Apel poslednjih hibakuša koji nema ko da čuje

Nobelovu nagradu za mir za 2024. norveški Nobelov komitet dodelio je japanskom pokretu preživelih nakon eksplozija atomskih bombi u avgustu 1945. od kojih je stradalo ukupno 344.306 osoba u Hirošimi i 198.785 u Nagasakiju.

Godine 2016. u Japanu je živelo 174 hiljade koji su preživeli pakao Hirošime i Nagasakija – na japanskom ih zovu hibakuša – a još nekoliko hiljada u Koreji i drugim delovima sveta.

Njihove sudbine su dugo skrivane i zanemarivane.

foto: kyodo news via ap

Godine 1956. njihova lokalna udruženja su, zajedno sa žrtvama koje pate od posledica eksplozija i testiranja A i H-bombi u Pacifiku, osnovala konfederaciju Nihon Hidankjo. Ta konfederacija je objavila na hiljade iskaza svedoka, rezolucija i javnih apela i slala delegacije na razne mirovne konferencije kako bi podsetila svet na hitnu potrebu za nuklearnim razoružanjem.

“Pomažu nam da opišemo neopisivo, da zamislimo nezamislivo i da nekako shvatimo neshvatljiv bol i patnju izazvanu nuklearnim oružjem”, poručuje u svom saopštenju norveški Nobelov komitet ukazujući na ohrabrujuću činjenicu da nijedno nuklearno oružje nije korišćeno u ratu skoro 80 godina, uz alarmantno upozorenje da je danas tabu da se ne sme upotrebiti nuklearno oružje pod pritiskom. Nuklearne sile modernizuju i unapređuju svoje arsenale; nove zemlje se spremaju da nabave nuklearno oružje, a upućuju se i pretnje upotrebom nuklearnog oružja u ratu koji je u toku.

BERLIN, KOREJA, KUBA…

Posle Drugog svetskog rata, 1945. pa do avgusta 1949, Amerikanci su imali nuklearni monopol. Godine 1949. SSSR je napravio sopstvenu atomsku (fisionu), a potom i hidrogensku (fuzionu) bombu.

Američka nuklearna doktrina je u to vreme zasnivana na konceptu nuklearne odmazde, zato što je Amerika u Evropi imala manje vojnika, vozila i opreme nego Sovjetski Savez, ali samo je ona imala A-bombu.

Prva kriza se ispoljila tokom blokade Berlina 1948/1949, a druga, dramatičnija, kada je u junu 1950. započeo Korejski rat. General Daglas Makartur, koji je uveravao predsednika SAD Harija Trumana da će američke trupe doći kući do Božića, nakon uspešnog potiskivanja severnokorejskih snaga preko 38. paralele, predložio je bombardovanje gradova u Kini zbog njene pomoći severnokorejskoj vojsci.

Predsednik Truman nije želeo da dođe masovnog rata u Aziji, već do potpisivanja primirja duž 38. paralele. Zato je smenio ratobornog Makartura i javno demantovao da je razmišljao o upotrebi nuklearnog oružja u Koreji.

U Trumanovo doba, Sjedinjene Države su ulagale u razvoj sve moćnijih sistema naoružanja uključujući i razvoj interkontinentalnih balističkih raketa, pa je na vojni budžet 1950. potrošeno nešto više od 13 milijardi dolara, a samo tri godine kasnije više od 50 milijardi dolara, ili skoro četrdeset odsto tadašnjeg federalnog budžeta SAD.

Do 1961. u SAD i SSSR razvijane su flote bombardera sa nuklearnim oružjem, interkontinentalne balističke rakete (ICBM) i balističke rakete koje se lansiraju sa podmornica.

Tokom nove krize oko Berlina 1961, a naročito oko Kube 1962, pokazalo se da čak i ako bi prvi napad uništio svaki nuklearni bombarder ili silos ICBM, nuklearne bojeve glave bi i dalje mogle biti lansirane sa mora u uzvratnom udaru, jer je skoro nemoguće eliminisati svaku nuklearnu podmornicu.

