Peške, korak po korak, hodala sam sa studentima osamdesetak kilometara od Beograda do Novog Sada. Ljudi su ih usput sa suzama u očima pozdravljali kao oslobodioce. Od čega? Od beznađa u koje je propala ova nesrećna zemlja, od nenormalnosti koju svi osećaju u grudima, od bespomoćnosti naspram samožive vlasti
Žeželjev most prepun je ljudi. Prepoznajem među njima poznata lica sa dvodnevnog “studentskog marša” od Beograda do Novog Sada. Hodali su studenti da bi 1. februara, tačno tri meseca od rušenja nadstrešnice železničke stanice, blokirali mostove.
“Ovi studenti su nas probudili i naterali da razmišljamo o tome šta možemo mi da uradimo da se prekine ovo stanje koje postoji u državi. Ne možemo pustiti da studenti sve urade, oni su zakotrljali, ali promene moramo da sprovedemo mi stariji”, kaže za “Vreme” Olivera Milinković Fajgilj, koja je sa prijateljicama iz Beograda došla u Novi Sad na blokadu mostova.
Prizori nepregledne mase ljudi koji su došli sa svih strana obišli su planetu. Odazvali su se pozivu studenata koji već dva i po meseca blokiraju fakultete, ulice, raskrsnice, saobraćajne čvorove širom Srbije, u galami i još glasnijoj tišinu zahtevajući odgovornost za smrt 15 ljudi.
Novim Sadom hodali su tog dana i stari i mladi. Bilo je na ulicama ljudi rođenih tokom Drugog svetskog rata, onih koji su se kleli u Tita, demonstranata iz šezdesetih godina prošlog veka, ljudi koji su živeli u pet država ostajući u istoj kući, onih čiji su domovi uništeni u ratovima 1990-ih, onih koji su čekali u redovima za hleb i mleko, koji su rušili režim Slobodana Miloševića, koji nisu očekivali da će 25 godina kasnije još jednom pravdu tražiti na ulici. I sve njih pokrenuli su studenti – koji tada nisu bili ni rođeni.
“Ja sam prošla ratove, raspad Jugoslavije, živela u SFRJ, SRJ, SCG, sad u Srbiji, svedočila Petom oktobru i dočekala da za svog života doživim i ovakvu revoluciju. Ovo je popravni za ‘šesti oktobar’”, kaže za “Vreme” Jasmina Jakovljević, šezdesetogodišnjakinja iz Beograda dok stoji kraj ograde Žeželjevog mosta.
Bio je to Dan grada Novog Sada, kojim se obeležava godišnjica potpisivanja “Povelje slobodnog kraljevskog grada” 1748. Mnogo je bilo simbolike u blokadi dva od tri mosta na tri sata i trećeg, mosta Slobode, na 27 sati.
Dok su se smenjivali dan i noć, sve više ljudi bilo je na ulicama. Signali mobilnih operatera su posustajali, ali ne i okupljeni, a pre svih studenti.
Peške, korak po korak, hodala sam sa njima osamdesetak kilometara stazama kojima su “pokazali izdržljivost, istrajnost i na noge podigli sva mesta kroz koja su prošli”, privukli pažnju svetskih medija i dobili nominaciju za Nobelovu nagradu za mir. Put je trajao čitava dva dana.
SUZE
Studente su od Fakulteta dramskih umetnosti u Novom Beogradu, kroz Zemun, Batajnicu, Novu i Staru Pazovu, Inđiju, Čortanovce, preko Sremskih Karlovaca, do Petrovaradina i Novog Sada i stanice vozova, pozdravljali brojni prolaznici. Mnogi od njih u suzama. Kao da prolaze oslobodioci.
Kako su se kilometri pod njihovim nogama povećavali, rastao je broj uplakanih ljudi koji su ih dočekivali. “To su naša deca, ovo su emocije”, kaže mi usput jedna žena u Batajnici. “Ohrabrili su nas i da plačemo”, dobacuje druga.
Koračajući novosadskim asfaltom, studentkinja Ekonomskog fakulteta u Beogradu nosi buket cveća i briše suze. “Ovo su suze radosnice, suze koje donose slobodu. Ovo naše pešačenje mora da donese slobodu, zato to i radimo”, kaže ona za “Vreme” dok joj rečenicu i hod prekidaju raširene ruke koje joj idu u susret. Uz snažan stisak, dve devojke zastaju, dok deo kolone prolazi kraj zgrade Bezbednosno-informativne agencije negodujući zviždanjem.
Kraj ceste koja vodi ka železničkoj stanici okupljeno je više hiljada ljudi. Aplauzom pozdravljaju studente. Iz mase se čuje: “Hoćemo pravdu!”, “Novi Sad, Beograd, ustali su sad”.
