Borba protiv najboljih

Nakon novog razočaravajućeg nastupa fudbalske reprezentacije, u koju se, ruku na srce, i nisu polagale velike nade uoči Evropskog prvenstva u Nemačkoj, srpska sportska javnost se okreće drugom omiljenom timskom sportu i košarkaškoj reprezentaciji, koja će u Francusku biti ispraćena uz dosta ljubavi, ali i sa ogromnim očekivanjima. Razlozi za tako nešto su veliki: od bogate tradicije ovog divnog sporta koji je Srbiju načinio “zemljom košarke”, preko brojnih uspeha sa velikih takmičenja, do činjenice da na Olimpijske igre putujemo kao svetski vicešampioni, ali i pojačani najboljim košarkašem na svetu.

Kad god se tokom leta održava neko od velikih reprezentativnih takmičenja u košarci, glavno pitanje glasi: “da li će Nikola Jokić braniti boje Srbije?”, što ne treba da čudi jer je reč o igraču koji je tri puta u poslednje četiri godine proglašavan za najboljeg igrača najkvalitetnije lige na svetu, ili prosto rečeno, za najboljeg na svetu. Osim američke, ne postoji košarkaška reprezentacija kojoj (ne)igranje takvog igrača ne bi pravilo veliku razliku. Ipak, kako proslavljeni trener Duško Vujošević voli da kaže, “tim ne čini grupa najboljih pojedinaca, već onih koji najbolje funkcionišu na terenu”, a to su prošlog leta izabranici selektora Svetislava Pešića i dokazali stigavši do finala Svetskog prvenstva, iako su bili lišeni pomoći Jokića, Micića, Lučića i Kalinića. S druge strane, sa prethodna dva takmičenja prerano su se vraćali na papiru dosta kvalitetniji sastavi – nakon ispadanja od Argentine u četvrtfinalu SP 2019, odnosno Italije u osmini finala EP 2022. godine.

Ima i igrača za koje se ne postavlja pitanje hoće li biti tu, a jedan od njih je Bogdan Bogdanović. Umesto da se energija rasipa na kritikovanje onih koji se iz različitih razloga nisu odazvali, možda bi trebalo više poštovanja pružiti onima koji su uvek prisutni i motivisani. Bogdana je u reprezentaciju uveo Dušan Ivković, sada već pomalo davne 2013. godine, dok se kod Saleta Đorđevića profilisao kao nosilac igre državnog tima. Pamte se njegove dalekometne trojke, najbitniji koševi, ali i javno preuzimanje odgovornosti kada bi, mada jako retko, odigrao ispod svojih mogućnosti. Bogdanović u sastavu garancija je da reprezentacija Srbije ima velike ambicije, složnu svlačionicu i ogroman motiv. Tako će biti i ove godine.

Ipak, ne treba biti previše kritičan prema igračima koji, s vremena na vreme, odluče da leto posvete porodici, svom telu i odmoru. Prilike u svetu sporta diktira novac, a novac dolazi najvećim delom od TV prava, koja sa sobom povlače i potrebu za što većim brojem utakmica. Čak se i u dobrostojećem fudbalu osetila potreba da se proširi Liga šampiona i izmisli takmičenje pod nazivom Liga nacija. U evropskoj košarci je postalo uobičajeno da timovi odigraju i preko 80 utakmica tokom jedne sezone, dok taj broj za najbolje NBA ekipe, koje doguraju daleko u plej-ofu, ume da poraste i na tri cifre. Vremena za trening i oporavak košarkaša tokom sezone gotovo da nema, pa preostaje samo leto, koje je uglavnom rezervisano za neko od velikih reprezentativnih takmičenja.

Za razliku od fudbala, u kome se kontinentalna i svetska prvenstva smenjuju na svake dve godine, košarka u svoj kalendar mora da uvrsti i Olimpijske igre. Olimpijski turnir se ujedno smatra i najprestižnijim takmičenjem u ovom divnom sportu, ekvivalentom svetskog prvenstva u fudbalu. Mogli bismo da tražimo različita objašnjenja zašto je to tako, ali se na kraju svodi na jedno jedino – Amerikanci, kao dominantna košarkaška nacija, najviše važnosti pridaju upravo Olimpijskim igrama, pa shodno tome od 1992. na njih uglavnom šalju najjače sastave. A oreol najboljeg možeš da prigrliš tek kada i ako pobediš najboljeg.

