Pobednik kojeg su progonili porazi

„Ako ne želiš da pobediš, ne želiš da budeš pored mene“, rečenica je koju bismo očekivali da čujemo od Majkla Džordana ili Bila Rasela, ljudi koji su kroz karijeru uglavnom pobeđivali i osvajali titule.

Ali, ne baš od čoveka koji je u devet navrata stizao do NBA finala, ali samo jednom uspeo da prigrli trofej.

U timskim sportovima postoje razne kategorije pobednika i gubitnika. Pobednički timovi se obično oslanjaju na najbolje igrače, koji u najbitnijim momentima moraju da preuzmu odgovornost i kvalitet. Takve igrače istorija pamti kao šampione, ali medalje dobijaju i oni sa manjim doprinosom u ekipi, čak i oni što mašu peškirom ili služe za atmosferu u svlačionici.

Kod gubitničkih timova stvari se malo komplikuju. Nekada je dovoljan samo jedan poraz da te osporavaju, nekada to igrač svojom lošom igrom i zaslužuje. Međutim, šta raditi sa igračima koji su uvek, ali uvek kada je bilo bitno pružili najviše što su mogli, ali to nije bilo dovoljno?

Kako pamtiti igrača koji je ušao u devet finala NBA lige, postizao preko 29 poena prosečno u plej-of utakmicama u četrnaest godina karijere, finale 1969. završio sa 37,9 poena uz povredu, ali osvojio samo jednu titulu?

Zbog svega što je doživeo i ostvario pre, tokom i nakon karijere – od roditeljskog maltretiranja, srceparajućih poraza od Bostona do ključne uloge u formiranju brojnih šampionskih timova – Džeri Vest nas je u sredu (12. jun( napustio kao velikan košarke, ambasador i „logo“ NBA lige.

Ako mene pitate, definitivno i kao pobednik.

Teško odrastanje

Rođen 28. maja 1938. godine u mestašcu sa trocifrenim brojem stanovnika, Čelijanu u Zapadnoj Virdžiniji, detinjstvo Džerija Vesta nije prošlo u blagodetima mirne i ruralne Amerike.

Kao jedno od šestoro dece, odrastao je u jako siromašnoj porodici, uz nezainteresovanu, često depresivnu majku i oca koji je samo tražio povod da mu šake završe na Džerijevom telu.

Definitivan krah porodice Vest usledio je 1951. nakon vesti iz Koreje, gde je u ratu svoj život izgubio Džerijev stariji brat Dejvid, njegov uzor i heroj. Džeri je utehu nalazio u begu na prazno igralište i šutiranju na žičani obruč bez mrežice.

AP Photo/Harvey Georges

Tako su mu prolazili sati i dani, košarka je postala njegov život, njegov poziv, beg od realnosti, sve iz razloga koji je kasnije isticao: „Samo sam se plašio da odem kući.“

Već u srednjoj školi postaje najbolji igrač i dobija brojne pozive za koledž, ali se odlučuje da ostane u Zapadnoj Virdžiniji upisavši istoimeni univerzitet.

Postajalo je jasno da mu košarka može obezbediti ulaznicu za kvalitetniji život, posebno nakon što je univerzitet odveo do velikog finala NCAA lige 1959. godine. Tamo mu Kalifornija zadaje prvi od brojnih sportskih ožiljaka i najavljuje obrazac koji će ga pratiti kroz čitavu karijeru – uprkos Vestovoj sjajnoj igri, njegova ekipa gubi rezultatom 70:71.

Nedugo zatim, Lejkersi biraju Džerija Vesta kao drugog pika na NBA draftu. Kao prvi pik je izabran Oskar Robertson, a njih dvojica će uoči ulaska u ligu doneti Amerikancima zlato sa OI u Rimu 1960. godine.

Sjaj i beda života NBA košarkaša

Ulazak u profesionalne vode doneo je još jednu veliku promenu u životu Džerija Vesta – maleni Čelijan je zamenio ogromnim i glamuroznim Los Anđelesom.