Prema analizi eksperata sa Univerziteta “Džordž Mejson”, američka doktrina upotrebe nuklearnog oružja evoluirala je nekoliko puta.

Uzajamno osigurano uništenje (Mutual assured destruction, MAD) tako je postalo najdugotrajnija doktrina nuklearnog oružja Hladnog rata, koja je opstajala od kasnih 1960-ih do 1991. godine.

Američki predsednik Kenedi je 1960. počeo da uviđa nedostatke u koncepciji masivne odmazde.

Pojavila se i doktrina pod nazivom “Fleksibilni odgovor”, u skladu s kojom je Kenedi ulagao novac u jačanje američke konvencionalne vojske u nadi da ako izbije rat između Sovjetskog Saveza i Amerike, on nikada neće postati nuklearni.

“TEŠKA ĆE KIŠA PASTI…”

Kad je 1945. bombom zvanom Mali dečak uništena Hirošima, u američkoj javnosti se mešao osećaj ponosa zbog pobede u Drugom svetskom ratu, zbog posedovanja A-bombe, i užasa pred slikom razaranja. Već tada je nastajao pokret protiv nuklearnog naoružanja, kome je ton davala Federacija američkih naučnika (FAS).

Zbog povećanog straha od nuklearnog napada građena su skloništa od nuklearne bombe, a u osnovnim školama deca su redovno vežbala kako da se zaštite. I rastao je antinuklearni pokret, koji je počeo u Britaniji, protiv izgradnje raketnih baza. Tokom kasnih 1960-ih i 1970-ih stotine hiljada ljudi su demonstrirale u Njujorku, Italiji, Briselu…

To je doba kada su posebno odjekivali stihovi Dilanove pesme: “Teška će kiša pasti…”

Kasnije je mlade ljude više revoltirao Vijetnamski rat nego mogući Armagedon. Potom je zamah antinuklearnog antiratnog pokreta izgubljen, a druga su pitanja došla u prvi plan, poput pokret za građanska prava, ženska ljudska prava, prava LGBTQ i ekološka pitanja.

Paralelno s tim nicale su pečurke Hladnog rata – izvršeno je oko 2000 nuklearnih i termonuklearnih proba, a naučnici koji su bili protiv vojne upotrebe nuklearne energije su diskreditovani.

“DA LI BISTE UPOTREBILI NUKLEARNO ORUŽJE…”

Danas, dok evropskim nebom tutnje nosači nuklearnih bojevih glava u svojim trenažnim letovima, u evropskoj javnosti, militarizovanoj do mere koju šezdesetosmaška deca cveća ne mogu razumeti, nisu uočene neke masovnije “No nukes!” demonstracije.

Osam decenija nakon prve bombe izgleda kao da je izbledeo nuklearni tabu. Skot Sagan iz Centra za međunarodnu bezbednost i saradnju Univerziteta Stanford je u anketnom eksperimentu sprovedenom u julu 2015. na reprezentativnom uzorku kreirao novinsku priču u kojoj je Iran napao američki ratni brod u Persijskom zalivu, Kongres je objavio rat, a predsedniku je predstavljena opcija da pošalje američke trupe da marširaju u Teheran, što bi dovelo do mnogih američkih vojnih žrtava, ili da baci atomsku bombu na Iran.

“Da li bi američka javnost odobrila upotrebu nuklearnog oružja protiv grada u Iranu u pokušaju da se okonča rat koji je iranska vlada započela kao odgovor na uvođenje američkih ekonomskih sankcija?”

Sabravši odgovore, Sagan je konstatovao: “Najšokantniji nalaz naše studije je da bi 60 odsto Amerikanaca odobrilo ubistvo dva miliona iranskih civila kako bi sprečili invaziju na Iran koja bi mogla da ubije 20.000 američkih vojnika”.

