Miris bilja na Ivanjdan

Upamtila sam jedan haiku još u mladosti – Nije toliko u cvetu, koliko u nosu: miris. Setim ga se uvek kada moje čulo mirisa doživi eksploziju utisaka u prirodi, kao nedavno na manifestaciji Jovan Biljober 2024. koja se već 30 godina održava u podnožju Rtnja sa sokobanjske strane.

Tako mi iz ovog dela Srbije zovemo strane sa kojih prilazimo ovoj mističnoj planini, čiji je najviši vrh Šiljak na 1.565 metara. Sa boljevačke strane pre desetak godina osvojila sam taj najviši vrh Rtnja, ali tek sada sam bila u prilici da ga malo bliže vidim i iz pravca Sokobanje.

Mesto gde se na Ivanjdan okupljaju berači i ljubitelji lekovitog bilja i po tradiciji pletu venčiće, nalazi se 6-7 kilometara od Vrmdže i Mužinca, sela u opštini Sokobanja. Kada smo pošli da kamerom i mikrofonom zabeležimo njihove utiske, prvo smo susreli starije meštane ovih sela koji kažu da su nekada u džakovima sakupljali lekovito bilje koje su predavali otkupnoj stanici i od toga dobro zarađivali.

Danas, kažu, bilja je mnogo manje, ali tradicija da na ovaj dan uberu lekovite trave za sebe se ne prekida. Otvaraju torbe i pokazuju vranilovku, konjski bosiljak, hajdučku travu, podubicu, prelepu žutu ivanjdansku travu koja je osnova za venčiće, majčinu dušicu i endemsku Satureju montanu, poznatiju kao rtanjski čaj. Da vam se zavrti od harmonije mirisa ljudi koji prolaze kraj vas sa snopovima ili buketima trava; mirišu im ruke i oni sami; mirisni oblak rasplinjava se na julskom suncu, a moje čulo mirisa uživa….

Priprema se tu u blizini hrana za berače, ali jedva da mogu osetiti mirise sa ražnja nasuprot ovim drugim od rascvetalog bilja. Kažu mi neke stručne osobe da je to zato što su biljke i lekovite trave oko Ivanjdana pune eteričnog ulja koje nam golica nozdrve.

Kako se bliži podne, vraćaju se grupe ovogodišnjih učesnika Biljobera; deo njih je rano ujutru osvajao vrh Rtnja, drugi su u okolini tragali za raznolikim biljem kako bi im venčići bili zanimljiviji i kreativniji. Svi se sada okupljaju kod Tomićeve kolibe koja je tradicionalno domaćin ovog mirisnog skupa. Kreće pletenje venaca koji će krasiti ulazna vrata doma i čuvati zdravlje ukućana, kažu i mladi i stari koji su se upustili u ovaj posao.

Više je žena, ali sam videla i muškarce koji čvrsto grade krug od raznih travčica kako bi venac opstao do sledeće godine. Kada završi sa pletenjem ivanjdanskog venčića, većina kreatora svoje unikatno delo stavi na glavu i ponosno ga prošeta šireći opet mirise svuda oko sebe.

Doktorka iz Niša sa venčićem na glavi pokazuje nam neobičnu biljku još čudnijeg narodnog imena – vilino sito (mada ima još 15-ak imena, zavisno od kraja). Isti taj narod koji mu je nekada davno dao ime, pripovedao je da su gorske vile kroz ovaj cvet, koji je sada još zatvoren i zaista liči na mrežicu, cedile čaj. Kada se cvet otvori, on je na tlu jer gotovo da nema stabljiku. Kaže nam sagovornica da ga je izvukla sa korenom samo da bi je pokazala članovima udruženja ljubitelja lekovitog bilja. Inače, vilino sito je veoma lekovito od korena, listova do cveta koji može i da se jede. Navodno je vojska Karla V u XVI veku u Africi lečena od kuge vilinom sitom…

I tako u celodnevnom druženju sa lekovitim biljem i ljudima koji ih poznaju malo bolje od vas, saznate razne zanimljive priče koje se najčešće završavaju odgovorom da je ta biljka dobra za sve!

Kažu da na padinama Rtnja raste oko dve stotine vrsta lekovitih trava, pa sad vi zamislite u kakvoj sam apoteci na otvorenom bila samo jedan dan, a blagoslove osećam i danima kasnije. Zato iskoristite ove vrućine da uronite u neku oazu bilja sa letnjim intenzitetom mirisa koji su najbogatiji i najširi prozor u svet oko nas.