Lejkerse koji su iz Mineapolisa preseljeni u grad svetlosti je predvodio Eldžin Bejlor, a već u drugoj sezoni mu se pridružio Vest postižući prosečno preko 30 poena.

U četrnaest sezona NBA karijere, Vest je svaki put pozivan na All Star utakmicu, dvanaest puta je biran u najbolju petorku, jednom je bio najbolji strelac, a jednom najbolji asistent lige. Mada je ostao upamćen kao jedan od najboljih bekova u istoriji košarke, sa ubitačnim skok-šutom i poenterskim sposobnostima, mnogi ističu da je bio i sjajan odbrambeni igrač.

Verovatno najbolju košarku u karijeri je igrao 1969. godine. Regularni deo sezone završio je kao najbolji strelac lige, da bi u plej-ofu dodatno podigao svoju igru i predstavljao osnovni razlog zašto su Lejkersi bili tako blizu toliko željene titule.

U finalnoj seriji protiv mitskog Bostona beležio je 38 poena, preko sedam asistencija i gotovo pet skokova, poslednje tri utakmice igrajući sa povredom zadnje lože. U odlučujućoj sedmoj utakmici: 42 poena, 13 skokova i 12 asistencija. Na jednoj nozi.

Nikakva povreda nije mogla da odvoji Vesta od parketa, jer je znao da bez njega Lejkersi jednostavno ne mogu. Ni zadnja loža, ni Ahilova tetiva, ni nos koji je lomio devet puta nisu ga obeshrabrivali koliko borba sa samim sobom.

Borba sa demonima

Poraz u finalu 1969. gotovo da ga je uništio. Nije pomogla njegova herojska igra, niti Eldžin Bejlor i Vilt Čemberlejn kao saigrači, niti domaći teren i teorija velikih brojeva koja kaže da jednom i Lejkersi moraju savladati Boston.

Omraženi Seltiksi su pobedili u odlučujućoj utakmici sa 108-106 i naneli još jedan težak udarac Džerijevoj psihi.

Počela je borba sa depresijom, koja je tinjala i pre toga. Prtljag koji je nosio u vidu teškog detinjstva počeo je da ostavlja tragove, a porazi od Bostona u finalima ‘62, ‘63, ‘65, ‘66, ‘68 i ‘69. samo su pogoršavali stvari u mislima čoveka kome je pobeda bila sve.

Nije pomoglo ni to što niko njega nije krivio, jer je svima jasno da samo on nije kriv. Kada god je dolazilo do odlučujućih plej-of duela, Vest je bio taj koji je predvodio ekipu, postizao najviše poena, ali i one najbitnije.

Ako tražimo uzroke dominacije Bostona u tim godinama, trebalo bi početi od loših odluka rukovodećih ljudi Lejkersa, neobjašnjivih kadrovskih rešenja, trejdova, povreda Bejlora i Čemberlejna u odsudnim trenucima.

Ali, jedan od glavnih razloga glasi – Boston Seltiksi su bili suviše jaki. Osovina Bil Rasel-Red Ojerbah, zajedno sa Havličekom, Hajnsonom, Kuzijem i mnogim drugim bitnim igračima, svake godine je uspevala da izađe na kraj sa izazovima i odnese prstenje na istočnu obalu, u grad u koji Džeri Vest, kako je rekao u jednom televizijskom gostovanju, nije kročio od završetka igračke karijere. Toliko mu je značilo, i toliko ga je bolelo.

Konačno, titula

Sezona 1971/72. nije počela obećavajuće za Lejkerse. Nakon nimalo impresivnog starta od pet pobeda i četiri poraza, legendarni Eldžin Bejlor je odlučio da je dosta. Odustao je, otići će u penziju bez toliko željene titule.

Ono što sledi je teško objašnjivo. Ekipa iz Los Anđelesa, bez legendarnog Bejlora, uspeva da veže rekordne 33 pobede u nizu, i da u plej-ofu bude dovoljno dobra kada je to potrebno. Osveta nije servirana Seltiksima, ali jeste Niksima koji su godinu ranije uspeli da savladaju Lejkerse u finalu.

