Pre nekoliko godina, jedan moj dobri kolega i još bolji prijatelj je čitavu tu “stvar” ovako opisao: “Ma koga mi zavaramo; propovedaš o slobodi, a ne smeš da se obriješ.” Iako mi ne pada na pamet da se brijem – bradu nosim praktično od vremena kada je počela da mi raste – moram da kažem da je u ovoj misli sadržana suština problema koji se tiču ne samo odnosa Crkve i mene, ne samo odnosa Crkve prema ozbiljnim društvenim problemima ili prema društvu načelno, već odnosa Crkve prema realnosti
Crkva je u moj život ušla veoma rano, ali se i pre toga već štošta izdešavalo u mom životu. Devedesete. Turbulentna adolescencija. Majka je na visokoj funkciji. Mnogo je volim, ali pokušavam i da se nekako sakrijem od nje. Iz ekstremizma u ekstremizam. Nezrelo i glupo, kako i priliči. No, rasečena glava ili krvavi nos se ne mogu sakriti.
Od veoma opasnog igranja sa ultradesnim supkulturama otreznilo me je užasno ubistvo Dušana Jovanovića 1997. Naredne godine izašao je American History X. Očekivano, doživeo sam ga veoma lično. Plakao sam. Imao sam tek petnaest godina, ali sam i izgledao i činio se mnogo starijim. Kao Furlong u filmu. Shvatio sam koliko je lako uprljati se, zagaditi se verovatno najodvratnijim izlučevinama ljudskog duha. Da nisam bio toliko mlad, verovatno bi sve bilo mnogo gore. Malo mi je falilo, vrtelo mi se po glavi. Od tada ne podnosim nikakav nacionalizam.
Onda gimnazija i potraga za smislom. Nisam bio lišen ljubavi, naprotiv, ali sam imao potrebu da pripadam. Bunt se polako pretvarao u osećaj krivice, jednako nezreo. U osnovi je to čista apstrakcija, ali je veoma snažno. U prihvatanju krivice počinjem da vidim neku novu vrstu hrabrosti, možda i najveću. Dostojevski! Pa on samo o tome govori! Svi smo krivi za sve.
Nije to samo Dostojevski, nego je i moja baba. Uz nju sam rastao i ona je do tada bila jedina osoba u mom životu koja je imala neke veze sa Crkvom. Nije bila religiozna u standardnom smislu te reči premda bi se moglo reći da je bila duboko verujuća; pričešćivala se nekoliko puta godišnje, ali se nije ispovedala jer je to smatrala ponižavajućim. Crnogorka starog kova. Hrabrost nije toliko u onome što možeš da učiniš, nego u onome što si spreman da podneseš. Bežanje je najgora sramota. Poštenje se najbolje meri stradanjem.
Neću da bežim od života, ali ga ne razlikujem od osećaja nekakve ogromne odgovornosti i krivice, velike i mračne kao planina. No, ja sam hrabar. Imam šesnaest godina. Mnogi oko mene su se zabrinuli. Post, molitva i takve stvari. Svakodnevni odlasci u crkvu, istu onu u čijoj sam se porti kao dete veoma često i rado igrao. Moja prva asocijacija na nju su, pored sve njene lepote i veličine, i danas klobučići u asfaltu na stazi oko hrama. Oni su mi jedno od prvih sećanja. Bili su mi užasno zabavni, ali nisam nikako mogao da shvatim kako su nastali. Prestao sam da slušam muziku, a ona mi je mnogo značila. I danas mi znači. Odnosno, slušao sam samo duhovnu muziku i Baha. Dobro je što sam mnogo čitao.
Onda upoznajem čoveka koji me je promenio, oslobodio me i naučio da mislim. Radovan Bigović je na prvom mestu bio čovek koji je voleo život. A Crkvu je smatrao njegovom kvintesencijom. Ta njegova Crkva nema veze sa onim što obično pomislite kada kažete “Crkva”. Za njega su to uvek i na prvom mestu bili neki ljudi koji se raduju i pate zajedno, koji pomažu jedni drugima. Sa svim onim što se u tu njegovo shvatanje Crkve nije uklapalo odnosio se nekako šarmantno slobodno, ali i diplomatski ozbiljno. Nikada nisam upoznao čoveka koji je tako dobro poznavao politiku i imao smisla za bavljenje njome. Bio je to i čovek veoma širokog obrazovanja, ali ne naročito sklon akademskom sitničarenju; međutim, sklonost ka tome je prepoznao u meni i počeo je da me podstiče da se bavim naukom.
Zaljubio sam se u teologiju i to toliko da sam napisao molbu da mi se odobri da četvrti razred gimnazije upišem vanredno i završim ga tokom leta kako bih što pre počeo da studiram. Uspeo sam, postao sam student desetak dana pre osamnaestog rođendana. Interesuju me hrišćanski klasici, ali sve više i helenska misao. Platon me fascinira. Onda otkrivam Ničea koga čitam pasionirano. Kreacija je kritika, to je otkriće moga punoletstva. Ponovo počinjem da slušam muziku koju sam voleo, sada na novi način. Idem redovno i na koncerte. Privlači me i politička filosofija. Otkrivam da postoji i politička teologija. Leva. Osvešćujem se politički, i to je neraskidivo povezano sa mojim prvim koracima u teologiji. Kažu da nema čoveka koji u mladosti nije bio anarhista ili levičar, a u starosti konzervativac. Kod mene je vera u neophodnost socijalne revolucije posledica mog političkog i intelektualnog sazrevanja. Teologija, teologija… Imam devetnaest, dvadeset godina. Postao sam otac.
