Pravda za politiku

Mesto: Niš, Gradska opština Medijana, 28. novembar 2024.

Govornici: Jelena Milošević, narodna poslanica Stranke slobode i pravde, Rastislav Dinić, narodni poslanik Zeleno-levog fronta, Predrag Cvetković, jedan od osnivača Grupe građana “Dr Dragan Milić” i Pavle Cicvarić, student i aktivista. Moderator: Nedim Sejdinović, novinar “Vremena”

NEDIM SEJDINOVIĆ: Pre nego što smo započeli razgovor, jedan odbornik Medijane rekao je da su javni prostori u Srbiji zatvoreni za kritičko mišljenje, za bilo kakvu debatu u kojoj neistomišljenici sučeljavaju različita gledišta na društvena i politička pitanja. U tom pogledu, hvala Gradskoj opštini Medijana, jedinoj slobodnoj opštini u državi, u kojoj je moguće slobodno razgovarati. Ne samo javne institucije nego i mnogi privatni prostori bili su u proteklom vremenu zatvoreni za naše tribine, sigurno i za druge slične događaje. Vlasnici su se plašili da nas ugoste iz prostog razloga što su ih otvoreno upozorili da će zbog toga imati izvesne konsekvence, poput poseta raznih inspekcijskih službi: neki koji su nas ugostili odista su i imali problema. Nadam se da je ova naša tribina simbolički korak kojim se politika, javna debata, vraća tamo gde joj je mesto: u institucije, u javni prostor.

Naša tema je politika, političke stranke, pravda za politiku. Već smo održali nekoliko debata na ovu temu. Govorićemo o položaju političkih stranaka, o položaju politike u našem društvu, o uzrocima za to što su političke stranke toliko nepopularne, satanizovane po sebi, bez obzira na to šta rade i na kojoj ideološkoj poziciji se nalaze. Ali, naravno, govorićemo i o aktuelnim političkim pitanjima, o ovim turbulentnim vremenima. To niti želimo, niti možemo da izbegnemo.

Nažalost, Dragan J. Milić, zbog žustre rasprave u Skupštini Grada Niša koja upravo traje, nije mogao da učestvuje na tribini, ali je tu sa nama Predrag Cvetković, jedan od osnivača Grupe građana “Dragan J. Milić” i Pokreta za decentralizaciju Srbije (PODES).

Pavle, ti si učestvovao i na nekim našim ranijim tribinama na ovu temu. Da li se odnos građana prema politici i političkom delovanju u međuvremenu, u ovih nešto više od mesec dana političkih turbulencija – promenio?

PAVLE CICVARIĆ: Kada pričamo o pravdi za politiku, automatski možemo reći da je ona u Srbiji u jako lošem stanju. Krivce za to svakako možemo da nađemo u sadašnjoj vlasti, koja se godinama trudi da se sam termin “politika” obesmisli, da se obesmisli podela vlasti na tri grane, da se uspostavi vladavina i potpuna dominacija jednog čoveka koji bukvalno igra ulogu faraona u starom Egiptu, despota koji ima apsolutnu moć i kontrolu nad sudbinama i životima ljudi oko sebe. Odnos prema političkim strankama tema je koja se godinama izbegava, ali kako mi se čini, imali smo određene pomake u ovom spektru u proteklom periodu, za šta su zaslužne i ove debate, ali i aktuelna zbivanja.

Na to kako ljudi gledaju na opozicione stranke uticala je konstantna negativna kampanja vlasti i njenih medija usmerena ka političkim partijama. Naravno, ne samo to. Situacija među opozicionim akterima, svađe unutar tog korpusa, takođe su uticale na negativan stav prema njima. Međutim, sada zaista treba da pohvalimo jedan novi nivo opozicionog angažmana, novi vid otpora opozicionih narodnih poslanika i narodnih poslanica. Oni su izašli iz zone komfora i, da iskoristim tu metaforu, stali na policijski štit. Ovaj gest – blokada tužilaštva ili bilo koje institucije ili sudova – pokazuje da su spremni da koriste alternativne metode u borbi protiv vlasti. Mislim da im to može vratiti poverenje građana.

