Nisu ih omeli ni praznici, ni ledeni dani poput onog na Sretenje kada su napolju bili punih 15 sati, ali ni još hladnije noći, kada su spavali pod otvorenim nebom na putu do Novog Sada. Nisu ih omela ni krvava stopala od prepešačenih stotina kilometara, niti svakodnevno zastrašivanje iz krugova vlasti da će ostati bez stipendija i domova, a ni poslednje pretnje da će izgubiti godinu. Kako studenti uče sve ostale šta je istrajnost i prilagodljivost pred novim izazovima
Kada su studenti, nakon meseci blokada fakulteta i blokada raskrsnica u 11.52, a onda i nakon prekretničkog protesta na Autokomandi, odjednom smislili da prošire svoj opseg delovanja tako što će pešačiti do Novog Sada, psiholog Žarko Trebješanin bio je najblaže rečeno začuđen.
“Zvučalo je neverovatno, da idu peške do Novog Sada. Pomislio sam, zašto da se toliko nepotrebno iscrpljuju i troše ljudske resurse”, kaže Trebješanin za “Vreme”. “Ali se ispostavilo da je ovaj potez bio izvanredan sa stanovišta uticaja na obične ljude, a onda i marketinga celih protesta. Time su nam pokazali da imaju recept i jedinu moguću strategiju za dugotrajne proteste, a to je da uvek imate uzlaznu liniju, da svakim poduhvatom stižete do više ljudi i mobilišete ih.”
Zato sada, smatra Trebješanin, niko studentima ne treba da drži lekcije kako da održavaju sopstvene proteste živim ili u kom pravcu da ih usmeravaju.
“Studenti su nam pokazali neverovatnu originalnost, originalnost kakvu do sada nismo videli među političkim akterima u Srbiji, i to na nekoliko različitih polja, a najviše kada je u pitanju prilagodljivost. Jer, oni lepo kažu – nije tačno da smo apolitični, samo nismo stranački opredeljeni. Pokazali su da uvek imaju novu strategiju, pažljivo osmišljenu i jedinstvenu, koja će nam držati pozornost, a vlasti praviti muku”, dodaje Trebješanin.
STUDENTSKO PROLEĆE
Mnogo toga zavisi od političke dinamike tokom marta. Nakon velikog protesta 1. marta u Nišu, studenti iz Novog Sada pozvali su na generalni štrajk i izlazak na ulice 7. marta, a ostatak Srbije je prihvatio poziv da se ne ide u restorane i kafiće, da se ne kupuje u marketima i na pumpama, niti da se radi toga dana. Samo dan kasnije, studenti iz Beograda će sa radnicima brojnih delatnosti privrede, poštarima, prosvetarima, zaposlenima u delu EPS, izaći pred Skupštinu Srbije na protest pod nazivom “Rame uz rame”.
Zatim sledi veliki protest 15. marta u Beogradu, koji će verovatno takođe biti ispred Skupštine, ali postoji mogućnost da se zbog masovnosti prebaci na Novi Beograd. Sa svim ovim datumima, studenti u blokadi ući će u proleće.
“Ovo će sigurno biti studentsko proleće, u smislu da će se protesti nastaviti i u tom periodu”, kaže za “Vreme” Đorđe Pavićević, profesor na Fakultetu političkih nauka. “Studenti su nas već naučili da su spremni da iskorače u neka nova polja aktivnosti kad god osete da je to potrebno, pa mislim da će i na proleće biti tako.”
Nove konstantne pretnje koje studentima stižu od predsednice Skupštine Ane Brnabić – da moraju da se vrate u klupe ili će izgubiti godinu – Pavićević vidi kao još jedan primer “šibicarenja vlasti, koja trguje i sa zahtevima koje kao ispunjava, a zapravo ništa ne ispunjava. Studenti su, u krajnjoj liniji, pokazali toliku istrajnost da su spremni i da žrtvuju tu godinu. Ako se to dogodi, ovo će sigurno biti studentsko proleće, biće rasterećeni potpuno. Tek onda, ako podnesu toliku žrtvu za zemlju, teško je zamisliti da će odustati.”
