Jedva čekam da legne uveče u kadu
i da me ostavi na miru
a u kadi sam ga naučila da drka
on se smeši kad izađe iz kade
i jede čokoladu i gleda film u svojoj sobi
Citat iz romana „Deca“ Milene Marković govori o odrastanju mladića sa autizmom. I muci jedne majke.
Deca sa autizmom su od ranih dana drukčija. Neka ni kada odrastu neće voditi dubok i smislen razgovor. Nikada.
Ali, po njih u pubertetu isto dolaze hormonska čudovišta kao u crtanoj seriji „Big Mouth“. Telo se menja, luduje. Bude se seksualne potrebe.
„Jasno se vidi da je uzbuđen“
Deca sa autizmom su zbunjenija nego druga. U Srbiji su često zbunjeni i roditelji – jer su prepušteni sebi. Na ovo ih niko ne priprema.
„Manifestacije su fizičke prirode. Jasno se vidi kad je uzbuđen“, priča Biljana Filipović, majka 16-godišnjaka sa autizmom. „Testosteron menja ponašanje, agresivni ispadi postaju češći.“
Sin, recimo, ima jutarnje erekcije. Tako i treba. „Ali ne može mu se verbalno objasniti jer je previše apstraktno. Nije to negativno iskustvo kao kad nešto boli, ali deluje frustrirajuće jer ne zna šta bi“, kaže Biljana za naš njuzleter Međuvreme.
Neurotipična deca tada otkrivaju svet. Imaju vršnjake. Imaju starije. Oponašaju. Otkriju porno-filmove. Guglaju. Pitaju. Slušaju. Crvene od stida. Probaju.
Sve to Biljanin sin ne može. „Kod njega nema uviđanja stvari sa strane. Recimo, pojam masturbacije za njega je apstraktan. Sve što mi prikupimo usput i spontano, kod njega izostaje.“
Zato Biljana i muž uče sina da masturbira, baš kao majka u romanu „Deca“.
Teško se fokusira
To nije lako. Sin kod kuće ne poznaje koncept stida od golotinje. Ne zna da su neke stvari za privatnost. Biljana kaže da je to možda njihova greška, da je trebalo na tome da insistiraju od malih nogu.
„Decu sa autizmom karakteriše odsustvo fokusiranosti – on i masturbaciji treba da se posveti. A za to obično nema strpljenja, kao što nekad nema strpljenja da se obuje.“
Biljanin sin verovatno nikad neće imati seksualne odnose. „Čak i ako bude mogao da se zaljubi, ja to neću znati. Neće umeti da mi kaže. Ne funkcioniše na tom nivou apstrakcije.“
Često se kaže da su to ljudi „sa posebnim potrebama“. Ali, one nisu posebne nego naprosto ljudske. Samo, ne mogu da se ostvare na isti način kao kod većine ljudi.
„Poseban je tabu seksualnost jer niko za to ne želi da zna. Ah to su anđeli, čiste duše. Ne, oni su ljudi koji imaju potrebe kao i drugi.“
Biljanu plaši sutra
Sve to bi, kaže majka, bilo lakše da im je neko na vreme rekao. Kako da nauče dete šta je lični prostor, šta je intima? Koliko smeju da mu pokazuju kako se to radi?
Ali, niko nije pomenuo, ni psihijatar, ni psiholog.
„Ovde se o seksu ne razgovara ni sa decom redovnog razvoja, ni u vaspitno-obrazovnom smislu. Sve se svelo na rijaliti i najbanalnije manifestacije seksualnog“, kaže Biljana.
Biljanu plaši sutra. Roditelji neće uvek biti tu, a u Srbiji se o odraslima sa autizmom slabo vodi računa.
Mediji izveštavaju o grozomornim stvarima, sterlizacijama u domovima za ljude sa smetnjama u razvoju, o davanju kontraceptivnih pilula i prekidima trudnoće.
Mnogo toga, kaže Biljana, mora da se menja. Ali, naviknuta na sistem, promene realno ne očekuje.