Bitno je napomenuti da protesti koji se dešavaju proteklih nekoliko nedelja zbog tragedije u Novom Sadu imaju donekle drugačiji karakter od ranijih. Oni nisu centralizovani, znači ne postoji jedan epicentar odakle stižu informacije, odakle se planiraju akcije, već sve ima disperzivan karakter. Bitnu ulogu igraju i studenti, i omladina političkih partija, i političari, ali i drugi samoorganizovani građani. Verujem da je u pitanju efikasan vid borbe protiv ove vlasti. Milion požara na različitim stranama. Čini mi se da vlast nije u stanju da pobune iskontroliše, da je zbunjena više nego ikada.

NEDIM SEJDINOVIĆ: Pavle reče da su opozicioni poslanici, pokrajinski poslanici, gradski odbornici pokazali ovih dana jedan novi kvalitet – da su spremni da izađu iz zone komfora. Međutim, možda to i nije baš prvi put, dešavalo se to i na protestima nakon tragedije u školi “Ribnikar”. Opozicioni poslanici i tada su bili u prvim redovima. Zašto ovo govorim? Zbog toga što na društvenim mrežama, šta god da opozicija uradi, to naleti na oštru kritiku. Nekad deluje da “influenseri”, kad već ne mogu ništa vlastima, svoj bes usmeravaju isključivo ka opoziciji. Recimo, ako je opozicija na čelu protesta, zašto je na čelu protesta, zašto preuzima protest. Ako nije, zašto nije, i tako dalje. Istovremeno se čini da opozicija donosi odluke upravo slušajući društvene mreže, a ne, recimo, relevantna istraživanja javnog mnjenja. Evo, ovo je šlagvort za Jelenu…

foto: jelena mrđa

JELENA MILOŠEVIĆ: Celokupna opozicija, i parlamentarna i vanparlamentarna, predstavlja džak za udaranje. Opozicija nema ni poluge ni resurse da uradi nešto mnogo više od ovoga što sada radi. Ipak, meni je drago što se birači koji podržavaju opoziciju razlikuju od birača Srpske napredne stranke, što su kritični, što imaju svoje mišljenje. Da svi mislimo isto, verovatno bismo bili u SNS, na svu sreću nije tako. Neslaganje unutar opozicije građanima deluje rogobatno, deluje da se svađa, ali znate, u toj opoziciji ima 10-11 stranaka, imamo anarhista, ima liberala, levih, desnih, i logično je da o mnogim pitanjima imamo različit stav. Ipak, u ključnim momentima opozicija je pokazala zrelost, uspevala je da nađe najmanji zajednički sadržalac i bude jedinstvena. To jedinstvo pokazali smo više puta.

Podsetiću vas da je “Srbija protiv nasilja” bila najveća koalicija posle DOS. Podsetiću vas na jedinstvo u borbi protiv eksploatacije litijuma. Podsetiću vas na najnovija dešavanja, gde je kompletna opozicija stala na crtu režimu. Dakle, normalno je da postoje šumovi, pa ni svi u jednoj porodici ne misle isto.

Jako je nezahvalno govoriti o pravdi za politiku, jer ovo što mi živimo nije politika. Ovde nema politike. Kakvo istraživanje javnog mnjenja kada policija prebije sedamdesetčetvorogodišnjaka u Novom Sadu, amputiran mu je deo tela. Ne možete vi sada da istražujete javno mnjenje, pa da odluku donosite u odnosu na to. Prosto se dešavaju stvari koje zahtevaju brzu reakciju. Znači, ne postoji knjiga po kojoj opozicija može da donosi odluke u ovakvoj situaciji. Stavljeni smo pred svršen čin. Nekada su te odluke bolje, nekada gore, ali i mi smo ljudi od krvi i mesa. Znači, grešimo, i mislim da je to normalno. Pogotovo ako uzmemo u obzir u kakvim okolnostima delujemo, ovo nije politika već borba za opstanak.