KAKO SU POKAZALI DA TRAJU
Prva među mnogim prekretnicama na polju političkog odnosa prema vlasti svakako je potez kojim su studenti u dahu sveli predsednika Srbije na njegova ograničenja funkcijom.
“Obično je do sada na građanskim protestima sve bilo usmereno na tog jednog čoveka, ali studenti su napravili Kopernikanski obrt i njega potpuno eliminisali. Aleksandar Vučić to svakako nije očekivao i trudio se na sve načine da se ponovo vrati u igru kao jedini koji se pita”, kaže Trebješanin. “Tako smo videli da mi stariji imamo potpuno pogrešnu sliku kada razmišljamo o borbi protiv režima. Ovo je bio jedinstven, nesvakidašnji potez i na tom tragu su nastavili borbu.”
Pavićević, koji je i poslanik Zeleno-levog fronta u Skupštini Srbije, misli da je glavni pokazatelj studentske istrajnosti – insistiranje na ispunjenju četiri zahteva: “Vidite da oni ne odustaju od početne ideje, stalno se vraćaju na nju, a vidite i da se ne mogu prevariti, što često nismo imali ni kod jako iskusnih političkih aktera. Druga stvar je solidarnost koju prezentuju, ali i održavaju. U njihovim istupima nema mnogo soliranja i iznošenja stavova sa kojima se ne slaže većina. Nema ni isticanja lidera, što je često ključ za politički neuspeh novih aktera.”
STUDENTI KAO PSIHOTERAPEUTI
Za Trebješanina, dokaz istrajnosti, ali i prilagodljivosti novim okolnostima, bile su šetnje od grada do grada, jer su studenti hodom upoznavali celu Srbiju, stizali do ljudi koji nemaju kako drugačije da se informišu, kojima je potrebno da ih vide uživo. Njima nije cilj samo dolazak na odredište, već celokupno putovanje, dok ne stgnu do cilja.
“Oni su uspeli fantastično da osveste ljude, da ih na najbolji način učine senzitivnim”, nastavlja Trebješanin. “Pokazali su da, ukoliko se vi danas obraćate samo svojim pristalicama, a grdite one koji su protiv – to je put u propast”.
U politici je, smatra Trebješanin, veoma bitno da pridobijete one koji su apatični i neopredeljeni, koji misle da je besmisleno učestvovati, a studenti su uspeli i njih da aktiviraju, pa čak i da zađu u glasačko telo SNS i stranaka na vlasti: “Da li svesno ili nesvesno, oni su primenili obrazac koji se koristi u prihoterapiji. Nisu odmah išli prstom u oko, kritikovali vlast i Vučića, jer bi tako samo naišli na otpor onih koji su za njega. Ti ljudi bi se zatvorili.”
Umesto toga su nastupili – mi smo studenti, nemamo nista sa vlašću, samo govorimo kakav treba da bude sistem, što je navelo ljude da razmisle. “Zamislite da u razgovoru sa neistomišljenikom odmah kažete – vi imate komplekse, vi ste jedan narcis. Ljudi se odmah povuku. Zato psihoterapeuti, kao sada studenti, prvo rade na spuštanju otpora ljudi. To je ključno jer nas time uče jako važnoj lekciji koju samo nagoveštavaju – ako zaista hoćemo da promenimo sistem, moramo da menjamo one koji ga brane”, zaključuje Trebješanin.
ZAŠTO SVI NJIH ČEKAMO
Odrasli učeni ljudi došli su u situaciju da pomno prate svaki potez sa fakulteta. Ali ne profesora, sivih eminencija svakog društva, već njihovih učenika.