Pred ulazak u Novi Sad iz Petrovaradina, studenti iz kolone rasporedili su se tako da u prvom redu ide dvoje njih koji nose zastave Grada Beograda i Univerziteta u Beogradu, za njima petnaestoro redara u žutim prslucima na kojima pišu imena fakulteta s kog su i koji sada nose vence belih ruža sa imenima stradalih u padu nadstrešnice.
Tu je i veliki transparent na kome piše “Neki novi klinci”.
PODRŠKA
Bilo je oko osam sati uveče, prošlo je 11 sati otkako su studenti započeli drugi dan pohoda na Novi Sad. U poslednja dva sata, kako je sunce zašlo i kako se cilj približavao, umor je nadvladavao entuzijazam hodača. Ali, uz podršku koju su dobijali sa svih strana petrovaradinskih ulica, prozora, terasa, taj umor je nestajao, kaže jedna studentkinja. Hodali su sada čilo i oni koji su do pre nekoliko trenutaka jedva stajali na nogama, žalili se na žuljeve i bolove u svakom delu tela. Čulo se usput kako u šali neko kaže da će po dolasku u Novi Sad kupiti nove tabane. Izgleda sada da su i njegovi tabani proradili pa korača bolje, a iz mase se čuje: “Idemo do pobede, nema odustajanja”. Tu se jedan stariji čovek spušta u duboki naklon govoreći: “Hvala vam, deco”.
Studentkinja Katarina po ulasku u Novi Sad kaže za “Vreme” da je podrška koju su dobijali sve vreme bila nezamisliva. “Osećaj je nerealan. Veoma mi je drago što smo mi našom inicijativom povukli sve ostale i nadamo se da će nam se još više ljudi priključiti ka našem cilju i da ćemo ih inspirisati, kao što je njihova podrška inspirisala nas”, kaže ona.
Oko vrata nosi medalju koju su pri ulasku u centar Novog Sada dobili svi oni koji su prepešačili rutu. To su medalje sa trkačkih takmičenja održanih prethodnih godina.
Dei Jovanović, studentkinji iz Beograda, na ovom putu vratila se vera u ljubav i u ljude.
“Fenomenalni su i ništa ne bismo mogli bez njih. Ovo nije nikakva politika, ovo su samo ljudi koji žele bolju budućnost”, kaže ona za “Vreme”. Ovaj put do Novog Sada formirao ih je u “složnu zajednicu koja se trudi i koja će da ustane za bolje sutra”.
Od Varadinskog mosta pa sve do centra Novog Sada, kolona ljudi aplaudirala je dočekujući “oslobodioce”, kako je pisalo na jednom transparentu.
NISU OVDE SAMO STUDENTI
Bili su tu i stariji sugrađani. Noseći transparent “Studentska baba”, jedna starija gospođa uputila se iz Novog Beograda u Novi Sad. Zove se Sofija. Hodala je ona istrajno od samog starta sve do cilja, spavala u šatoru na fudbalskom terenu u Inđiji i ništa joj, kaže, nije smetalo. Posle prvog dana su je boleli kukovi, ali već narednog se, kaže, “baba razradila”.
Iz Beograda je sa studentima krenuo i Milovan, građevinac u penziji. Razgovaramo na putu iz Batajnice ka Novoj Pazovi. Dosta je, kaže, kao mlad hodao, ali nije siguran da će sada izdržati. Izašao je da podrži studente.
“Svakog sam ja ispratio, i ovog ću. Bolje šetati godinu dana, nego uzeti pušku”, kaže. Kada smo se sreli narednog jutra u Inđiji, govori mi da ipak ne nastavlja ka Novom Sadu. “Žuljevi mi ne daju da krenem dalje”, kaže on u rano jutro drugog dana studentske maršrute.
Milan, penzioner, koji penziju provodi radno u obezbeđenju, stigao je do Novog Sada sve vreme noseći transparent “Nema većih junaka od studenata i seljaka”. Poreklom je iz Trstenika, mesta u kome, dok on hoda podržavajući studente, predsednik Srbije Aleksandar Vučić održava miting.
Iz dvorišta koje se nalazi na Batajničkom drumu da pozdravi studente izašao je i sedamdesetosmogodišnji Kosta Predić. Mahao je dok su mu studenti uglas uzvikivali: “Deda, mi vas volimo!”. Jedna studentkinja pritrčala mu je i snažno ga zagrlila, dok su ostali nastavili da mu se zahvaljuju. “Ih, mator sam ja, inače bih nastavio sa njima”, kazao je on za “Vreme”.
