parku sigurno ima i pravih studenata. Možda su se i jesu svi snabdeli na istom mestu istim šatorima, vrećama za spavanje i stolicama. Recimo i da su im neki dobri ljudi donirali grejalice, lejzi begove, neotpakovanu ćebad, sve prvog dana.
Zašto su onda mnogi od njih bežali od kamera i pokrivali se po glavi? Zašto su se tu našli i oni sa privatnih fakulteta, koji neometano rade i uopšte nisu u blokadi? Da podrže kolege, nauštrb svojih ispita – nekako je nelogično ako samo žele da uče?
Jedan od kampera u Pionirskom parku rekao je medijima da jeste upisao fakultet, ali je sada na pauzi. Drugi da je već završio, ali podržava kolege i to ceo radni dan. Neki nisu znali na kojoj su godini ili kad su i kod kojeg profesora položili poslednji ispit. A bilo je i onih sa potpuno novim, neotvorenim indeksima koji drsko kažu: “Imam indeks, to je dovoljno”.
Kasnije su na slikama građani počeli da prepoznaju ljude zaposlene u javnim preduzećima, domovima zdravlja i opštinama, ali i one koji su kao članovi obezbeđenja napadali demonstrante ispred skupštine grada. Zaista, da li je moguće da stranka koja tvrdi da ima više od 600000 članova ne može da nađe nekog drugog da dođe i “brani prave studente”, već mora da koristi baš ove iste likove?
ŠTA JE IDEJA?
Ceo kamp sa jabukama i sendvičima, bakama i kolačima, zastavama i parolama – najviše liči na rekvizite nevešto izrežirane predstave. Cilj im je da podobne televizije uhvate dobar kadar i pokažu kako studenti stvarno podržavaju vlast i ograđuju se od opozicije. Imaju zastave i zahteve, žele smenu ministarke prosvete i veće stipendije. Bitno je da su studenti “naši” i da će “pobediti zajedno”, kako je uzviknula predsednica Narodne skupštine u čudnom zanosu.
KO IH JE JOŠ PODRŽAO?
Osim što su “Ćaci” svakog dana zvezde prorežimskih tabloida i televizija, a i RTS ih u svakom dnevniku prikazuje paralelno sa hiljadama studenata što mesecima zahtevaju pravdu, čuvaju ih kordoni policije – njima je to posao, nije podrška.
“Studente koji žele da uče” posetila je jedna profesorka sa Medicinskog fakulteta, renomirana stručnjakinja, ali prepoznatljiva po tome što je držala govor na mitingu Srpske napredne stranke. Tada se zahvalila predsedniku Srbije “za sve rođene bebe, ali i buduće rođene”. Bio je i jedan profesor sa Pravnog fakulteta, te nekoliko njegovih kolega sa Univerziteta u Novom Pazaru.
Najveći skandal se ipak desio uoči godišnjice ubistva premijera Zorana Đinđića. Tada su u kamp u Pionirskom parku umarširali veterani Jedinice za specijalne operacije, u uniformama i sa crvenim beretkama. Čisto da se zna – stvarni komandant ove jedince jedan je od dva organizatora atentata na premijera Đinđića, obarač je povukao pripadnik JSO, a sama formacija je u martu 2003. odmah raspuštena.
Valjda i oni žele samo da uče. Možda će izraz “Ćaci” biti zaboravljen, ali ako opstane, biće to sinonim za nešto posebno sramotno.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Nema više studenti napred, a mi za njima. Sad smo svi u istom sosu: isterali smo zver na čistinu. Znamo kako dalje ide
Uprkos masovnim protestima ispred RTS-a, desetinama hiljada ljudi na ulicama i višenedeljnoj blokadi, dvojac sa vrha Javnog servisa i dalje ne vidi problem. Ili se barem trudi da ga ne vidi, dok javnost sve više gleda kroz prozor – i traži izlaz
Srpski studenti su sto puta ponovili da je ovo maraton. Slično kao Adam Mihnjik osamdesetih u Poljskoj, kada je govorio o „dugom maršu“. Vlast u Srbiji je na putu kraja – samo treba imati strpljenja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