Studenti su, s pravom, izgradili imidž nekoga ko ima sopstveni plan, a Pavićević misli da je deo društva na njih “okačio” veliki pritisak: “Imamo ljude koji samo čekaju studente da bi sami izbegli odgovornost, ali imamo i deo društva koji ne želi da uradi nešto mimo studenata i da povlači sopstvene političke poteze kako ne bi minirao studente. Već se pokazalo – sve što studenti urade ima neku težinu i ne treba potencijalno olakšavati tu težinu koju oni ostavljaju na teret vlasti.”
Trebješanin ipak kaže da građani i opozicija treba da razmišljaju ne samo kako da deluju kolektivno već i da nauče kako i sami da se žrtvuju: “Kao što su studenti došli i rekli – nama je trenutno najbitnije da institucije prorade, a ne samo šta će biti s nama, tako i obični ljudi treba da vide šta oni sami mogu”, veruje Trebješanin i navodi da baš to pokazuje i Studentski edikt, jer studenti potencijalno poručuju “sloboda ne može da se poklanja”.
“Odavno smo govorili da nama treba drugi sistem vrednosti, da se u Srbiji godinama favorizuje nasilje, pohlepa, sebičnost, a da je društvu neophodno sve suprotno – empatija, solidarnost”, ističe ovaj sagovornik. “To je pokazao edikt, da treba da se vratimo na te izvorne vrednosti.”
Populističke mere, koliko god se Vučić upinjao, nemaju šanse. I to što sada deluje da je on u ofanzivi i da se konsolidovao, daleko je od istine. Kako može da bude konsolidovan čovek koji jednom rukom nudi kuću za sto evra, a drugom pokazuje policiji znak da bez milosti nasrće na građane
“Nakon petooktobarskih promena napravili smo brojne propuste. To se ne sme ponoviti. Moraju se pokrenuti postupci, utvrditi odgovornost i sankcionisati svi oni koji su činjenjem ili nečinjenjem doveli do sadašnje situacije. Za nečinjenje moraće odgovarati svi oni koji su pasivno posmatrali, a nisu smeli, pokušaj jednog čoveka da protivustavnim sredstvima uzurpira celokupnu vlast”
Posledice po društvo već su tu – institucije su paralisane, pravde nema, a mnogi ne vide ni privid svetlije budućnosti u ovakvom sistemu. Ipak, paradoksalno, ova represija rađa i novi talas solidarnosti i otpora. Uprkos hapšenjima, pokret protesta se ne gasi, već prilagođava: studenti mesecima istrajavaju u kreativnim oblicima otpora, od blokade fakulteta i ulica do performansa koji osvajaju podršku javnosti. Solidarnost među različitim društvenim grupama – učenicima, roditeljima, nastavnicima, advokatima – sve je jača, jer mnogi u hapšenjima prepoznaju nepravdu koja već kuca i na njihova vrata
Ko peva zlo ne misli! Srbija je u skladu sa svojom neutralnom politikom, odlučila da učestvuje na ovogodišnjem izdanju festivala Intervizija u Moskvi, koji je oživljen kao alternativa Evrosongu, na kojem je Rusiji zabranjeno učešće. Ovaj festival šezdesetih godina okupljao je izvođače sa “one” strane Gvozdene zavese, osamdesetih se samougasio, da bi danas postao muzički BRIKS, odnosno pokušaj da se u svemu pronađe alternativa “kolektivnom Zapadu”, kako se to govori na našim ТV kanalima.
“Zašto mi, građani ove neproglašene diktature, pristajemo da mesecima sedimo u kolonama automobila zaobilazeći Ćacilend, koji nam se ruga u lice svojim besmislom i primitivizmom? Zašto živimo, drugujemo, razgovaramo sa bilo kojim pripadnikom policije i specijalnih jedinica koji nemilosrdno tuče studente i građane? Zašto ne koristimo beskrajne mogućnosti građanske neposlušnosti koje su nam na raspolaganju”
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Nova kampanja za brzometnu legalizaciju za 100 evra ne razlikuje se u suštini mnogo od one od pre deset godina. Zanimljive su, međutim, finese, poput legalizacije divlje gradnje u nacionalnim parkovima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