HRANA, PESMA I POLITIČKE DEBATE
Usput prisluškujem razgovore. “Ja mislim da ovakva atmosfera kakva je trenutno u zemlji nije bila otkad su hipici protestovali šezdesetih godina”, komentariše jedan student. S drugom priča o politici. Kaže da je ovo najbolji put da se nešto promeni. “Ne tražimo mi ostavke, mi tražimo poštovanje zakona”, dodaje.
Komentarišu i ličnost predsednika Aleksandra Vučića. “Da je on pravi šahista, povukao bi se na vreme”, kaže jedan od njih. “Samo da mi ostanemo ovako mirni”, odgovara mu drug.
Meštani naselja kroz koja su studenti prolazili delili su im hranu, slatkiše, voće, vodu, sokove… Iz mesta u mesto prvog dana ponuda je postajala sve bogatija, a džepovi puniji raznih konditorskih proizvoda. Išle su kutije krem bananica, bombona i drugih slatkiša od ruke do ruke kroz grupu uz komentar “šalji dalje”, bila je tu i kutija domaćih oblandi, a posle nekog vremena i studenti su počeli da dele slatkiše deci koja su im kraj puta mahala.
U Novoj Pazovi studenti su dočekani uz baklje, a osim meštana, pozdravila ih je pred osnovnom školom i grupa nastavnika. Održali su i jedni i drugi kratke govore uzajamne podrške i zahvalnosti. Hodači su se malo odmorili, izula se nakratko obuća, a zatim nastavio put. Pridružili su im se poljoprivrednici na traktorima na putu ka Staroj Pazovi.
Sad se već neki žale na bolove i pitaju kad će kraj. “Sutra će biti lakše kad sve utrne”, kaže jedan mladić.
A u Staroj Pazovi priređena je prava gozba. Desetine stolova bile su ispunjene raznoraznim specijalitetima. Mnogo meštana dočekalo je grupu uzdignutih ruku u kojima su držali telefone s upaljenim svetlima. Temperatura je pala na devet stepeni, ali topla supa, pasulj, gulaš, pečenje, roštilj, kiflice, palačinke, krofne i mnogi drugi specijaliteti zagrejali su stomake.
Mnogo je okupljenog sveta – mladih i starih. Sara, studentkinja Univerziteta Metropolitan, kaže mi da joj noge “otpadaju” i uz hranu uzima i jedan panadol. Vidno je umorna, kao i sad već većina onih koji hodaju, a glavna pitanja koje jedni drugima postavljaju su: “Kako izdržavate?” i “Kako noge?”.
Jedan penzionerka pripremila je kolače i izašla sa unukom. “Ja sam uvek za mladost i ono što mladi misle”, kaže ona za “Vreme”.
Odavde je ostalo još nešto više od dva sata hoda do Inđije. Punih stomaka, grupa kreće dalje posle sat. Uz uzvike: “Hvala na podršci” i “Stara Pazova” koji se gromoglasno čuju, i odgovor meštana: “Hvala vama, deco”, “Studenti, studenti”, kolona lagano kreće u poslednju etapu – do Inđije. Prati ih aplauz, a čuje se čuveni hit blago izmenjenog teksta koji u ovoj grupi glasi: “Mi šetamo celi dan i noć”. Čulo se ovo još mnogo puta.
Na putu ka Inđiji je mrkli mrak koji razbija jedino rotacija s policijskih vozila što predvode kolonu. “Od ovoga ćemo dobiti epileptični napad”, reče neko u grupi.
Neki su se za smeštaj u Inđiji snašli, pa neće provesti noć napolju. Ipak, većinu je čekala duga noć pod šatorima i u vrećama za spavanje.
Prolazi još jedan voz čiji mašinovođa pozdravlja hodače sirenom. “Šta bih dao da sam sad u Sokolu”, kaže neko u koloni izazivajući smeh ostalih.
U improvizovanoj apoteci u Inđiji najviše se tražilo nešto za bolove, kreme za opuštanje mišića, bila je tu i hitna pomoć. Imali su tokom noći nekoliko intervencija – zbog povišene temperature, žuljeva, bolova, a dalo se i nekoliko infuzija.
Na ovom dvodnevnom putu, dugom više od 80 kilometara, studente su pratili policija, jedno vatrogasno vozilo, dva traktora i nekoliko automobila u kojima je bilo mesta za one koji ne mogu da izdrže.
Na putu je i “ekonomski tigar” Tihomir. Nosi ga studentkinja Ekonomskog fakulteta Maša. Ona je noć provela u šatoru. Njena drugarica Tara spavala je u lokalnoj diskoteci. Sinoć je, kaže, na teren fudbalskog kluba došao vlasnik diskoteke i pozvao studente da spavaju tamo.