Ono što me suštinski privlači u Crkvi je bogosluženje, liturgija. Međutim, njegov duh je nekako “u kontru” svemu drugom što Crkvu čini, postaje mi sve očiglednije. Ipak, verovao sam da ima smisla boriti se. Nema bežanja, opet i iznova. Baba umire. Hoću da se upustim u borbu i smatram da to može samo iznutra. Postao sam sveštenik pre dvadeset i pete, mislim da sam bio u tom trenutku najmlađi.
Upoznajem se sa drugom stranom crkvenog života, onoj od koje sam bio zaštićen. Besmislena administracija, spletke. Ipak, bilo je i ne tako malo veoma finih ljudi, naročito onih koji su pripadali nekim prošlim vremenima i bili stariji od mene više od pola veka. No, najvažnije je to što sam kroz sve to stekao i nekoliko veoma bliskih prijatelja koji su i sada tu. Radio sam svašta, od crkvenosudskih poslova do organizacije crkvenog radija. Šalju me u medije, pokazalo se da imam smisla za njih, da me vole kao sagovornika. Ima super iskustava, govorim veoma slobodno i kritički, ali nije sve i uvek baš prijatno; ima i bizarnih stvari, nezamislive opskure, uglavnom namenjene dijaspori. Recimo, pričaš o tome šta Crkva misli o ovome ili onome, je l’ može mašina da se uključi u nedelju ili ne, a voditelj fura košulju sa kratkim rukavima i kravatu u bojama srpske zastave, dok u pauzama razgovora piče Žare i Goci. No, sve u rok službe.
Ono sa crkvenim radijom se pomera uzbrdo, ali nekako “spiralno”, oscilira. No, bilo je i mnogo kreativnosti i, iz današnje perspektive, nezamisliva količina slobode. Davor Džalto i ja vodimo svoju emisiju u kojoj otvoreno kritikujemo mnogo toga iz “života” Crkve i društva. I nije to bila jedina takva emisija.
Nakon što sam nekoliko godina služio u kapeli u Studentskom gradu, postao sam paroh na Bežanijskoj kosi. Izbegavao sam parohijsku službu jer nisam hteo da budem “profesionalni pop”. Iz današnje perspektive, parohijska služba (u kojoj sam bio od 2011. do 2017) najsmislenija je stvar koju sam radio u Crkvi. Konkretni ljudi, konkretni problemi, konkretne potrebe. Svaka, pa i najmanja inicijativa, donosi nekakav plod. Ljudi od sveštenika traže samo da bude čovek. Opusti se.
Popovi su ovakvi i onakvi, ali je parohijsko sveštenstvo najzdraviji i najbolji deo Crkve, nema priče. Njihov osnovni problem je gramzivost, doduše, mnogo manje nego što se o tome govori, ali je i ona često posledica činjenice da im je položaj neizvestan i da su ponekad gotovo ucenjeni. Da toga nema, situacija bi bila mnogo drugačija.
Konačno počinjem da radim na Fakultetu kao asistent. Radovan Bigović iznenada umire. Bio je to jedan od najsnažnijih potresa koje sam doživeo. Ali ne samo ja. Sve što će uslediti pokazaće koliko je bilo značajno prisustvo ličnosti poput njegove. Za Fakultet, za Crkvu, za društvo.
Ono što je usledilo, manje-više je poznato, a o svemu sam ovih dana mnogo govorio, u više medija.
No, za mene lično poslednjih meseci je najvažnije to što sam konačno uspeo da izbacim iz sebe onu veliku i mračnu planinu. Napisao sam roman. “Vaskrsenje” je izašlo u februaru, promocija će biti 28. marta u SKC. Priča i ličnosti su izmišljeni, ali su emocije i problemi stvarni. Hteo sam da stavim disklejmer na knjigu: sve sličnosti sa stvarnim ljudima i događajima su nenamerne i neizbežne. Mučio sam likove, dovodio sam ih do krajnosti besmisla (ako tako nešto uopšte postoji), radio ono što čitavog života radim sa samim sobom, ali se na kraju pojavio tračak. Čega? Slobode? Ne znam. Lepote? Ne znam. Smisla? Ne znam.
No, jedno znam.
Nijesam pobjegulja.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Srpski studenti su sto puta ponovili da je ovo maraton. Slično kao Adam Mihnjik osamdesetih u Poljskoj, kada je govorio o „dugom maršu“. Vlast u Srbiji je na putu kraja – samo treba imati strpljenja
Sa inkluzivnošću stvorenoj na plenumima, studenti bi trebalo da nastave i prilikom izbornog angažmana. Svaki glas je važan, svaki postotak dragocen. I niko tu nije suvišan, uključujući u nekom koraku i opoziciju – kakva god bila
Ko to pominje vanredne izbore kad rejting stranke na vlasti pada, a po svim istraživanjima Vučić nije najvažniji politički faktor u zemlji, već su to studenti?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
sr 
English
Deutsch
Русский