BORA STANKOVIĆ I DRIM TIM

Košarka se na OI igra od 1936. godine, a 16 od 20 zlatnih medalja otišlo je u ruke Amerikanaca, uprkos tome što su dolazili sa timovima sastavljenim od univerzitetskih igrača. Dugo je FIBA, krovna svetska košarkaška organizacija, NBA košarkaše dosta rigidno klasifikovala kao “profesionalce”, kojima nije bilo dozvoljeno učestvovanje na olimpijskim turnirima, dok su igrači iz evropske košarke smatrani “amaterima”, iako je tokom osamdesetih godina bilo dosta slučajeva da su evropski nazoviamateri zarađivali više od američkih profesionalaca.

Bilo kako bilo, razlika u kvalitetu između Amerike i ostatka sveta bila je toliko velika da su i američki studenti bez problema kući donosili zlatne medalje. Mnogi od njih, poput Džerija Vesta, Oskara Robertsona ili Majkla Džordana kasnije su postajali NBA zvezde i najbolji košarkaši na svetu. Na prvih 11 turnira, Amere su uspeli da pobede samo Sovjeti, i to u kontroverznoj završnici finala u Minhenu 1972, rezultatom 51-50, dok je drugo zlato koje nije otišlo “preko bare” uspela da osvoji Jugoslavija u Moskvi 1980. godine, na Igrama koje su SAD bojkotovale.

Košarka je po profitu i popularnosti debelo zaostajala za fudbalom, već dosta dugo globalnom igrom koja se pratila širom mnogih meridijana. Za razvoj igre bilo je neophodno približiti evropsku i američku košarku, a potom je širiti i po ostalim kontinentima. Prvi koji je ovo uvideo, i prvi koji je pokušao nešto konkretno da uradi po tom pitanju, bio je Borislav Stanković.

Nekadašnji košarkaš, trener i veterinarski inspektor, još je 1974. godine, kao funkcioner FIBA, pokušavao da ubedi prvog čoveka ove organizacije Vilijama Džonsa kako je neophodno NBA “profesionalcima” ukinuti zabranu igranja na olimpijskim turnirima. Prvi koraci u tom smislu napravljeni su tek nakon 11 godina, kada je Bora Stanković napredovao u FIBA hijerarhiji i sa čuvenim komesarom NBA lige Dejvidom Šternom dogovorio se oko održavanja Mekdonalds turnira, na kojima su učestvovale po tri ekipe iz Evrope i jedna iz NBA lige. Prvi turnir je odigran 1987. u Milvokiju, dok je preostalih osam izdanja održano u velikim evropskim gradovima. Ovaj turnir je predstavljao malu revoluciju u svetu košarke, a navijači su konačno mogli da svedoče sudarima američkih i evropskih ekipa.

Novi korak ka zbližavanju desio se na Igrama u Seulu 1988. godine, gde su Amerikanci osvojili “samo” bronzu. Ostatak sveta jasno je pokazao da se po kvalitetu približava američkoj košarci, što je ipak bio udar na ego nacije koja prvake svoje NBA lige proglašava “svetskim šampionima”. Uz sugestije i napore sve bitnije marketinške mašinerije, ukinuta je zabrana za učešće NBA igrača na OI, pa su Ameri silno želeli da se predstave svetu u najlepšem i najboljem svetlu – rodio se Dream Team.

Naziv najboljem ikada sastavljenom košarkaškom timu dodeljen je na naslovnici čuvenog sportskog časopisa Sports Illustrated, sa koje se smeše Majkl Džordan, Medžik Džonson, Čarls Barkli, Patrik Juing i Karl Meloun. Kasnije su pridodati Bird, Robinson, Malin, Stokton, Pipen, Dreksler i Letner, dok je sve njih sa klupe predvodio Čak Dejli, trener čuvenih Bad Boysa iz Detroita. Popularnost članova Tima snova bila je ravna popularnosti najvećih rok zvezda, pa su umesto u olimpijskom selu vreme provodili krijući se po izolovanim golf terenima i sobama za kartanje u hotelu rezervisanom samo za pripadnike američke košarkaške delegacije. Na terenu su, prema očekivanjima, demonstrirali kvalitet i prošetali se do zlata nakon osam pobeda od kojih je najmanje ubedljiva ostvarena sa 32 poena razlike.