Naš posao jeste da budemo u Novom Sadu, da blokiramo zgradu suda i tužilaštva. Moj posao je bio da policajcu ne dam štit. To je prosto ljudska dužnost. Neki ljudi su glasali za nas da ne bi oni bili ti koji idu na štit. Znači, posao opozicije je da stane ispred građana koji su glasali za nju.

Kažu neki, policija samo radi svoj posao. Uz dužno poštovanje, policiji nije posao da šutira narodne poslanike. Pritom mi nijednog trenutka nismo naneli štetu sudu, tužilaštvu. Niko nije bio ugrožen, ni ljudski životi, ni zdravlje, ni imovina. Simbolično smo stali ispred zgrade koja 12 punih godina – ne radi. To nije jedina zgrada koja ne radi, ali je u tom trenutku bila epicentar dešavanja. I onda oni privode Vesića kao sportski ribolovci. Upecali su ga, poljubili i evo ga već je na slobodi.

NEDIM SEJDINOVIĆ: Kada govorimo o pravdi za politiku, govorimo o pravdi za političke stranke, političko organizovanje i, u konačnici, o pravdi za opoziciju. Tačno je da nema politike tamo gde nema javne debate, to je jasno. Kako da građani razumeju da su opozicione političke stranke neophodne u borbi protiv ovog režima? Rastislave, vi ste bili građanski aktivista, a sada ste postali stranački funkcioner. Da li ste osetili da je zbog ulaska u stranku vaš status među prijateljima, građanima, poznanicima – promenjen, da ste odjednom u njihovim očima postale neko drugo biće?

RASTISLAV DINIĆ: Da, da, naravno. Baš sam osetio ovo što ste spomenuli i to je tako baš zbog ovoga o čemu su i prethodni govornici govorili, ali i što ste vi najbolje opisali u svojoj uvodnoj reči. Odista postoji velika stigma kada je reč o političkim partijama. Mene je to jako iznenadilo. Moji saborci u Zeleno-levom frontu i ja prešli smo put od građanskih do stranačkih aktivista, a postojao je razlog za tako nešto. Videli smo da neke stvari naprosto ne mogu da se urade u formatu građanskog aktivizma. Za neke stvari je neophodno da imate odgovarajući alat. Političke stranke su alat političke borbe. Potpuno je neverovatno da odbijamo da koristimo alat kojim se najefikasnije obavlja neki posao.

Naravno, vlast se potrudila da na hiljadu načina stvori odbojnost kod građana prema ovom alatu. Nesumnjivo je i da su političke stranke pre 2012. tome doprinele, ali ne bih rekao da su danas racionalni razlozi za stitgmu tako jaki kao što su bili nekada. Preovlađuju iracionalni. Na šta mislim? Pod racionalnim razlozima podrazumevam odbojnost koju su građani stekli u postpetooktobarskom periodu, a naročito u periodu neposredno pred dolazak SNS na vlast. Tada se činilo da su neke današnje opozicione stranke, i neke koje danas praktično više i ne postoje, da su te stranke u velikoj meri otuđene, da su odvojene od građana i da su potpuno postale gluve na zahteve koje dolaze iz javnosti. Građanima se činilo da njima vlada nekakva otuđena elita koja više ne sluša nikog i vodi u nekom svom smeru, da nije vođena principima nego pragmatizmom ili interesom. Međutim, tvrdim da opoziciona stranačka scena u Srbiji danas izgleda sasvim drugačije, ona nije nikakva “stara vlast”. Moja stranka ne izgleda tako. A iz iskustvu koje sam imao sa koalicionim partnerima u Nišu, ni njihove stranke ne izgledaju tako, uglavnom su to neki sasvim novi ljudi.

