Sto dana vojvođanske vlade: Majin glogov kolac za autonomiju i Miloševi kerberi

Kada čovek pomisli da ne može gore, naprednjačke vlasti brzo ga razuvere: može, kako ne, evo sada ćete da vidite!

Mnogi su bili uvereni da Vojvodinu, odnosno krhotine koje su ostale od njene autonomije u proteklih tridesetak godina, a u poslednjih 12 pogotovo, ne može da snađe veća nesreća od premijera Igora Mirovića i predsednika parlamenta, pokojnog Ištvana Pastora. No, pokazuje se da nisu bili u pravu. Dolazak Maje Gojković i svite kojom je okružena na čelo Pokrajinske vlade i Balinta Juhasa za prvog čoveka skupštine snažan je korak u galopirajućoj devastaciji vojvođanske autonomije i njenih institucija.

Konačan cilj je, tvrde poznavaoci prilika – da pregnantnim „radom“ sa saradnicima, čak i ako im to nije postavljeno kao primarni zadatak, zakucaju i poslednje kline u mrtvački kovčeg Vojvodine. Posle njihovog mandata, mnogi će se sa punim pravom zapitati čemu uopšte služi pokrajinska administracija osim da raspoređuje i mlati pare i praznu slamu.

Nekadašnju radikalsku ideju da se vojvođanska autonomija probode glogovim kolcem, naprednjaci sprovode tiho: puštaju da odumre sama od sebe, da se udavi u plitkoj vodi.

Opoziciona centralizacija Vojvodine

Mora se, međutim, reći da se nešto ni opozicija preterano ne uzbuđuje zbog toga. Ogromna većina oporbenih stranaka – čast izuzecima – temu vojvođanske autonomije i, uopšte, decentralizacije zemlje tretira kao suvišnu rupu na svirali. Na proteklim izborima za pokrajinski parlament opoziciona lista građanskih stranaka zvala se „Srbija protiv nasilja“. Striktno se vodilo računa da se slučajno negde ne spomene ime Vojvodine, a koalicioni sporazum za pokrajinu dogovoren je i potpisan u Beogradu.

Nije palo opozicionim liderima na pamet da pomere dupe i dođu u Novi Sad bar da simbolično potpišu dogovor i promovišu kandidate za pokrajinske poslanike. U politici simbolični potezi mogu nositi snažnu poruku, valjda nisu toliki analfabeti da to ne znaju. Valjda nisu ni toliko neuki pa da ne znaju da je decentralizacija i regionalizacija izuzetno važna za ukupnu demokratizaciju.

Odnosno, ne bi se Vučić desio ili se ne bi tako lako nakačio svima na kosti, da Srbija nije ultracentralizovana zemlja. Inače, čak je i koalicija oko nacionalističle Nove demokratske stranke Srbije turila Vojvodinu u ime svoje pokrajinske liste: „Nada za Srbiju – Nada za Vojvodinu“.

Jedno pričaš, suprotno radiš, para imaš

Što se tiče vojvođanskih stranaka, situacija je kanda još i gora. Nakon što je u Novom Sadu i Vojvodini, aktivnim radom, uništila svaku alternativu, Liga socijaldemokrata Vojvodine je, koalirajući sa Srpskom naprednom strankom i podržavajući ultranacionalističko-kriminalnu grupaciju ove partije u obračunu sa Igorom Mirovićem – iskazala suštinu svoje politike: jedno govoriš, suprotno radiš, para imaš!

Savez vojvođanskih Mađara je odavno snishodljiva podružnica Viktora Orbana, čime je – valjda je to deo pakta Orban-Vučić – iz nastupa partijskih funkcionera i formalno nestala autonomija Vojvodine, za koju su se nekada onoliko zalagali.

Radikal sa dna kace protiv sile iz mraka

Igor Mirović, radikal sa dna kace, nije naravno nikada nešto preterano držao do Vojvodine, voli je kao pecaroš najezdu komaraca. Daleko i od toga da su on i njegovi saradnici operisani od beskrajne ljubavi za lako maknuti novac. Ali eto, zadesio se na čelu pokrajine.