Foto: Nemanja Jovanović/ Tanjug

PODSTICAJ OSTATKU SVETA

Osim kontroverze sa pokrivanjem logoa “Riboka” američkom zastavom i košarkaškog maltretiranja Tonija Kukoča u izvođenju Džordana i Pipena, sa Igara u Barseloni pamti se i proročanstvo brazilskog košarkaša Marsela de Souze, koje se ispostavilo kao delimično tačno: “Ja nikada neću biti u stanju da igram kao Skoti Pipen i moj sin nikada neće biti u stanju da igra kao Skoti Pipen. Ali možda moj unuk bude igrao kao Skoti Pipen.”

Ostatak sveta nije čekao dve generacije, već u sledećoj je kvalitetom sustigao Ameriku. U novom milenijumu su MVP nagrade NBA lige osvajali Kanađanin Neš, Nemac Novicki, Kamerunac Embid, Grk Adetokumbo (dva puta) i Srbin Jokić (tri puta). Sjedinjene Države su, sa izuzetkom 2004. godine, nastavile da nižu zlatne medalje na Olimpijskim igrama, ali uz pobede sa znatno manjim razlikama. Ozbiljno su pretili Španci i Francuzi, dok se loši nastupi i porazi njihove reprezentacije na Svetskim prvenstvima više gotovo i ne smatraju senzacijama. Nemačka i Kanada su prošle godine održale lekciju košarke podmlađenoj reprezentaciji Amerike koja se vratila bez medalje, tako da je reakcija morala da usledi – ovog leta se šalje najjači sastav.

Osim dominantne reprezentacije SAD, posle dugo vremena i ostale reprezentacije šalju svoje najbolje timove, ili preciznije, svoje najbolje igrače. Domaćin Francuska, koja je košarkaška sila u nastajanju, o čemu svedoči podatak da su nedavno imali prva dva pika na draftu, šalju prošlogodišnjeg prvog pika i senzaciju NBA lige, 2,24 m visokog Viktora Vembanjamu, kao i najboljeg defanzivca lige Rudija Gobera. Svetski šampion Nemačka šalje sastav koji se prethodne godine predstavio kao najbolji, sa Šruderom i braćom Vagner, dok se dosta očekuje od još jedne zemlje u košarkaškom usponu, Kanade. Sastav prepun kvalitetnih NBA igrača, koje predvodi Gildžus Aleksander, ove godine je konačno pojačan i Jokićevim saigračem iz Denvera, Džamalom Marejem.

Ako ovim ekipama pridodamo i tradicionalno opasne Španiju, Grčku i Australiju, uz podatak da učestvuju osvajači 13 od poslednjih 16 MVP nagrada (Lebron, Kari, Durent, Adetokumbo, Embid, Jokić), jasno je da nas očekuje verovatno najjači olimpijski turnir u košarci. Ostaje pitanje da li neko može da se približi Amerikancima, ali i ono koje mnogo više interesuje ljubitelje košarke u Srbiji – koliko mogu izabranici Svetislava Pešića?

Foto: FFBB / KSS

BALANS I HARMONIJA U SASTAVU

Reprezentacija Srbije će učešće na OI započeti u grupi C, zajedno sa SAD, Portorikom i Južnim Sudanom. Prolaz u četvrtfinale ostvaruju dve prvoplasirane ekipe iz svake grupe, kao i dve od tri trećeplasirane, pa je za očekivati da se izabranici Svetislava Pešića nađu u ovoj fazi takmičenja. Propozicije takmičenja kažu da se u četvrtfinalu ne mogu susresti ekipe koje su se nalazile u istoj grupi u početnoj fazi, tako da je sledeći mogući susret reprezentacija Srbije i SAD tek u polufinalu ili finalu.

Međutim, umesto o kalkulacijama i potencijalnim ukrštanjima, obično je pametnije voditi računa o stvarima na koje se može direktno uticati, kao što su igra i atmosfera unutar reprezentacije. Svetislav Pešić je iskusan stručnjak koji je više puta demonstrirao sposobnost o kojoj je bilo reči negde pri početku teksta, a zlata je vredna u turnirskim sistemima – da mu ekipa deluje ne kao skup najboljih pojedinaca već kao skup pojedinaca koji najbolje funkcionišu zajedno.

