“Ako angažovanost podrazumeva moju nameru da na nešto utičem ili čak menjam, onda ja nisam nimalo angažovana. Pišem ono o čemu razmišljam ili što proživljavam, moglo bi se reći da pišem iz prosto sebičnih razloga. Terapijski. Ali isto tako mi je i drago kad se desi prepoznavanje, a dešava se. I zato, na kraju priče, retroaktivno, mogu da kažem da tu i leži moja angažovanost – sročim i muzički uobličim teme koje dotiču neke ljude, nekad i mnoge ljude”
Zvonim na interfon obeležen stikerom Zemlje gruva. Ana Đurić, poznatija kao Konstrakta, otvara vrata i vodi nas do studija. Polako dolaze i ostali članovi benda. Spremaju se za probu. Konstrakta kaže kako se nikad nisu odvažili da, poput nekih bendova, provedu nedelju dana negde praveći muziku. Objašnjava kako studio funkcioniše, pušta nekoliko pesama, dok se iz druge sobe čuju gitara i bubanj.
Iako smo veći deo intervjua vodile dopisujući se mejlom, našle smo se i da uživo popričamo, mahom o mladima i o muzici.
Od sastava Mistakemistake, preko Zemlje gruva do solo karijere, Konstrakta je široj javnosti privukla pažnju na Evroviziji 2022. godine kada je nastupila sa pesmom In corpore sano. Svojom prirodnošću pobrala je mnogo simpatija, svojim tekstovima pridobila različite ljude.
U njenim pesmama društveni problemi se obrađuju na kreativan način, a ljudi ostaju sa utiskom da nisu sami.
Pričamo, između ostalog upravo o tim društvenim problemima, o iskustvu sa medijima, o granici privatnog i javnog i, naravno, o njenoj muzici.
“VREME”: Gde danas vidite najveće probleme našeg društva u suštinskom smislu?
ANA ĐURIĆ KONSTRAKTA: Ne znam ja da odgovorim na ovo pitanje. Možda je problem u tome što smo kao društvo nezreli, neorganizovani i ne brinemo sami o sebi.
Ili, da skratim, ne mogu da dobijem uput u domu zdravlja za, recimo, gastroenterologa za dete jer nema termina. Nema, sem za ekstremno teške slučajeve. Više i ne pomišljam da idem u dom zdravlja, idem pravo u privatnu kliniku, a njih ima na svakom ćošku. A mi svi plaćamo zdravstveno. I nema svako para za privatnu kliniku.
U školi se često gube časovi jer ne mogu da nađu zamene, nema ko da radi, ili bolje rečeno – ne isplati se po raznim osnovama. Privatne škole sad postaju sve dostupnije. Dakle, sve ćemo češće da plaćamo osnovno i srednje obrazovanje? Zašto?
Hrana je, bar u Beogradu, skuplja nego u Veneciji ili Berlinu. Prosečna plata nije kao u Berlinu. Stanarina u odnosu na prosečnu platu je u nekoj neodrživoj ili jedva održivoj razmeri, bar za ljude iz moje okoline.
Moj otac ima penziju od 45.000 dinara. Koji je kvalitet i sadržaj života za 45 hiljada mesečno? Uzmimo u obzir i privatne lekare kad zagusti. Uzmimo u obzir da mnogi penzioneri imaju i manja primanja. To su osnovne stvari, a mogla bih da nabrajam…
Nastupate u regionu. Kako ocenjujete komunikaciju sa publikom? Postoje li razlike i kakve su?
Nisam baš svuda bila, ali sam primetila samo da je negde publika zatvorenija, na primer na primorju, ali južniji deo primorja – Šibenik, Dubrovnik, Budva… Treba malo više vremena da se uključe u nastup i da se zabave. Gore, Pula i Rijeka, tu smo odmah ušli u komunikaciju. U Sarajevu i Skoplju mi isto treba malo više vremena, kao da je publika nešto muzički zahtevnija. Ljubljana, Zagreb, Novi Sad, Niš, tu je uvek lagano… Srbija je domaći teren, tu nam takođe sve ide lako.
Da li je i koliko je muzika važna današnjim mladim generacijama? Pre svega mislim na poruke koje šalje. Postoji li razlike između vaše generacije i, recimo, današnjih osamnaestogodišnjaka?