Od tada je, međutim, američko javno odobravanje te odluke izgleda opalo. Analiza Istraživačkog centra Pju iz marta 2022. pokazuje da većina Amerikanaca (62 odsto) kaže da bi se protivila da SAD “preduzmu vojnu akciju ako rizikuju nuklearni sukob sa Rusijom”.

Anketa YouGov sprovedena u martu 2024. pokazuje kako samo 17 odsto Amerikanaca kaže da je prihvatljivo da SAD prve upotrebe nuklearno oružje.

Međutim, skoro dvostruko više (31 odsto) američkih muškaraca mlađih od 40 godina podržava preventivne nuklearne napade.

foto: ap photo

DOK LETE AVIONI

Nakon što su 1985. lideri SSSR i SAD Mihail Gorbačov i Donald Regana izjavili da je rat između nuklearnih sila nemoguć, a posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. Amerika objavila pobedu u Hladnom ratu, 2010. je definisana nova nuklearna doktrina.

Njeni ciljevi su: 1) odvraćanje agresije; 2) uveravanje saveznika i partnera da u Americi imaju sigurnog zaštitnika; 3) postizanje ciljeva SAD ako odvraćanje ne uspe.

U američkoj doktrini iz 2022. se navodi da je “osnovna uloga” američkog nuklearnog oružja da odvrati nuklearni napad na Sjedinjene Države ili njihove saveznike i partnere.

Prema podacima Federacija američkih naučnika (2024), Sjedinjene Države su povećale ulogu i profil nuklearnih bombardera za podršku NATO, a američke podmornice sa balističkim projektilima su nastavile sa posetama evropskim lukama – jedna podmornica je nedavno izronila kod Norveške kao jasan nuklearni signal.

U aprilu 2024. američko vazduhoplovstvo je objavilo ugovor vredan 13 milijardi dolara za zamenu aviona koji se koriste za zaštitu predsednika tokom nuklearnog napada. U Evropi su nadograđivani podzemni trezori u kojima se čuva američko nuklearno oružje, podzemni kablovi i nuklearni komandni i kontrolni sistemi, kao i objekti potrebni za bombarder F-35A sa nuklearnim naoružanjem.

NATO je 14. oktobra 2024. započeo svoju godišnju dvonedeljnu vežbu sa taktičkim nuklearnim oružjem u Evropi “Steadfast Noon”, u kojoj učestvuje više od 2.000 vojnika i više od 60 aviona iz 13 zemalja. Najzanimljivije i najindikativnije je – a možda i iznenađujuće – to što u nuklearnoj vežbi učestvuje i bivša neutralna Finska samo 18 meseci nakon što je postala članica NATO…

Avioni koji mogu da nose atomsko oružje lete (bez bojevih glava) iznad Severnog mora i Belgije, Danske, Nemačke, Holandije i Ujedinjenog Kraljevstva. Vežba je planirana ranije, ali u kontekstu ratnih zbivanja u Ukrajini, u Libanu, Izraelu nosi senku pretnje – akteri kažu: odvraćanja Rusa.

“MI BISMO POMRLI KAO PRAVEDNICI, A ONI NE BI STIGLI DA SE POKAJU”

Nakon raspada Sovjetskog Saveza Rusija je nasledila sovjetske nuklearne zalihe koje su 1988. dostigle vrhunac – oko 33.000 operativnih bojevih glava, u šta se ubrajaju i one bombe koje su ranije bile razmeštene u Ukrajini i Kazahstanu, kao i 10.000 do tada penzionisanih, a još nerastavljenih bojevih glava.

Prema Enciklopediji Britanika, od oko 12.000 ruskih bojevih glava koje su ostale posle sprovođenja sporazuma o smanjenju nuklearnog naoružanja, samo oko 4.600 bombi je 2010. bilo upotrebljivo – oko 2.600 je bilo raspoređeno na strateške i oko 2.000 na nestrateške sisteme.