Znate, onaj čuveni vapaj – gde su novi ljudi?! Pa, evo ih. Mi sada imamo opoziciju sastavljenu od novih ljudi. Dakle, moju stranku vode ljude koji nikada ranije nisu bili ni u jednoj stranci, niti su ikada bili na vlasti. Moj odbor vode ljudi koji nikada nisu bili ni u jednoj stranci, niti su ikada bili na vlasti. Ja sam nikada nisam bio ni u jednoj drugoj stranci, niti sam ikada bio na vlasti. I vrlo mi je čudno kada čujem da su građani izgubili poverenje u partije generalno, jer moja partija je formirana tek prošle godine. Dakle, kad su stigli da izgube poverenje u nju? Ni druge aktuelne partije opozicije nisu mnogo starije. SSP je malo stariji, NPS otprilike nastao istovremeno kada i mi. DS je starija, tradicionalna stranka, ali je prošla kroz velika unturašnja čišćenja, reforme, tako da to više nije ista partija. Dakle, rekao bih da zaista postoji veliki iracionalan otpor prema partijama, a da bez prevazilaženja tog otpora neće biti moguće ostvariti političke promene.

Samo u jednoj stvari bih morao da se ne složim sa Jelenom, ali čini se da je u pitanju terminološka stvar. Ona je u jednom trenutku rekla da ovde nema politike, a posle kako je posao nas poslanika da budemo u prvim redovima borbe kada stoji ispred kordona, kada se blokiraju institucije, i tako dalje. A ako je to naš zadatak, onda očigledno da nekakva politika ipak postoji. Politika postoji i u autoritarnim političkim sistemima. Kada je Jelena rekla da ne postoji politika, ona je, čini mi se, htela da kaže da ne postoji normalna politika, normalna parlamentarna politika, da je ona zakočena, da je ona u izvesnom smislu blokirana. Sa tim se slažem.

NEDIM SEJDINOVIĆ: Profesore Cvetkoviću, vaša grupa građana prerasta polako u pokret, u političku stranku. Šta je to što će vas činiti drugačijim od postojećih političkih stranaka? Da li ćete vi biti samo još jedna politička stranka na sceni koja će se utopiti u postojeću opoziciju, pa ćete preživljavati sve ono što opozicione stranke preživljavaju – nepoverenje u politiku, političare, i tako dalje? Mislim na onu priču da su “svi isti”, što je ovdašnje folklorno opšte mesto.

foto: jelena mrđa

PREDRAG CVETKOVIĆ: Mnogi će reći da su opozicione političke stranke u Srbiji fokusirane na različite ciljeve, i da im nije do kraja jasan pravac u kojem će ići, te da je to razlog za to što ne mogu na pravi način da daju adekvatne odgovore na političke izazove. Ova situacija je posledica činjenice da one i pre 2012. nisu bile sigurne u kom će pravcu ići. Moramo da vidimo šta je uzrok, a šta su posledice. Nešto se ne sećam da je 2010. ili 2011. postojao jasan stav ovih partija prema ključnim pitanjima zemlje – Zapad, Istok, NATO, Rusija, Kosovo… Mi ćemo se kao pokret koji je u nastanku po tome definitivno razlikovati.

Grupa građana “Dragan J. Milić” rezultat je isprovociranog spleta okolnosti. Ljudi sa ozbiljnim profesionalnim i ličnim integritetom – a integritet košta, on se pravi tokom vremena i testira se – shvatili su da im se nikako ne sviđa gde žive, i da žele to da promene. Verovali su da to ne mogu da urade kroz postojeće političke stranke, koje su konzervativne strukture. Ovo mogu da kažem s punim pravom, jer sam 25 godina bio član DS. Neću o toj stranci da kažem ništa loše, ona je mene formatirala na mnogo načina. Izašao sam iz nje kada sam video da više nemam šta da joj dam, ona je prosto po meni iživela svoju istoriju, na loš ili dobar način, o tome će drugi da sude. Ali ja sam političko biće, politika me je uvek zanimala. Kao što je i Dragana Milića oduvek zanimala politika, on je 9. marta 1991. bio na česmi u Beogradu, 5. oktobra je bio u Beogradu, dakle, on je čovek koga politika zanima, i ljudi poput njega shvatili su da nakon određenih godina vlastiti integritet, prepoznatljivost u javnosti, mogu da materijalizuju u politički kapital koji će im omogućiti da menjaju društvo u kojem žive.

