Da je kampanja u SAD pozorišna predstava, bio bi to kasa-štih

Upravo slušam The Daily Beast podkast gde Džoana Kols svojoj ko-voditeljki Samanti Bi priča kako su je prijatelji zvali da idu u pozorište i kako im je ona zgranuto odgovorila da ne može da zamisli bilo šta zanimljivije što bi glumci mogli da joj ponude od onoga što se dešava oko predsedničkih izbora u Americi. Kao pozorišnom čoveku nije mi lako da priznam, ali gospođa Kols je apsolutno u pravu.

Teatralizacija politike, naravno, nije ništa novo, posebno kada se radi o javnim političkim događajima, ali deluje da se ovaj put otišlo dosta daleko u tom pravcu. Može se zapaziti da su se dve kampanje odlučile za različite pristupe, da ne kažemo žanrove.

Trampovi performansi

Republikanci su odabrali ekspresivnija rešenja, organizujući dramolete u kojima njihov kandidat, obučen u različite kostime, igra uloge radnika u Mekdonaldsu ili đubretara, verovatno sa ciljem da se podsmehne ili što bi rekli klinci, troluje.

Foto: AP

Takođe, izvode se kvazi-religiozni performansi u saradnji sa evanđelistima, gde glavni junak, u ovom slučaju Tramp naravno, sedi u poziciji sveca-mučenika a okupljeni stavljaju ruke na njega u molitvi, tiskajući se u krug. Cilj je, jasno, da se ovakvom formom crkvenog teatra poteklom direkno iz srednjevekovnih misterija i mirakula, naglasi pobožnost i mesijanska uloga glavnog glumca.

Osim ovakvih, drevnih formi, Trampova kampanja, što je za svaku pohvalu, koristi i neke metode savremenijeg pozorišta. U tradiciji avangarde šesdesetih i sedamdesetih, oni u scenske događaje uključuju i publiku, tako da se na skupu u Viskonsinu, nakon svog performansa sa kamionom za odnošenje smeća, Tramp pojavio u kostimu đubretara, dok su mnogi gledaoci istovremeno na sebi nosili kese za smeće i zakačene različite odpadke, uzimajući tako aktivnu ulogu u događaju.

Slično tome, na Republikanskoj konvenciji tokom leta, a posle u javnosti iznetih sumnji u Trampovo zdravlje i vitalnost u poodmaklim godinama, u publici je primećena grupa obučena samo u pelene za odrasle.

I evo, kada smo pomislili da stvari oko nastupa Donalda Trampa ne mogu biti bizarnije, upravo imamo priliku da u direktnom prenosu sa mitinga u Milvokiju gledamo kako kandidat republikanske stranke izvodi simulirani eksplicitni seksualni akt uz pomoć mikrofona kao rekvizite. Klip sa tim performansom je već viralan.

Kamalin akcenat na kvalitetu

Sa druge strane, kampanja Kamale Haris ima znatno delikatniji, svedeniji pristup. Oni su se odlučili da ostanu u okvirima klasičnog, mejstrim teatra a da akcenat stave na kvalitet produkcije i same predstave.

Odličan primer za ovaj pristup, bio je i predizborni skup održan pre nekoliko dana u Vašingtonu. Organizatori su odlučili da već sam izbor lokacije bude poruka, pa je skup održan tačno na mestu sa koga je Tramp pre četiri godine pozvao svoje pristalice da krenu na Kongres i pokušaju da zaustave proglašenje izborne pobede Džoa Bajdena.

Odabrana forma bila je monodramska, bez drugih važnih govornika. Scenografiju su činile dve tribine za publiku iza govornice, ali razmaknute tako da se u dubini vidi, za tu priliku osvetljena, Bela kuća, sa više nego jasnom porukom.

Za kostim je odabrana svečana, reklo bi se predsednička crna kombinacija, kao kontrast znatno opuštenijem stilu tokom kampanje i sada već čuvenim All stars patikama koje Haris često nosi. Rasveta je bila prigušena a publika ostavljena u pozorišnom mraku, naglašavajući dva glavna lika u narativu – samu kandidatkinju i zgradu koja je simbol američke demokratije i moći.

Izbor tema

Dramaturgija samog govora bila je jednostavna. Počelo se prologom koji je podsetio publiku na ogroman značaj ovih izbora, i osnovnu razliku između kandidata: „Za manje od 90 dana, ili Donald Tramp ili ja bićemo u Ovalnom ofisu. Prvog dana, ako bude izabran, Donald Tramp će ući u tu kancelariju sa listom neprijatelja. Kad budem izabrana, ja ću ući sa listom obaveza.“

Nastavilo se uvođenjem tema vezanih za ekonomiju, prava žena, imigraciju a pre svega za odbranu demokratije od autokratskih tendecija koje pokazuje glavni antagonista drame, Trump, naravno. Završilo se istorijskom parabolom o generacijama koje su podnele žrtve u odbrani demokratije i opomenom: „Nisu se oni borili, žrtvovali i položili svoje živote, samo da bi videli kako mi prepuštamo naše osnovne slobode, samo da bi nas videli kako se pokoravamo volji još jednog sitnog tiranina.“

Mizanscen je bio sasvim sveden, glavna junakinja je izašla sama na ogromnu pistu i otišla do govornice, uz vrlo malo gestikulacija kasnije, sa idejom da se istakne snaga samog teksta i njeno lično samopuzdanje. Ovoga puta izlazak nije bio propraćen muzikom, dok se na svim ranijim skupovima emitovala izvanredna numera Freedom, koju izvodi Bijonse, tek da nas muzičke puritance podseti da se pop nipošto ne sme podcenjivati, sve u skladu sa veoma svedenim, svečanim stilom celog događaja.