Gledajući generacije moje dece, koji su tinejdžeri, ne vidim neku preteranu razliku. Ili istražuješ muziku ili ne. Ima dosta dece kojima muzika znači na način na koji je i nama značila, kao nekakva emotivna podrška, kao podrška za građenje određenog identiteta… Ima i dece koja muziku uopšte ne istražuju, za njih je to samo čista zabava i ne povezuju se sa drugarima kroz muziku. Tako je i kod nas bilo, i ovoga i onoga.
Dobijam poruke od mlađih, ne samo sa našeg govornog područja, o tome kako su im naša muzika i tekstovi značili da lakše prođu kroz neke krize i gubitke.
Bitna razlika je, naravno, dostupnost muzike. Danas ima svega, ima ga svuda i ima ga mnogo. Brže se iskonzumira, možda otud i sa manje pažnje i efekta. I takođe, današnje generacije su otvorene prema raznim žanrovima. Sviđa mi se što nisu isključivi.
Kako doživljavate društveni angažman u muzici? Šta on za vas znači, gde u angažmanu (angažovanoj umetnosti) leži opasnost i koliko on diktira formu?
Ako angažovanost podrazumeva moju nameru da na nešto utičem ili čak menjam, onda ja nisam nimalo angažovana. Pišem ono o čemu razmišljam ili što proživljavam, moglo bi se reći da pišem iz prosto sebičnih razloga. Terapijski. Ali isto tako mi je i drago kad se desi prepoznavanje, a dešava se. I zato, na kraju priče, retroaktivno, mogu da kažem da tu i leži moja angažovanost – sročim i muzički uobličim teme koje dotiču neke ljude, nekad i mnoge ljude.
Ne vidim povezanost angažovanosti i forme, osim u biranju žanrova u svrhu komunikativnijeg (što u prevodu znači – ono na šta smo već navikli) načina da se prenese poruka. Na primer, Bijonse ulazi poslednjim albumom u kantri, sa namerom da uradi malu reviziju, popravku onoga što kantri sa sobom nosi u našoj percepciji.
Stekli ste značajnu popularnost. Kako se u tom kontekstu može sačuvati privatni život? Gde su najveći izazovi?
Nisam ja mnogo popularna. Imala sam prilike da osetim u nekoj meri popularnost. Meni je bio izazov kako da se nosim sa tom količinom pažnje: mnogo njih, a ja jedna. Ne mogu svakom da se posvetim, ne može to emotivno da se iznese na način na koji sam navikla iako su u pitanju lepe i prijatne emocije sa kojima ti ljudi prilaze.
Izazov je i slika koja se o Konstrakti stvara u medijima, a koja nije podudarna sa mnom. Tako je za svakoga ko je medijski izložen. Izvlače se naslovi iz konteksta, dodaju se izjave, pravi se neki imidž koji nema uvek veze sa stvarnošću. Dakle, izazov je odvojiti medijski imidž od stvarnosti. Nije da sam imala ozbiljne probleme u tom smislu, ali moram da kažem da me osuđivačko-kensel onlajn okruženje malo i plaši.
Što se privatnosti tiče, pitanje je gde je privatni život, šta je za mene ono što ne želim da bude izloženo. Za mene su to moje emocije, moje misli, i to još uvek ne može niko da dira ako ja ne dozvolim. Dok nas Nadzorni ne očita u celosti.
Publika uvek ima velika očekivanja. Kako joj pristupiti, a da se ne podilazi trendovima i autoplagiranju?
Ako autoplagiranje znači da čovek nastoji da uz kalkulaciju ponovi svoj uspeh, ja bih rekla da je to stranputica, nepotrebno opterećenje koje ne garantuje uspeh, a pritom i ne zabavlja. Ali treba razlikovati autoplagiranje od izraza koji je karakterističan za nekog autora ili od autocitata. A čini mi se da se to često meša.
Moje iskustvo je da čim sam pokušala da razmišljam o tome kako publika vidi Konstraktu, izgubila sam se. Nemam pojma. Jedino što znam da radim jeste da radim kako mi odgovara, da koristim trendove koji mi se sviđaju i da ne mislim o prijemu. Rekla bih da većina onih koji su autori muzike koju izvode, tako i rade. To je u osnovi te vrste stvaralaštva – da izraziš svoj prelom stvarnosti. U suprotnom, ideš kod nekog da ti napravi nešto po narudžbini.