Najjednostavnije je bilo da prvo probamo na lokalu. Ljudi nas znaju, mi ljude znamo. Znamo sistem, imamo prepoznatljivost kao kapital. Drugi kapital nismo imali. Nismo u kampanji imali zastavice, nismo delili flajere na ulici, naša kampanja je bila kapitalizacija onoga što je Milićeva očigledna prepoznatljivost i rafiniran, bogomdan politički talenat, a to je da artikuliše na pravi način ono što ljudi misle. Sami smo finansirali kampanju, iz ličnih sredstava. Koristili društvene mreže.

Nas su optuživali za populizam tokom kampanje. No, jednu istu stvar možete da nazovete na jedan način, da proizvodete jednu emociju, a kada je nazovete drugim imenom, ona će da proizvede sasvim različit efekat. Kada kažete populizam, to je pežorativno. Znači kupujete najniže osećaje, strasti i tako imate većinu. Ali kada kažete demokratija, onda svi aplaudiraju. Mi smo, za neke populističkim, za neke demokratskim metodama, uspeli da u Nišu bez koalicionih partnera dostignemo 25 posto glasova. Da li je to mnogo? Za nas jeste, mi to nismo očekivali.

Mi smo imali, a mislim da i danas imamo problem da dokažemo svoj opozicioni identitet. To je ozbiljan problem sa kojim se suočavamo. Izgleda da svako jutro treba da damo po kilo krvi da bismo dokazali da smo opozicija. Kao takvi, stigmatizovani smo ne samo od vladajuće stranke, nego i od opozicije. To je politička borba, mogu čak i da je smatram legitimnom, ali ne mogu da kažem da se sa njom slažem.

Ono što se postavlja kao pitanje jeste šta nakon svega. Osnovali smo PODES, na republičkom nivou, on je refleksija onoga što smo radili, istestirali na nivou grada Niša. Trenutno je to jedan dinamičan proces, mnogo pokreta građana nam se priključuje, biće izazova da se napravi organizacija koja je efikasna. Verujem da ćemo uspeti, i da će ovaj pokret biti prepoznatljiv.

NEDIM SEJDINOVIĆ: Dragan Milić je rekao da podržava proteste građana, ali ne i blokade ulica, saobraćaja. Posle izbora u Nišu takođe je bio protiv građanskog bunta na ulici. Da li ono što ste testirali u Nišu i ono što hoćete da testirate na nivou države jeste pokušaj da se pronađe nekakav treći put, između sadašnje opozicije i vlasti? Evo, primer iz susedne Mađarske, koji ima ne tako strašan ali sličan režim kao naš. Pojavio se političar koji se zove Peter Mađar, koji je izabrao treći put i koji je vrlo oštar opozicionar, ali drži jaku distancu i prema opoziciji. U vrlo kratkom periodu dosegao je veliku popularnost. Da li je to nešto o čemu vi razmišljate?

PREDRAG CVETKOVIĆ: Da mi je neko pre godinu dana rekao da se nalazim na trećem putu, to bih shvatio kao uvredu. Sada ne. Govorim samo u svoje ime. Jednako kao što postoje mnogi ljudi koji su potpuno protiv vlasti SNS, postoji i veliki broj njih koji u opozicionim partijama današnjim vide – i to se meni ne sviđa – sve zlo ovog sveta. To su recimo ljudi koji su dvehiljaditih ostali bez posla, bilo je mnogo nesrećnih poteza posle 5. oktobra. Ljudi su bili otpuštani, procesuirani, ne na ovako drastičan način na koji se to danas radi, ali vam govorim kako realno stoje stvari, kakva je njihova percepcija.