U Osnovama državne politike Ruske Federacije za 2020. u oblasti nuklearnog odvraćanja navedena su četiri uslova pod kojima bi Rusija upotrebila nuklearno oružje: ako neko lansira balističke projektile na njenu teritoriju i/ili teritoriju njenih saveznika; ako neprijatelj koristi nuklearno oružje ili druge vrste oružja za masovno uništenje protiv Rusije i/ili njenih saveznika; ako protivnik deluje protiv ruskih kritičnih ili vojnih objekata ili ruskih nuklearnih snaga; ili ako je konvencionalnim oružjem ugroženo samo postojanje ruske države.

U oktobru 2023. ruski politikolog, naučni direktor Fakulteta za svetsku ekonomiju i međunarodnu politiku Visoke škole ekonomije Nacionalnog istraživačkog univerziteta i počasni predsednik Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Sergej Karaganov kritikovao je zajedničku izjavu lidera nuklearne “petorke” potpisanu u predvečerje eskaliranja rata u Ukrajini, 3. januara 2022, da generalno nije prihvatljiva nikakva vojna konfrontacija između nuklearnih sila.

“Uostalom, šta iz ovoga sledi? Da možemo jedni druge uništiti svim ostalim vrstama naoružanja koje su nam dostupne? Uveravam vas da sve nuklearne sile imaju planove za odmerenu upotrebu nuklearnog oružja pod određenim scenarijima…”, naglašavao je Karavanov pominjući pored klasičnog i biološko i sajber oružje.

On, inače, priznaje da je u prošlom veku i sam lično učestvovao u stvaranju legende o tome da će svaka ograničena upotreba nuklearnog oružja nužno dovesti do opšteg nuklearnog Armagedona, a koju sada kritikuje.

Na sednici Sanktpeterburškog međunarodnog ekonomskog foruma SPIEF 7. juna 2024, Karaganov je javno predložio predsedniku Rusije Vladimiru Putinu da bude spreman da upotrebi nuklearno oružje. Predlagao je da se u rusku doktrinu uvede koncept “nuklearne eskalacije”, “koji bi potencijalnog neprijatelja uverio u spremnost Rusije da izvrši nuklearni udar”, dodajući da prvi udari ne bi trebalo da budu nuklearni. Govorio je o nekih 14 stepenika eskalacije. Predlagao je i da, kao odgovor na ukrajinske udare duboko u Rusiji, Rusija udari po zapadnim zemljama.

Tvrdi da je nestanak straha od atomskog oružja opasan: “Evropljani su potpuno poludeli, ne razumeju šta rade i zaboravili su šta je rat. Amerikanci su počeli da se ponašaju mnogo opreznije…”

Vladimir Putin, koji je godinu dana ranije obznanio da je Rusija proizvela rakete koje razvijaju brzine od 12 maha, u nekoliko navrata je ponovio da niko pri zdravom umu i jasnom pamćenju ne bi pomislio da upotrebi nuklearno oružje protiv Rusije. U jednoj prilici je dodao: “Ako bi se to desilo, mi bismo pomrli kao pravednici, a oni ne bi stigli da se pokaju”.

Izjavio je, međutim, da rusko vođstvo pažljivo prati šta se dešava u svetu oko Rusije i da ne isključuje neke promene u svojoj doktrini.

I zaista, samo dve nedelje posle sednice SPIEF-a, Putin je govorio o promenama u nuklearnoj doktrini, zbog toga što, kako je rekao, potencijalni protivnici razvijaju nuklearne eksplozivne naprave ultra male snage, a u stručnim krugovima na Zapadu postoje ideje da bi takvo oružje moglo da se koristi i da u tome nema ničeg posebno strašnog.

Na sastanku ruskog Saveta bezbednosti o nuklearnom odvraćanju 25. septembra 2024. Putin je obznanio suštinu predloženih promena ruske nuklearne strategije.