Organizacija

Sama oganizacija, prihvat i ispraćaj neočekivano velikog broja gledalaca, protokol i tehnička realizacija bili su, kako su svi izveštači zapazili, izvanredni. Mi iz pozorišta volimo da sitne i krupne greške koje nam se neminovno događaju pravdamo objašnjenjem da baš one donose životnost i doprinose prirodnosti predstave. Ako je to tačno, to može biti i jedina primedba ovom političkom spektaklu – bilo je možda i previše upeglano, ako nam oprostite na kolokvijalizmu.

Ovo nisu samo najznačajniji, već i najzanimljiviji, a možda se smemo usuditi da kažemo i najzabavniji izbori od kada je sveta i veka. Odlikuje ih potpuni tematski zaokret kada su u pitanju prioriteti birača, (pre)visok dramski naboj i visoki stepen teatralizacije javnih događaja. I eto zgodne prilike da se dve političke kampanje, Kamale Haris i Donalda Trampa, kao i izbori u celini, malo sagledaju i iz rediteljskog ugla.

Tematski zaokret

Nakon višemesečne kampanje, postalo je jasno da uobičajene teme koje tradicionalno najviše interesuju birače – ekonomija, bezbednost, spoljna politika ili ideologija, više nemaju toliki značaj.

Na ovim izborima dominiraju pitanja prava na abortus i imigracije. Mizoginija i rasizam, koji se kriju iza te dve teme, postali su tako dva ključna pojma u američkoj politici. Demokrate i njihova kandidatkinja su akcenat stavili na pitanja prava žena, posebno na reproduktivna prava.

Nakon što su, 2022. godine konzervativne sudije Ustavnog suda, ukinule čuvenu presudu u slučaju Ro proti Vejda, kojom je garantovano pravo na abortus, njegova zabrana je uvedena u 22 američke države. U većini od njih, abortus je zabranjen i u slučaju silovanja ili incesta.

Neki Trampovi saradnici su, međutim, odlučili da odu i nešto dalje, tako da se, u slučaju njegovog dolaska na vlast, traži da država prati trudnoće i menstrualne cikluse žena, potpuna zabrana abortusa u celoj zemlj, oduzimanje prava glasa ženama, zabrana kontracepcije i zabrana razvoda braka. Tramp sam je javno podržao samo neke od ovih zahteva, ali je primetno i da preostale nije odbio.

Tu je i drugo ključno pitanje – imigracija iz zemalja Južne i Srednje Amerike, koje se suštinski svodi na pitanje rasizma, sa, u konkretnom slučaju, elementima fašizma. Tramp je i sam tako, pre nekoliko godina, rekao da ne bi imao ništa protiv imigranata, ali ako su iz Norveške. Njegov aktuelni plan je da po dolasku na vlast protera iz zemlje petnaest miliona migranata koji su, kako kaže, “silovatelji i kriminalci” i koji su “zagadili krv nacije”.

Znajući sve ovo, nije ni posebno iznenađujuće da su manje dramatične teme kao socijana pitanja ili međunarodni odnosi otišli u drugi plan a da se dramaturgija aktuelnih izbora mora tražiti u preseku te dve teme – odnosa prema ženama i njihovim pravima i imigraciji.

Dramski obrt

A na tri i po meseca pred izbore, kad mu vreme nije, imali smo i veliki dramski obrt. Predsednik Bajden se povukao iz trke i ustupio mesto svojoj potpredsednici Kamali Haris. Umesto starijeg, belog muškarca, čoveka starog političkog sveta, došla je mnogo mlađa crna žena. Umesto klasne borbe – levičar Bajden protiv desničara Trampa, dobili smo rat polova.

Amerikanci će u utorak doneti odluku o svojoj, ali i u velikoj meri, budućnosti svih nas, u situaciji u kojoj dva kandidata i njihove kampanje ne mogu biti različitiji.

Sajam mačizma

Trampova kampanja izgleda kao sajam mačizma i na skupovima govore isključivo muškarci. Osim Trampa, tu su nekonvencionalni kandidat za podpredsednika Džej Di Vens, u poslednje vreme pomalo neuravnoteženi milijarder Elon Mask i prognanik iz klana Kenedijevih, po mnogo čemu bizarni Robert Kenedi Junior, govori se o kažnjavanju žena, sudskom gonjenju političkih protivnika, proterivanju migranata, krvoprolićima, krvavim kupkama i streljanju političkih protivnika. Obećava se saradnja sa čvrstim, muževnim liderima poput Putina, Sija i Orbana i okretanje od suviše mekanih, da ne kažemo ženskastih evropskih saveznika.