Srbija je duboko podeljeno društvo, Niš je duboko podeljen grad. Vi ne možete ljude privući isključivo pričom kako su pogrešili, kako ih vode ovakvi ili onakvi. To nije put uspeha. Postoji mnogo ljudi koji su bili strasni glasači Demokratske stranke, Vojislava Koštunice ili Građanskog saveza Srbije, ljudi koji danas imaju svoj posao, svoju porodicu, svoje brige, radnjice, bore se, ali im smetaju stvari koje čine i vlast i opozicija. Mi ne želimo da pravimo nikakav kompromis u vrednostima i principima, Jelena i ja ćemo uvek biti saglasni u svim tim bitnim stvarima. Ali možda se razlikujemo u metodologiji kako da se izborimo da oni postanu dominantni u celoj zemlji.

NEDIM SEJDINOVIĆ: “Protesti da – blokade ne” znači da smatrate da je za nastavak borbe potrebna kombinacija mirnih građanskih šetnji i institucionalne borbe?

PREDRAG CVETKOVIĆ: Odgovor je da. Politika funkcioniše i na nivou gesta, simbola, na taj način šaljete neku poruku. To da smo protiv blokada jeste naš gest, naš simbol za koji politički odgovaramo i snosimo težinu odluke. Kako će to građani da vide? To je demokratsko pitanje.

foto: jelena mrđa

NEDIM SEJDINOVIĆ: Rastislave, da li vam se, po najnovijim događajijma, čini da je režim skinuo rukavice ili će nastaviti da igra igru “toplo-hladno”, malo će napadati, pretiti, koristiti nasilje, pa se onda malo povući?

RASTISLAV DINIĆ: Nisam siguran. U velikoj meri to zavisi od naših i reakcije građana. U to sam siguran.

No, meni se čini da smo baš sada čuli onu vrstu stigmatizacije opozicionih partija koja mene iskreno ljuti. Evo, ja nikada nisam bio član DS, niko iz rukovodstva moje partije nije bio član DS, niti je bio deo režima koji je sprovodio tranziciju, privatizacije. Mi smo levičarska partija i oštro osuđujemo način na koji su se sprovodile privatizacije posle 5. oktobra, a još više kako su sprovođene nakon 2012. I sad odjednom, samo zato što smo partija, mi smo odgovorni za to što je radio DS, a ljudi koji su bili sve to vreme u DS – ne mislim na gospodina Cvetkovića, on je bio običan član – nisu odgovorni. Razumete, to je paradoks.

Druga stvar, Cvetković je skicirao kako izgleda politička taktika pokreta PODES. Mislim da je to vrlo pametno smišljena strategija i mislim da je korisna u dobroj meri ne samo za vaš pokret nego i za građane Srbije, za ceo projekat oslobađanja Srbije od naprednjačke uzurpacije. Dobro je da postoji neko ko će se obratiti i biračima koje ste vi dobro opisali, a to su razočarani birači SNS ili apstinenti koji se klone opozicije. Mislim da je u tom smislu dobro da pokret kakav je vaš postoji.