Prvi znaci su ohrabrujući. Nakon pobeda protiv Holandije u dve pripremne utakmice zatvorenog tipa rezultatima 90:74 i 95:61, prvi pravi test usledio je protiv reprezentacije Francuske, koja se ubraja u prvi krug favorita za medalje, a Srbija ju je prilično rutinski pobedila sa 79:67. Uoči odlaska na Olimpijske igre, Pešić će još tri puta imati prilike da vidi svoje izabranike na delu, protiv Australije, SAD i Japana, nakon čega će imati jasnu sliku kojih će 12 igrača voditi u Francusku.

Već sada se može naslutiti okosnica ekipe. Ponovo će Srbija biti oslabljena neigranjem Lučića i Kalinića, što predstavlja ogroman hendikep, ali se u dres sa državnim grbom vraća Vasa Micić, nakon prve NBA sezone. On će deliti plejmejkerska zaduženja sa Aleksom Avramovićem, apsolutnim hitom prošlogodišnjeg svetskog prvenstva, dok će veliki kvalitet na bekovskim pozicijama doneti Bogdan Bogdanović i Marko Gudurić. Na poziciji niskog krila, Vanja Marinković i Ognjen Dobrić daće sve od sebe da ponove partije sa prethodnih reprezentativnih takmičenja, dok veliki hendikep na poziciji krilnog centra predstavlja povreda skočnog zgloba leve noge Nikole Jovića, košarkaša Majami Hita, koji će najverovatnije propustiti takmičenje.

Na pozicijama visokih igrača Pešić će bez dileme računati na Nikolu Jokića, Nikolu Milutinova i Filipa Petruševa, koji će u odsustvu Jovića verovatno pokrivati i poziciju četiri. Zanimljivo je da je selektor Srbije utakmicu protiv Francuske počeo sa Jokićem na četvorci i Milutinovim na petici, što bi mogla biti jedna od potencijalnih ideja kako nadomestiti odsustvo prošlogodišnjeg startera sa pozicije krilnog centra. Svoju šansu čeka i Aleksej Pokuševski, talentovani mladić izuzetne visine i košarkaškog umeća.

Preduslovi uspeha u timskim sportovima jesu balans u sastavu i jasno određena hijerarhija. Lideri ove ekipe bez ikakve sumnje biće Jokić i Bogdanović, a to ostatak sastava neće dovoditi u pitanje. Najbolji košarkaš planete je svojim kvalitetima gotovo izmislio novu poziciju u košarci – point center, iliti plejmejker u telu centra – ali ne bi bio najbolji na svetu da ne poseduje i odlike tradicionalnih centara, poput igre na niskom postu, čime ostvaruje dubinu u igri koju priželjkuje svaki trener na svetu. Jedna od stvari koje napad Denvera čini nezaustavljivim jeste tzv. two-men game koju igraju Jokić i Marej, čiju bi ulogu mogao da preuzme Bogdanović jer je, poput Kanađanina, sposoban da odbrani naudi šutem za tri poena, sa poludistance, ali i prodorom do obruča, što ga čini jako opasnim strelcem na tri nivoa.

Naravno, za veliki uspeh neophodan je i ostatak tima, a Srbija u sastavu zaista ima igrače koji mogu da doprinesu na različite načine: Micić plejmejkerskim umećem, Avramović agresivnošću na oba kraja terena, Marinković pouzdanim šutem za tri poena, Gudurić kreacijom iz uloge sekundarnog plejmejkera, a Milutinov igrom na niskom postu.
Nezahvalno je za prognoze i suviše rano za euforiju, imajući pre svega u vidu kvalitete ostalih timova, ali je pravo vreme za uživanje u učešću naših momaka na najprestižnijem turniru koji reprezentativna košarka može da pruži. Možda u Francuskoj nije popularna koliko fudbal, ragbi ili biciklizam, ali bi u zemlji takve sportske kulture i košarkaška atmosfera trebala biti dostojna epiteta najkvalitetnijeg turnira u bližoj istoriji.

Možda se i ispostavi da Amerikancima niko ne može ništa, ali je dobro što će poslati sve najbolje što imaju. Jer sportsku besmrtnost možeš da dotakneš tek kada i ako pobediš – one najbolje.