Branio ju je onoliko koliko je trebalo da zaštiti sebe tokom dugogodišnjeg, direktnog, neprikrivenog sukoba sa Milošem Vučevićem, kojeg ne treba doživljavati kao oformljenu personu nego pre svega kao lutku u rukama one vladajuće strukture na čijem se čelu nalazi Andrej Vučić, a koja deluje u mraku, sa one strane zakona, i sastavljena je od organizovanih kriminalnih grupa, „navijača“ i raznih drugih bitangi.

Na kraju je Mirović, koji nije bio neutemeljen u stranci i koji se politikom bavi decenijama, izašao u tom sukobu baš donji. Prinuđen je da se posveti alternativnim, pesničkim poslovima, pa hoda po Srbiji i regionu sa grupom književnih drugara, umanjujući ionako mali broj ljubitelja poetske reči.

Braneći sebe, Mirović je od Vučić-Vučevićevih termita uspeo nešto od vojvođanskih institucija i da sačuva, odnosno u njima je zadržao deo ljudi koji su profesionalno obavljali svoj posao. Sada je skakavcima široko polje, mogu da rade šta god hoće, kamen na kamenu neće ostati.

Odani Orbanov čovečuljak

Takođe iskusan političar, Ištvan Pastor se čuvao da u svojim nastupima bude sladostrasni glasnogovornik Vučićeve ekipe. Uglavnom je ćutao i čekao da „ovo prođe“. Na žalost, nije dočekao. Pokušavao je da proigrava između Vučića i Orbana, te da koliko-toliko sačuva dostojanstvo.

Balint Juhas neće imati problem sa dostojanstvom, on je čovek od najvišeg poverenja mađarskog premijera. Donedavno je vodio fondaciju „Prosperitati“, preko koje je mađarska država ulila stotine miliona evra u Vojvodinu, da bi ojačala ovdašnju elitu vernu Orbanu i Vučiću i obezbedila sigurne glasove i jednom i drugom na izborima.

Kerberi dvojca Vučić-Vučević

Isluženi preletački kadar, tragikomična Maja Gojković, možda je i pomislila da je njeno postavljenje na čelo Pokrajinske vlade neka vrsta unapređenja. Njoj iskustvo ne pomaže. No, vrlo brzo se pokazalo da će joj biti zabranjeno da „dira dugmiće“. Vučević-Vučić su je za svaki slučaj okružili kerberima.

Glavne poslove će voditi zastupnik interesa porodice Vučić, Damir Zobenica, kao i njegov verni kadar, izvesna Sandra Božić koja je potpredsednica vlade. Ova potonja pojavnost najpoznatija je po svojim aktivnostima na društvenim mrežama gde političke protivnike naziva „đubretom“, „govedima“, „kokoškama“, „psima“, „narikačama“…

Šalter-služba za podelu para

U svakom slučaju, posle samo sto dana nove Vlade Vojvodine jasno je kuda stvari idu.

Saopštenje u kojem se ova institucija, za medije interesantna koliko nekakva predosadna nevladina organizacija, hvali postignutim uspesima beskrajno je smešno. Hvale se da rade po principima „velikog šefa“, ranije započetim projektima i kako su stručno rasporedili novac koji im je transferisan iz državnog budžeta, a uz koji su dobili i spisak kome će biti dodeljen.

Vojvođanska administracija je pod naprednjacima pretvorena u šalter-službu za ono malo nadležnosti koje ima u obrazovanju, kulturi i zdravstvu. Glavni je princip da veći deo para koje raspoređuju završi u stranačkoj kasi ili pak u povezanim firmama.

Vojvođanska administracija služi i za upošljavanje partijskih kadrova, i to onih petoligaških. Stoga, kada uđete u Banovinu, učini vam se po ukupnoj atmosferi da ste ušli u nekakvu ustanovu zatvorenog tipa.

Imaju još jednu dužnost, da budu pri ruci stranim investitorima i kreditorima u pokrajini, a to su uglavnom Kinezi. Kinezi planiraju da se aktiviraju i u vojvođanskoj poljoprivredi, bar tako stoji u sporazumu koju je nedavno Vojvodina potpisala sa kineskom provincijom Šandong. Dosta su se, je li, vojvođanski paori zezali, stalno nešto traže!