Iskoristiću međutim metaforu: borba protiv naprednjačkog režima izgleda kao da plutate u nekom brodiću po buri na moru koje se jako talasa, gde talasi stalno idu na vas, a ako idete direktno na talas, on će vas prevrnuti, i vi ćete se udaviti. I onda morate stalno da smišljate način kako da ne potonete. Talase ne određujete vi već režim. Režim je toliko moćan da određuje sve. Pravila igre, o čemu će se danas pričati, kontroliše maltene sve medije. Meni se čini da je vaš pokret našao vrlo vešt način da surfuje po tom talasu, ali postoji razlika između surfovanja i dodavanja snage tim talasima. Kada doktor Milić javno osudi blokade, i to jednim vrlo neuverljivim argumentom, rekavši da to je to ograničavanje prava na slobodu kretanja građana, on dodaje snagu talasima koji prete da potope ne samo opoziciju nego celu Srbiju. Da je njegov argument tačan, nijedan protest, nijedan čin građanske neposlušnosti, nikada ne bi bio opravdan. Kada se pridružujete stigmatizaciji političkih partija, vi ne samo da surfujete na tom talasu, nego dodajete jednu čašu, dodajete jedan bokalčić tom talasu koji će potopiti zemlju. Mislim da treba malo opreznije surfovati i nijansirati nastupe. To je jako važna stvar, jer mi jesmo na istom zadatku. U redu i ako se razlikujemo oko taktičkih pristupa, ima prostora i za jedan i za drugi pristup, ali je važno da se međusobno ne saplićemo.

PREDRAG CVETKOVIĆ: U Grupi građana “Dragan J. Milić” ne postoji niko ko je bio visoki funkcioner bilo DS, niti bilo koje druge stranke. Što se tiče ovoga da li dodajemo ili ne dodajemo čašu vode, slika je u oku posmatrača, reč je o političkom sudu.

NEDIM SEJDINOVIĆ: Jelena, da li smatrate da je režim skinuo rukavice i da nas očekuju još veće turbulencije od ovih trenutnih? I kakav će biti odgovor opozicije na to?

JELENA MILOŠEVIĆ: Lakše bi mi bilo da ste tražili da donesem demokratiju u Srbiju na roze jednorogu nego da dam odgovor na pitanje šta će opozicija raditi. To je ono što ja sve vreme pričam. SSP je kroz svoje nedugo postojanje probao različite pristupe. Imali smo period kada smo se bavili samo korupcijom, pa smo imali period kada smo dostigli vrhunac baveći se korupcijom, pa smo išli na alternative, a to je da smo nudili rešenja i trudili se da budemo maksimalno konstruktivni. To nije donelo rezultate. Sada imamo potpuno drugu krajnost, zajedno sa drugim kolegama iz opozicije stojimo u prvom redu pred tim famoznim štitovima. Ne može niko da me ubedi u to da je sve ovo što se dešava politika, politika je nešto potpuno drugo. Režim kreira atmosferu koja je nenormalna.

Što se tiče odgovora opozicije, mi ne znamo šta će režim uraditi. Duboko verujem da je režim u krizi, da se teško snalazi sa svim ovim protestima koji bukte po Srbiji. Slati provokatore dok se ćuti 15 minuta ispod svakog je nivoa, pa i naprednjačkog. Mi ne znamo koji je njihov sledeći korak, očekujem da bude sve gore. Mislim da će represija biti sve veća, i to vidimo po sumanutim izjavama našeg faraona, vođe, rejting-efendije, koji se obraća više puta dnevno što sa Instagrama, što sa nacionalnih televizija. Taj čovek priča “nešto”, i vi po tome vidite da on nema odgovor. Naprednjačke falange, pretorijanska garda, nisu dobar odgovor, jer bude kontrastranu. Svaka njihova akcija, dok oni prave takve akcije, imaće žestoku rekaciju, ne samo opozicije, već i građana koji se ne bave politikom. Došli smo u fazu kada moja komšinica, koju politika nikada nije interesovala, kaže – dokle više! Neće ona da dođe na vlast, žena hoće da živi normalno. To je suština.