Najuočljivija je odredba da se napad na Rusiju od strane bilo koje nenuklearne države uz učešće ili podršku nuklearne države, ima tretirati kao njihov zajednički napad na Rusku Federaciju.

“Reč je o strateškim i taktičkim avionima, krstarećim raketama, bespilotnim letelicama, hipersoničnim i drugim avionima… Zadržavamo pravo upotrebe nuklearnog oružja u slučaju agresije na Rusiju i Belorusiju kao članicu Unije”, naglasio je napominjući da su ova pitanja usaglašena sa predsednikom Belorusije.

U to vreme ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je tražio dozvolu američkog predsednika Džoa Bajdena da Ukrajina američkim raketama dugog dometa može da napadne važne ciljeve u dubini ruske teritorije. Pre toga Putin je izjavljivao da takve rakete Ukrajinci ne mogu lansirati bez zapadne obaveštajne i direktne tehničke pomoći.

Prema istraživanju Sveruskog centra za proučavanje javnog mnjenja (VCIOM), više od polovine Rusa (52 odsto) zabrinuto je zbog nuklearnog rata, a većina (60 odsto) je istakla da najveću opasnost za Rusiju predstavljaju SAD.

Većina ispitanika (79) je istakla da u slučaju nuklearnog sukoba skoro niko ne bi mogao da preživi, ali 71 odsto ispitanika ne zna da li postoje i gde se nalaze protivvazdušna skloništa najbliža njihovom domu…

Ranije ove godine, Rusija je održala vežbe nuklearno-kosmičkih snaga i distribuirala slike i video-zapise kako bi to bilo primećeno na Zapadu.

Mada su rusko-američki odnosi na višedecenijskom najnižem nivou, izgleda da između vojnih komandi postoji direktna komunikacija u cilju izbegavanja incidenata sa dalekosežnim posledicama. Rusi i Amerikanci, još od Hladnog rata, imaju razvijene sisteme ranog upozorenja koji signaliziraju da li je lansirano strateško oružje. Evropljani takve sisteme nemaju.

foto: ap photo

GREŠKE KOJE OPOMINJU

Bilo je raznih kriznih momenata: na primer, potencijalno jedan od najopasnijih trenutaka Hladnog rata tokom Arapsko-izraelskog sukoba 1973. u SAD je bio kada je pokrenuta takozvana Defcon 3 uzbuna, ili kada su nuklearno naoružani Pakistan i Indija 1999. vodili takozvani Kargil rat u Kašmiru, kao i nakon terorističkog napada na indijski parlament 2001. kada su dve zemlje ponovo bile na ivici rata.

Sistem, međutim, ponekad hoće da pogreši. Rusija i SAD su se po dva puta u četvrt veka približile lansiranju nuklearnih projektila zbog lažnih alarma iz sistema nuklearnog upozorenja koji su se pokvarili ili pogrešno protumačili benigne događaje, piše Džefri Forden, viši naučni saradnik na Programu za bezbednosne studije na Tehnološkom institutu u Masačusetsu, u članku pod naslovom “Smanjenje zajedničke opasnosti: poboljšanje ruskog sistema ranog upozoravanja”.

Ta četiri incidenta su trajala manje od 10 minuta svaki: u junu 1980. američku uzbunu je izazvao pokvaren čip; petnaest godina kasnije, 25. januara 1995. odraz 930 milja udaljene norveške sondažne rakete za ispitivanje polarne svetlosti ruskim radarskim tehničarima je izgledao slično onom kojim bi išla američka raketa “trident” čija eksplozija može da zaslepi ruske radare…