“Bilo je mesta za oko 150 ljudi, ali svega nas desetak je prihvatilo poziv”, prepričava Tara. Ostali su ipak odlučili da ostanu pri prvobitnom planu. Mada to i nije bio prvi plan. Najpre su studenti pitali da spavaju u hali, ali nisu dobili dozvolu lokalnih vlasti za to, tako da su od početka rute znali šta ih čeka.
KUDA VODI OVAJ PUT
Matija Vemić, student Filozofskog fakulteta u Beogradu, hoda sa novim poznanikom. Upoznali su se na ovoj ruti. Matiji ovo nije prvi protest, ali mu raniji skupovi nisu delovali ozbiljno, već su “bili previše politički i stranački orijentisani”.
“I za protest posle pada nadstrešnice mislio sam da je ista stvar. Međutim, kada sam video da nisu povezani ni sa jednom političkom strankom, to me je veoma obradovalo zato što sam video da su iskreni i zbog toga što želim da se ispune svi zahtevi koje studenti traže. Toliko puta su se dešavale strašne stvari, ali u nekom trenutku kap prelije čašu i treba da se preuzme odgovornost. Mislim da obilaženjem okolnih mesta i pokazivanjem koliko nas ima i koliko smo istrajni, podižemo moral ljudima. Kako su nas svuda dočekali, vidim da ljudi skupljaju hrabrost da kažu ono što misle”, kaže Matija.
Dvojica momaka na glavama nose šajkače. Uputili su se ka Novom Sadu zahtevajući odgovornost za ono što se 1. novembra dogodilo na železničkoj stanici. “Džaba su ostavke ako nema odgovornosti za učinjeno delo”, kaže Matija Obrenović osvrćući se na ostavku premijera Miloša Vučevića i dvojice ministara. “Mogu oni da daju ostavke, maknuće ih samo sa jednog mesta na drugo”, dodaje.
Napravila je grupa kratku pauzu za ručak koji su im priredili meštani u Čortanovcima, a zatim se nastavilo dalje. Sa razglasa se u jednom trenutku čula najnovija vest – studenti su kandidati za Nobelovu nagradu za mir.
“Ne verujem da ćemo je dobiti, ali je veoma veliki korak to što smo uopšte predloženi za tu prestižnu nagradu. Mir koji stvaramo ovim skupom je nagrada sama za sebe”, kaže jedan od studenata.
Studenti koji su se iz Beograda bili uputili za Novi Sad ističu da je najvažnije to što su istrajali. I da će istrajati.
Predsedniku Srbije uspelo je prošle nedelje da u formi izvinjenja niškom dopisništvu Radio-televizije Srbije pošalje još gore i veće uvrede od inicijalnih. Branša se ipak digla. Četrdesetak niških novinara odbija da izveštava o Vučićevim nastupima, a pridružilo im se novosadsko dopisništvo RTS
“Nema vraćanja na staro. Mnogi su osetili slobodu i shvatili njen značaj. Pravi način je da se podrže deca i podrži budućnost. To su prepoznali i oni stari koji jedva imaju za život, koji su teškom mukom izašli, ali su to učinili kako bi pružili toplu dobrodošlicu toj vojsci koja je umarširala u naša srca”, kaže, sumirajući utiske, dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu Natalija Jovanović
Nisu ih omeli ni praznici, ni ledeni dani poput onog na Sretenje kada su napolju bili punih 15 sati, ali ni još hladnije noći, kada su spavali pod otvorenim nebom na putu do Novog Sada. Nisu ih omela ni krvava stopala od prepešačenih stotina kilometara, niti svakodnevno zastrašivanje iz krugova vlasti da će ostati bez stipendija i domova, a ni poslednje pretnje da će izgubiti godinu. Kako studenti uče sve ostale šta je istrajnost i prilagodljivost pred novim izazovima
Učenici direktorki nalepili sendvič na vrata, ona im zaključala školu. Njen izlazak praćen zvižducima đaka za Vučića predstavlja “jedno od najjezivijih svedočanstava srpske današnjice”
“Pričaće se o generaciji koja je pokrenula ne revoluciju, nego evoluciju. Ovo je civilizacijski, evolucioni korak. Mi, stariji, zaboravili smo da je to moguće”
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je studente i građane izazvao da mu 15. marta u Beogradu izađu na crtu - ako smeju. Odluka na Andrićevom vencu je pala: nema više foliranja da je režimska vrhuška tolerantna, počinje tvrda igra represije
Studenti „koji žele da uče“ zahtevom za smenom ministarke Slavice Đukić Dejanović zapravo ispunjavaju Vučićevu želu da malo kinji socijaliste. A Vlada je ionako cela pala
Ako je junaštvo učinak borbe sa strahom i prevazilaženja straha, ako se junaštvo događa kao svesni i promišljeni čin, onda su istinski junaci ove borbe protiv diktature nastavnici i srednjoškolski profesori
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