Sada bih zamolila i jednog i drugog kolegu da se manu 2000. Pavle i ja smo tad bili maloletni i stvarno nam je dosta priče šta je bilo nekada. Time se bavi SNS, oni malo-malo potegnu šta je bilo dvehiljaditih. Kada su ljudi ostajali bez posla, ja sam imala 11-12 godina. Što se tiče političkih partija, duboko verujem da su ovom društvu potrebni i Pavle Cicvarić, i Rastislav Dinić, i Predrag Cvetković. Zašto? Zato što su ljudi različiti, neki će ići za Pavlom jer je njegov aktivizam nešto u šta ljudi veruju. Neki za Rastislavom, jer je njegova ideologija, njegova politika ono što je njima blisko. Neki ljudi će ići za Pepijem Cvetkovićem zato što misle da je njegov put onaj pravi. Da li tu sada neko surfuje ili ne, o tome može da se diskutuje, ali je mnogo važno da u ovim momentima sve što se deklariše kao opoziciono – pokaže jedinstvo.

NEDIM SEJDINOVIĆ: Pavle, da li je represija režima pokazatelj njegove slabosti, da upravo želi poslati poruku sile jer je slaba, ili je u pitanju ona stara taktika iz “Umeća ratovanja”: da protivnika uvek zbuniš. Ako si levo, nek on misli da si desno, ako kreneš u napad, neka misli da si u defanzivi: zbunjivanje ili ono što se devedesetih zvalo – raspamećivanje. Ukoliko se represija poveća, da li će ona, kako kaže Jelena, samo probuditi više građana ili će ih pak demobilisati? Kakvo je tvoje mišljenje?

PAVLE CICVARIĆ: Često se čuje u javnosti: što je više nasilja, što je više represije, to je režimu bliže kraj. Ja bih polako išao sa tom konstatacijom, jer to ne mora ništa da znači, jer mi nismo svesni do koje granice uopšte ta represija može da ide, i ne znamo da li je režim blizu kraju, koliko god da je ona jaka. Cilj hapšenja, napada, jesu načini njihove borbe, a cilj je da se zastrašimo. Da nas obeshrabre da izlazimo na ulicu. Generalno je loša poruka koja se šalje javnosti da je policija super, da je policija divna, da je sve u redu u policiji, da nije uopšte strašno da nas neko hapsi. Mislim da je mnogo produktivnija i mnogo jača poruka da se ljudima kaže da je normalno da strah postoji, da ne treba skrivati strah, ali da uprkos njemu treba delovati. Ljudi su i dalje na ulici uprkos tome što nas straše, što nas tuku, šutiraju, šutiraju i narodne poslanike i narodne poslanice, i to je jako dobra vest.

Voleo bih samo da se vratim na prethodnu temu. Ispred sebe imamo jednog političkog kameleona. Da li je SNS levičarska partija? Pa može biti po nekim parametrima, po nekim socijalnim politikama možda može. Da li je desničarska? To posebno može biti. Ali, ona nije ni jedno ni drugo. Ona je kameleon koji će biti šta god treba samo da zadrži rejting. U toj situaciji, pričati sa jednim kameleonom o tome da li je moja politika protržišna ili da li država treba da ima više uticaja na neku sferu, a na neku manje, potpuno je besmisleno. Možda ovo što živimo i jeste politika, ali ako i jeste, onda je to najprimitivniji mogući oblik politike. U takvoj situaciji nema mesta da pričamo o finesama. Ono što je sada potrebno jeste da se opoziciono biračko telo, i narodni poslanici, i grupe građana, i svi ostali – ukrupne u jednu veliku kritičnu masu.

Mogli smo tokom proteklih godina da vidimo razne grupe i slojeve građana koji se bune protiv Rio Tinta, protiv zagađenja, protiv ovoga ili onoga, za ovo ili ono. Međutim, sve te probleme treba povezati u jednu celinu i detektovati im epicentar. A epicentar jeste vlast Aleksandra Vučića. Zmija se ne hvata jer može biti otrovna, ali ako se već hvata, nije baš najpametnije da je hvatamo za rep, nego je treba hvatati za glavu. Tako veli poslovica. Uhvatiti zmiju za glavu znači identifikovati šta je problem.