Moj Izrael

Nešto sam razmišljao, možda i ne postoji nešto kao moj Izrael… Znam sigurno da postoje moja Evropa, moj Beograd, moja Švedska, moja Jugoslavija, moj Berlin, moja Amerika… Ali Izrael? Ne znam. Sa Izraelom i Izraelcima, mislio sam, nemam posebnih veza. Imam, naravno, nekoliko divnih prijatelja koji su poreklom Jevreji, ali njih bih voleo i da su Čileanci ili Finci. I uopšte pojma nemam da li oni sebe doživljavaju tako ili nekako drugačije. Nikada o tome nismo posebno razgovarali.

Mića i Ljuba. Dobro, Ljuba je umeo da malo svom ćaletu Jovi, ponosnom na svoje folksdojčersko poreklo po majci, nabija na nos da se oženio Jevrejkom i dobio sina, samim tim takođe Jevrejina, ali to je naravno bila njihova interna zajebancija. A na Mićino poreklo me je u stvari jedino podsećala mesingana pločica na starim, masivnim vratima njihovog stana na ćošku Kursuline, na kojoj je stajalo – Dragićević/Alkalaj. E tu, na toj gajbi sam od Mićine bake naučio kako se spremaju sefardska jaja: polože se u duboki lonac na sloj lišća od luka i nekoliko iseckanih glavica, doda se beli luk, lorber, biber u zrnu, malo vina i vinskog sirćeta, maslinovog ulja i nešto vode. Kuvaju se na ivici šporeta ili ringle dvadeset četiri sata. Kada ih oljuštiš, zamirišu bogato i zemljano na judejsku pustinju i na brda oko Travnika i Sarajeva, na sefardske slatkiše i kestenje iz njihovih Kordobe i Toleda, odakle su ih fanatici proterali da se raspu po celome svetu, a da ih Bajazit Drugi u istambulskoj luci dočeka čuvenim rečima: “Oni koji su vas proterali gube, ja dobijam”.

Tako sam i ja, čudesnim putevima istorije, dobio prijateljstvo za ceo život. Prodala mi je divna stara gospođa, poznata po tome što je pre rata vozila motor po Beogradu i bila prvi ženski padobranac u Kraljevini i štos za najbolju paradajz čorbu ikada, koji je ona kupila od familije svoga muža, gospodina Alkalaja, predratnog trgovca tekstilom. Čorba se pravi standardno, proprže se tri vrste luka i korenasto povrće na maslinovom ulju, doda oljušten i očišćen paradajz, začini i lagano ukrčka. E, tu dolazi tvist, sasvim mali, ali u kulinarstvu, kao i u životu, najbolje su stvari naizgled sasvim obične a sa skrivenim biserčićem koji sve menja. Tako je, tamo gde bismo svi, od Nemaca, preko Francuza i nas ovde, pri kraju kuvanja u paradajz čorbu dodali malo belog šećera ili kašiku meda da ubijemo preteranu kiselost, gospođa Alkalaj je uzimala džezvu, stavljala dve kašičice šećera i puštala ga da se karamelizuje, pa ga tako već braonkastog sipala u čorbu. I to je ceo trik. Ali kakav. Ne verujte mi na reč, probajte sami. U jednu šerpicu stavite čorbu sa običnim šećerom, a u drugu sa karamelizovanim. Nebo i zemlja.

Onda mi u život stigoše filharmonija iz Tel Aviva, kada su sa velikim Zubinom onako moćno svirali Petu za vreme rata u Zalivu, pa Isak Perlman, najbolji još od Paganinija, pa opasno iščašeni Efraim Kišon koji nam je dodatno ulio podršku za naše uverenje da je kod kuće zaista najgore. Onda sam neko vreme proveo u Reksu u Jevrejskoj ulici, pravili smo predstave, svirke i koješta drugog u zgradi kroz koju su šetale seni predratnih dorćolskih Jevreja, čula se muzika i njihovi koraci na plesovima koje su tu nekada organizovali. Pa smo na Festu gledali strašnu devetosatnu fresku o Holokaustu – Šoa Kloda Lanzmana i kasnije genijalnu Spilbergovu Šindlerovu listu.

A još pre toga su mi dvojica iz plemena Izrailjevog postali kućni prijatelji pa sam svakodnevno mogao da se pitam sa njima i uglavnom slušam šta imaju da mi kažu. A imali su, baš. O tome za čim tragati – Oh, let me see your beauty when the witnesses are gone, let me feel you moving like they do in Babylon. Show me slowly what I only know the limits of, dance me to the end of love. Ovaj drugi me je tešio kad baš prigusti i podsećao da ne očajavam nikada jer svašta može da se desi: I was burned out from exhaustion, buried in the hail. Poisoned in the bushes an’ blown out on the trail. Hunted like a crocodile, ravaged in the corn – Come in, she said, I’ll give ya shelter from the storm. Kasnije sam se sa obojicom sreo u Beogradu, zapevali smo malo zajedno, oni sa scene, ja iz publike. Moji drugari iz plemena Izrailjevog i ja.

I onda je došao šesti januar. Gledao sam, kao i svi, kako divljaci masakriraju čitave porodice u kibucima, kako love po žbunju i odstreljuju decu na rejv partiju, kako se iživljavaju nad živima i mrtvima, kako onda po ulicama Gaze slave svoju monstruoznost.

Tada sam video i taj snimak koji ne želim i ne bih mogao da zaboravim: četiri devojčice oblivene krvlju, vezanih ruku, šokirane divljaštvom, zbunjene besmislom. I među njima jedno lice, takođe krvavo i oči koje iz te krvi proviruju i traže. Sagovornika među svojim tamničarima, nekoga ne da mu zamere i osude ga, već da mu objasne da greši. Naama Levi. Kasnije sam saznao. Aktivista humanitarnih organizacija za pomoć Palestini, organizator radionica za mlade Palestince i Izraelce, borac za novi život na tom pesku koji dele. Gleda monstrume bez straha i traži. I onda sam shvatio da je ona moj Izrael. Devojčica koja traži prijatelje sa druge strane žice, koju sunarodnici baš tih njenih drugova otmu, odvuku u neki svoj brlog, tamo strašno zlostavljaju i drže zatočenu već godinu dana, a ona krvavog lica, iscepane odeće gleda te zveri i i dalje hoće da im objasni da je moguće biti ljudsko biće.

Vratite je kući. Kako god znate, bez obzira, po svaku cenu, ništa me ne interesuje, no matter what. Samo je vratite. Moj Izrael ne može bez nje.