A nešto pre 9 ujutru, 9. novembra 1979. kompjuteri u bunkeru Severnoameričke komande vazdušno-kosmičke odbrane na planini Čejen u blizini Kolorado Springsa, Nacionalni vojni komandni centar Pentagona i Alternativni nacionalni vojni komandni centar u Fort Ričiju u Merilendu pokazali su ono čega se Sjedinjene Države najviše plaše – masovni sovjetski nuklearni udar radi uništenja komandnog sistema SAD i nuklearnih snaga. Stavljene su u pripravnost celokupne snage presretača kontinentalne PVO, a poletelo je najmanje 10 lovaca. Predsednikov “avion sudnjeg dana”, američko nacionalno komandno mesto za vanredne situacije, podignut je u vazduh, mada bez predsednika…

Kasnije je utvrđeno da je tu paniku izazvala traka za obuku nehotice umetnuta u kompjuter koji pokreće nacionalne programe ranog upozorenja.

Novi sovjetski satelitski sistem ranog upozorenja izazvao je nedugo posle ponoći po moskovskom vremenu 26. septembra 1983. lažnu uzbunu, kada su se sunce, oblaci, ruski satelit koji je vrebao odmah ispod horizonta i američka raketna polja tokom jesenje ravnodnevice poređali na takav način da je ruski satelit sunčevu svetlost koja se odbija od oblaka na crnoj pozadini neba na velikim visinama registrovao kao pet tragova lansiranih američkih raketa. Do krize nije došlo zbog toga što je potpukovnik Stanislav Petrov, ruski oficir zadužen za tajni bunker Serpuhov-15, iz kojeg je SSSR nadgledao svoje satelite za rano upozoravanje, bio pribran i nije podigao nuklearnu uzbunu, jer je u skladu s tadašnjim predviđanima zaključio da “kada ljudi započnu rat, ne započinju ga sa samo pet projektila”, te da su Amerikanci hteli da unište sovjetske lansirne silose, u prvom udaru započeli bi masovni napad. Potpukovnik Petrov nije kažnjen, a nije ni unapređen, nego je “zbog neuredno vođenog dnevnika” raspoređen na niže mesto. “Šta si uradio?” pitala ga je žena.

“Ništa.”

Samo je spasao svet…

NIJE VAŽNO KO UDARA PRVI

Magazin “Tajm” je u junu 2023. citirao Maksa Tegmarka, profesora koji se bavi istraživanjem veštačke inteligencije na Tehnološkom institutu u Masačusetsu: “Nije bitno ko počinje rat: kada jedna strana lansira nuklearne projektile, druga ih detektuje i uzvrati vatru pre udara”.

Balističke rakete sa američkih podmornica zapadno od Norveške počinju da udaraju na Rusiju oko 10 minuta posle lansiranja, a ruske preko severa Kanade pogađaju SAD nekoliko minuta kasnije.

Prvi udari “prže” elektroniku i električne mreže stvarajući elektromagnetni impuls od desetina hiljada volti po metru. Sledeći udari ciljaju komandno-kontrolne centre i nuklearna lansirna postrojenja. Interkontinentalnim balističkim projektilima na kopnu potrebno je oko pola sata da prelete od lansiranja do cilja…

Stručnjaci Škole za javne i međunarodne poslove Univerziteta Prinston su 2022. na osnovu procena trenutnih položaja američkih i ruskih snaga, planova nuklearnog rata i ciljeva nuklearnog oružja, razvili dramatičnu simulacija pod nazivom Plan A: Rusija lansira nuklearni hitac upozorenja iz baze u blizini Kalinjingrada u nadi da će zaustaviti napredovanje konvencionalnih snaga SAD-NATO. Kako se prelazi nuklearni prag, borbe eskaliraju u taktički nuklearni rat u Evropi. Rusija šalje 300 bojevih glava pomoću aviona i projektila kratkog dometa na baze NATO i trupe koje napreduju. NATO odgovara sa oko 180 nuklearnih bojevih glava iz aviona. Neposredne žrtve: 2,6 miliona tokom nekoliko sati.

Nakon razaranja u Evropi, NATO pokreće strateški nuklearni napad na ruske nuklearne snage sa 600 bojevih glava sa kopnenih američkih raketa i raketa sa podmornica.