A kako se boriti – tačnije, kako se vi borite – sa tom medijskom potrebom da “iscede” svakog, da se traži da imate mišljenje o svemu?
Mehanizam kačenja na popularnu ličnost je u osnovi svih medija, kako tabloidnih, tako i drugih. Iskusila sam to. Nema razlike što se toga tiče – “cede” te i jedni i drugi. A razlika je, naravno, u sadržaju i u tome šta ko voli.
Ja nastojim da proizvodim i učestvujem u sadržaju koji je i meni samoj donekle zanimljiv ili smislen. Dakle, tu uglavnom otpada estradni sadržaj, a izbegavam i pablik figurizam sa svojom promocijom proizvoda, životnog stila, stavova itd.
Sve što imam da kažem, što me muči i interesuje, ja kažem kroz muziku. Često bih najviše volela da me van toga i nema. Ali ne umem to da izvedem, a možda nije ni moguće. Jer: s jedne strane, estradni i tabloidni sadržaj se pravi sam, a sa druge, medijska prisutnost je pomalo i posledica toga što je uvek tu neki prijatelj ili poznanik kome bi da pomogneš u kreiranju njegovog sadržaja, ili nekog poštuješ pa mu dođeš u podkast, emisiju, uradiš intervju, ili hoćeš da podržiš neku važnu temu jer imaš vidljivost, ili da pomogneš studentu na praksi, ili ‘ajde malo moraš i koncerte da obznaniš…
U jednom intervjuu ste izjavili da je prvo čega se sećate iz detinjstva i odrastanja komšiluk, pečenje paprika, blokovi u zelenilu. Koliko je odrastanje u takvoj zajednici uticalo na vas i način na koji se danas bavite muzikom?
Ne znam na koji način je to imalo uticaja na način na koji se bavim muzikom, možda ima neka veza, ali nisam sigurna. Možda je nasleđe odrastanja u takvom okruženju doživljaj da je javni prostor i tvoj prostor, da se javni prostor organizuje za potrebe zajednice u tom trenutku, da o njemu brineš, ali i da ga koristiš. To je prostor govorio sam za sebe. Imaš obezbeđeno igralište, teren za basket, mesto gde da treseš tepih, klupe, prostoriju za stambenu zajednicu… Nisu svi izgrađeni kvadrati koji su namenjeni opštoj upotrebi smanjeni na minimum – tu su prolazi, haustori, stepeništa… Svuda smo boravili, svuda smo se igrali, sve je nekako bilo naše i dostupno.
Prve zvanične muzičke korake imali ste u Mistakemistake, onda sledi drugačiji zvuk u grupi Zemlja gruva, kao i potom u Vašoj solo karijeri. Kako je išla ta putanja (i pronalaženje svog glasa)?
Uvek je moj glas imao svoje mesto, i kada sam radila u okviru sastava Mistakemistake i Zemlja gruva. Oba sastava su koncipirana tako da je onaj vokal koji izvodi pesmu i autor teksta. Ali naravno, menjala sam se kroz vreme i ko zna kuda ću dalje da idem. Nisu iste teme koje me interesuju sada i pre dvadeset godina, nisu ista iskustva, nisu isti stavovi, nisu isti trendovi, što sve ima uticaj na ono što radim i što radimo.
Najlepše što sam dobila od rada u okviru ova dva sastava koje si pomenula jeste poverenje koje mi je dato da radim kako hoću i strpljenje da se sa mojom neveštom interpretacijom izađe na kraj i da se uobliči u nešto koliko-toliko pitko. To je bitna lekcija – to poverenje u okviru timskog rada. Mi i dalje radimo tako, samo sada nastupamo pod imenom Konstrakta. Ali iza svakog nastupa Konstrakte stoji čitav bend i mnogo ljudi.
Kako se boriti sa tim imperativom sadašnjice da uvek budemo bolji, da žena ne sme da stari, da se potencira pitanje da li se “botoksira” ili ne, da se konstantno juri za nečim što je “novo, bolje”… ?
Takav podsticaj sigurno nećemo dobiti od sistema jer nije u interesu održavanja aktuelne postavke stvari. Korisno je kad uvedeš pojam “dovoljno”.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