Sa govornica dopiru salve uvreda, najčeće rasnih, bivši rvači cepaju svoje majice pred publikom a glavna i jedina muzička zvezda je malo ocvali Kid Rok. Mačo ton toliko dominira da je i bivša Trampova rivalka a sada sledbenica, nevesela politička figura Niki Hejli, morala da prizna da se radi o kampanji koja odbija žene, očigledno ne shatajući da se to radi namerno.

Narandžasti ten i steznik

Ipak, nekoliko detalja iz te kampanje se ne uklapaju u ovakvu sliku. U pozorištu bi se reklo da odudaraju od osnovne koncepcije predstave i da se mogu smatrati stilskom greškom.

Naime, kao što se može primetiti, Donald Trump pri svakom javnom nastupu koristi narandžasti ten za lice u industrijskim količinama, nosi tupe, steznik i uloške za cipele koji ga čine višim. Njegov podpredsednički kandidat Vens, verovatno u želji da istakne boju očiju, koristi ajlajner ili maskaru, nismo sasvim sigurni. Osim toga, muzički lajtmotiv na svim Trampovim predizbornim skupovima je neformalna gej himna, poletna numera YMCA, grupe “Vilidž pipl”.

Bilo kako bilo, i uz ovakva stilska posrtanja, kampanja republikanaca daje određene rezultate. Da li će to biti dovoljno i za drugi predsednički mandat Donalda Trampa, ostaje da se vidi.

Mišel, Bijonse, JL, Opra

Sa druge strane, kampanja Kamale Haris je sasvim drugačija. Osim bivših predsednika Obame i Klintona i kandidata za podpredsednika Tima Volca, za govornicama je mnogo žena – najpopularnija figura demokratske stranke Mišel Obama i dolazeća zvezda Grečen Vitmer, muzički superstarovi Keli Roland, Bijonse i Dženifer Lopez i kako kažu, najuticajnija Opra Vinfri.

Ustalio se običaj da na početku skupova pubilka masovno pleše i peva, poruke sa bina su najčešće umerene, govori se o pomoći stanovništvu za kupovinu stanova i pokretanje biznisa, dečijim dodacima, o saradanji i sa političkim protivnicima a najviše o ugroženim pravima žena. Poslednjih nedelja se počesto oplete i po Trampu i njegovim pratiocima, manje biranim rečima. Na društvenim mrežama podršku kampanji su dale, između ostalih, Madona, Dženifer Aniston i Tejlor Sfift, što je, kako su me informisali mladi, veoma velika stvar.

Ulog je ogroman i sasvim je očekivano da ovako krupne razlike između protagonista drame dovedu i do krupnih sukoba, pa i težih reči.

Republikanci za demokrate tvrde da su “ubice dece”, “komunisti”, “ludaci”, Trump bi rado stavio Liz Čejni, inače ikonu konzervativnog pokreta koja mu se suprtstavila, pred streljački stroj, proterivao legalne imigrante ako mu se ne dopadnu i sudski gonio žene koje odu u drugu državu da izvrše abortus. Demokrate protivničku stranu nazivaju “kultom ličnosti”, “religioznim fanaticima” i “ruskom agenturom”.

Za Trampa kažu da je “senilan”, “seksualni predator”, “osuđeni kriminalac” i “fašista”. Da budemo sasvim fer prema demokratama, Tramp je zaista osuđen pred sudovima za 34 krivična dela i silovanje.

 Uključivanje publike

Primećen je i interesantan fenomen, da akteri ne upućuju uvrede samo jedni drugima, već i biračima druge strane, da ne kažemo publici, što bi u našoj pozorišnoj analogiji, odgovaralo avangardnom teatru. Tramp i Trampovi kažu da su glasači demokrata “unutrašnji neprijatelji” i “vreće đubreta”, a demokrate za republikanske birače kažu da su “glupi” i “smeće”.

Drama sa scene se prenela i u publiku, gde je osim uobičajenih koškanja neistomišljenika na mrežama i političkim skupovima, što direktnu paralelu ima sa čuvenom praizvedbom Ibzenove Lutkine kuće, kada je došlo do masovne tuče u sali između protivnika i zastupnika prava junakinje Nore da napusti muža, primećena i jedna veoma neobična pojava.

Naime, zabeleženo je mnogo slučajeva da žene, posebno u ruralnim područjima i konzervativnijim sredinama, u velikom broju glasaju za Kamalu Haris krijući to od svojih muževa i partnera, koji su listom Trampovi birači, tako da smo dobili i male, porodične drame uz ovu glavnu.

Ukratko, ovde govorimo o situaciji koja je san svih pozorišnih stvaralaca – krupna drama, motivisani učesnici, temperatura na sceni, toliko visoka da se prenela na publiku.

Da li će ovakve kampanje i koliko pomoći izboru kandidata, saznaćemo u utorak, ali gotovo jednodušna ocena obe strane i neutralnih posmatača je da je performans u Vašingtonu bio ogroman uspeh. Pozorišni blagajnici bi rekli kasa-štih.