Pre nego što izgubi svoje sisteme naoružanja, Rusija lansira rakete iz silosa, sa drumskih vozila i iz podmornica. Neposredne žrtve: 3,4 miliona tokom 45 minuta.

U Fazi 3 se gađaju najnaseljeniji gradovi i ekonomski centri u Sjedinjenim Državama i Rusiji…

PREDVIDIVE POSLEDICE

Stručnjaci sa Prinstona upozoravaju da se rizik od nuklearnog rata dramatično povećao u poslednje dve godine pošto su Sjedinjene Države i Rusija, koje poseduju skoro 90 odsto nuklearnog oružja u svetu, napustile dugogodišnje sporazume o kontroli nuklearnog naoružanja i počele da razvijaju nove vrste nuklearnog oružja, te proširile okolnosti u kojima bi mogle da ga koriste.

Jedna drugu sumnjiče i da nameravaju da nuklearno oružje podignu u kosmos.

Kada se povela reč o upotrebi atomskog oružja, eksperti Centra za međunarodnu bezbednost Ruske akademije nauka (IMEMO RAN) Aleksej Arbatov, Konstantin Bogdanov i Dmitrij Stefanovič, u članku napisanom posebno za list “Komersant”, upozoravali su na katastrofalne posledice po Rusiju i Zapad i po ostatak sveta ako dođe do razmene masivnih nuklearnih udara.

Kada se koristi taktička bojeva glava snage bombe iz Hirošime (15–20 kt), pored udarnog talasa, efekat zaslepljenja i opekotine trećeg stepena nezaštićene kože su zagarantovani na udaljenosti do 2,7 km, a na udaljenosti manjoj od 2 km – opekotine četvrtog stepena.

Smrtonosnu dozu trenutnog zračenja (ne uzimajući u obzir efekat naknadnih radioaktivnih padavina) primiće svi u radijusu od 1,5 km, a akutna radijaciona bolest je zagarantovana na udaljenosti do 2 km.

Elektromagnetni puls bi oštetio elektroniku i dalekovode u oblasti u kojoj bi se koristilo nuklearno oružje, i ne bi samo uticao na vojne sisteme, već bi takođe izazvao dodatne poremećaje u civilnim službama, komunalnim preduzećima, transportu i sistemima za reagovanje u vanrednim situacijama, u informacionim, telekomunikacionim i digitalnim uslugama i u svakodnevnom životu.

Jedan nuklearni udar od 200 kt na vojni cilj (na primer, na vazdušnu bazu Aviano u severnoj Italiji, gde se čuvaju američke taktičke nuklearne bombe) odmah bi ubio oko 17 hiljada ljudi, a posledično do 244 hiljade ljudi.

Samo u prvim nedeljama broj žrtava direktnog štetnog dejstva nuklearnih eksplozija procenjuje se u otvorenoj literaturi za zemlje NATO-a i Rusiju na 90 miliona ljudi: od zaslepljujuće i spaljujuće toplotne radijacije, udarnih talasa, prodornog zračenja i vatrenih tornada.

I još mnogo toga u narednim mesecima – kao rezultat širenja radioaktivnih padavina širom planete, “nuklearne zime” zbog dima u atmosferi od velikih požara, od gladi i hladnoće, kao i razaranja društveno-ekonomske i državne infrastrukture…

Eksperti IMEMO RAN ocenjuju da je veoma upitna i najverovatnije pogrešna ideja da upotreba nuklearnog oružja može da zaustavi eskalaciju i reši strateške probleme koje konvencionalne vojne snage nisu mogle da reše. Oni ocenjuju da će na delu biti doktrina uzajamno osiguranog uništenja.