Džeri Vest je konačno uspeo, konačno se probudio sa znanjem da je šampion. „To je neverovatan osećaj… nešto što sam uvek želeo da iskusim. Sada znam kakav je osećaj biti šampion.“

Krajnji rezime Vestove igračke karijere glasi: 25.192 poena, 6.238 asistencija, 5.366 skokova. Dres sa brojem 44 Lejkersi su povukli iz upotrebe.

Ostaje upamćen kao jedan od najboljih bekova u istoriji lige, besprekoran sa linije slobodnih bacanja, a hroničarima košarke uvek ostaje pitanje koliko bi uspešniji bio da je igrao u vreme kada je postojala linija za tri poena? Ili da je imao bolje saigrače, trenera, rukovodstvo?

Arhitekta šampiona

Usledila je kratka trenerska, ali i duga i uspešna karijera rukovodioca. Džeri je kao generalni menadžer sastavio dve šampionske dinastije svojim Lejkersima koje su donele šest titula.

Posebno se pamte akvizicije Šekila O’Nila i Kobija Brajanta, ali i Ej Si Grina, Vlade Divca, Roberta Orija, Boba Mekadua i brojnih drugih.

AP Photo/Chris Pizzello

Nakon Lejkersa, preuzeo je upravljanje najlošijom franšizom u ligi, Memfis Grizlisima, i kroz samo nekoliko sezona napravio ekipu koja je tri godine zaredom igrala plej-of.

Već u godinama, 2011. je prihvatio funkciju savetnika sa znatnim ovlašćenjima u Golden Stejtu. Zapretivši svojim odlaskom, sprečio je trejdovanje Kleja Tompsona, a koliko je to bila dobra odluka, pokazuju i četiri titule koje su usledile sa okosnicom Kari-Tompson.

Porazi bole do kraja

Mada je bilo dosta kritika na račun toga kako je prikazan u seriji „Winning Time: The Rise of the Lakers Dynasty“, snimljenoj po knjizi Džefa Perlmana o Lejkersima iz 1980-ih, jedna scena fantastično opisuje život i karijeru Džerija Vesta.

Kada Bil Šerman prilazi Vestu, kojeg fantastično glumi Džejson Klark, i poziva ga u svlačionicu Lejkersa u kojoj se slavi osvajanje NBA titule, a ovaj odbija uz reči kako ova titula nije njegova, legendarni Šerman svojim prepoznatljivo hrapavim glasom prijateljski mu replicira: „Ali bi bila da smo je izgubili, zar ne?“

Porazi, udarci, depresija, neprospavane noći od Džerija Vesta stvorili su čoveka koji nije verovao da se dobre stvari mogu desiti, a čak i kada se dese, ostavljao je svoja kola najbliže ulaznim vratima kako bi što pre mogao da pobegne sa slavlja.

Za vreme velikih utakmica šetao je po hodnicima dvorane ili se vozio po gradu, samo da ne mora ponovo da posmatra sve patnje i užase eventualnog poraza.

AP Photo

Svoje memorabilije je uglavnom izgubio, bacio ili poklonio kafiću iz rodnog grada i Petu Rajliju koji ih čuva u kutijama po skladištima Majamija. Loptu koju je dobio nakon što je postigao 20.000 poena u ligi, nije zastaklio i ostavio pored kamina, već je dao deci da se sa njom igraju po betonskom terenu.

Džeri Vest je pokušavao sebi da pripiše svu krivicu brojnih poraza, a oduzme zasluge u brojnim pobedama. Odbijao je i da prizna činjenicu da je on Logo, da je čuveni znak NBA lige direktno inspirisan njegovom siluetom. Svako pitanje o tituli iz 1972. završavao je pričom o porazima koji su prethodili.

Ipak, jednu stvar ne može sebi da oduzme, a to je visoko mišljenje koje su o njemu imali rivali.

„Najveća čast koju čovek može imati je poštovanje i prijateljstvo svojih vršnjaka. Ti ih imaš više od svih ljudi koje poznajem. Ako bi mogla jedna želja da mi se ispuni, neka to bude želja da uvek budeš srećan.“

U potpisu, Bil Rasel.