Sve faze moguće eskalacije su nepredvidive, ali, po njihovoj oceni, prve faze nije teško predvideti. Odgovor NATO-a (koji je već bio planiran) biće masivan udar upotrebom preciznog konvencionalnog oružja protiv svih vojnih ciljeva druge strane na kopnu i na moru (ono što ruska vojna doktrina naziva “vazdušno-kosmičkim napadom”).

Tada će postati gotovo nemoguće dogovoriti se o prekidu vatre ili o mirnom rešavanju sukoba. Sukobljene strane neće imati drugog izbora osim dalje nuklearne eskalacije, kažu stručnjaci IMEMO RAN.

Nuklearni arsenal

Nuklearno oružje se našlo u posedu devet zemalja: SAD (1945), SSSR (1949, od 1991. Rusija), Velika Britanija (1952), Francuska (1960), Kina (1964), Indija (1974), Pakistan (1998), Severna Koreja (2006).

One poseduju više od 12.000 komada nuklearnog oružja, sa oko 9.500 u aktivnim vojnim zalihama. Iako je to znatno manje u odnosu na približno 70.000 bojevih glava koje su posedovale nuklearno naoružane države tokom Hladnog rata, očekuje se da će nuklearni arsenali rasti u narednoj deceniji.

Prema podacima Američke asocijacije naučnika (FAS, 2024), Rusija ima najviše nuklearnog oružja: poseduje 5977 nuklearnih bojevih glava, od toga trenutno 1.912 takozvanih taktičkih nuklearnih bombi mogu imati eksplozivnu snagu do 300 kilotona ili 20 puta više od bombe koja je uništila Hirošimu.

Slede Sjedinjene Države sa 5428 bojevih glava, od čega je oko 100 američkih nestrateških bombi smešteno u Italiji, Belgiji, Nemačkoj, Holandiji i Turskoj (tokom puča 2016. postojala je zabrinutost za oružje u bazi Indžirlik). Slede Britanija (sa 225 nuklearnih bojevih glava), Francuska (290), Pakistan (165), Indija (160), Kina (350), Izrael (po pretpostavkama, 90) i Severna Koreja (možda 20).

Pitanje je da li će se spisku atomskih država pridružiti i Iran, čiji je vrhovni vođa Ali Hamnei 2003. izdao fatvu protiv nuklearnog oružja. Institut za proučavanje rata (ISW) ovih dana konstatuje da je viši politički savetnik vrhovnog vođe, brigadni general Rasul Sanaei Rad u intervjuu 9. oktobra kazao da bi Iran mogao da preispita svoju nuklearnu doktrinu ako Izrael bude gađao iranska nuklearna postrojenja.

Zemlje pod A-kišobranom – ili u meti

Međunarodna kampanja za ukidanje nuklearnog oružja (ICAN) konstatuje da pored nuklearno naoružanih država potencijalnu upotrebu nuklearnog oružja takođe dozvoljavaju 34 zemlje “pod atomskim kišobranom” (a sudeći po formuli “Non-A plus A = 2A” – i u meti) NATO i Kolektivne organizacije sporazuma o bezbednosti (ODKB). To su: Albanija, Jermenija, Australija, Belorusija, Belgija, Bugarska, Kanada, Hrvatska, Češka, Danska, Estonija, Finska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Italija, Japan, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Crna Gora, Holandija, Severna Makedonija, Norveška, Poljska, Portugal, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Južna Koreja, Španija, Švedska i Turska.

Nenuklearni Globalni jug

Ugovor o zabrani nuklearnog oružja 20. septembra 2017. čije je potpisivanje najavilo ukupno 197 država (193 države članice Ujedinjenih nacija, plus Sveta stolica, Palestina, Kukova Ostrva i Niue), a do septembra 2024. ratifikovale su ili pristupile sporazumu 73 države, a to su uglavnom zemlje Globalnog Juga – Afrike (među kojima je i Južna Afrika, koja se dobrovoljno odrekla atomskog oružja koje je posedovala), Južne Amerike i jugoistočne Azije (u novije vreme Indonezija)…