Pre nekoliko godina, jedan moj dobri kolega i još bolji prijatelj je čitavu tu “stvar” ovako opisao: “Ma koga mi zavaramo; propovedaš o slobodi, a ne smeš da se obriješ.” Iako mi ne pada na pamet da se brijem – bradu nosim praktično od vremena kada je počela da mi raste – moram da kažem da je u ovoj misli sadržana suština problema koji se tiču ne samo odnosa Crkve i mene, ne samo odnosa Crkve prema ozbiljnim društvenim problemima ili prema društvu načelno, već odnosa Crkve prema realnosti
Crkva je u moj život ušla veoma rano, ali se i pre toga već štošta izdešavalo u mom životu. Devedesete. Turbulentna adolescencija. Majka je na visokoj funkciji. Mnogo je volim, ali pokušavam i da se nekako sakrijem od nje. Iz ekstremizma u ekstremizam. Nezrelo i glupo, kako i priliči. No, rasečena glava ili krvavi nos se ne mogu sakriti.
Od veoma opasnog igranja sa ultradesnim supkulturama otreznilo me je užasno ubistvo Dušana Jovanovića 1997. Naredne godine izašao je American History X. Očekivano, doživeo sam ga veoma lično. Plakao sam. Imao sam tek petnaest godina, ali sam i izgledao i činio se mnogo starijim. Kao Furlong u filmu. Shvatio sam koliko je lako uprljati se, zagaditi se verovatno najodvratnijim izlučevinama ljudskog duha. Da nisam bio toliko mlad, verovatno bi sve bilo mnogo gore. Malo mi je falilo, vrtelo mi se po glavi. Od tada ne podnosim nikakav nacionalizam.
Onda gimnazija i potraga za smislom. Nisam bio lišen ljubavi, naprotiv, ali sam imao potrebu da pripadam. Bunt se polako pretvarao u osećaj krivice, jednako nezreo. U osnovi je to čista apstrakcija, ali je veoma snažno. U prihvatanju krivice počinjem da vidim neku novu vrstu hrabrosti, možda i najveću. Dostojevski! Pa on samo o tome govori! Svi smo krivi za sve.
Nije to samo Dostojevski, nego je i moja baba. Uz nju sam rastao i ona je do tada bila jedina osoba u mom životu koja je imala neke veze sa Crkvom. Nije bila religiozna u standardnom smislu te reči premda bi se moglo reći da je bila duboko verujuća; pričešćivala se nekoliko puta godišnje, ali se nije ispovedala jer je to smatrala ponižavajućim. Crnogorka starog kova. Hrabrost nije toliko u onome što možeš da učiniš, nego u onome što si spreman da podneseš. Bežanje je najgora sramota. Poštenje se najbolje meri stradanjem.
Neću da bežim od života, ali ga ne razlikujem od osećaja nekakve ogromne odgovornosti i krivice, velike i mračne kao planina. No, ja sam hrabar. Imam šesnaest godina. Mnogi oko mene su se zabrinuli. Post, molitva i takve stvari. Svakodnevni odlasci u crkvu, istu onu u čijoj sam se porti kao dete veoma često i rado igrao. Moja prva asocijacija na nju su, pored sve njene lepote i veličine, i danas klobučići u asfaltu na stazi oko hrama. Oni su mi jedno od prvih sećanja. Bili su mi užasno zabavni, ali nisam nikako mogao da shvatim kako su nastali. Prestao sam da slušam muziku, a ona mi je mnogo značila. I danas mi znači. Odnosno, slušao sam samo duhovnu muziku i Baha. Dobro je što sam mnogo čitao.
Onda upoznajem čoveka koji me je promenio, oslobodio me i naučio da mislim. Radovan Bigović je na prvom mestu bio čovek koji je voleo život. A Crkvu je smatrao njegovom kvintesencijom. Ta njegova Crkva nema veze sa onim što obično pomislite kada kažete “Crkva”. Za njega su to uvek i na prvom mestu bili neki ljudi koji se raduju i pate zajedno, koji pomažu jedni drugima. Sa svim onim što se u tu njegovo shvatanje Crkve nije uklapalo odnosio se nekako šarmantno slobodno, ali i diplomatski ozbiljno. Nikada nisam upoznao čoveka koji je tako dobro poznavao politiku i imao smisla za bavljenje njome. Bio je to i čovek veoma širokog obrazovanja, ali ne naročito sklon akademskom sitničarenju; međutim, sklonost ka tome je prepoznao u meni i počeo je da me podstiče da se bavim naukom.
Zaljubio sam se u teologiju i to toliko da sam napisao molbu da mi se odobri da četvrti razred gimnazije upišem vanredno i završim ga tokom leta kako bih što pre počeo da studiram. Uspeo sam, postao sam student desetak dana pre osamnaestog rođendana. Interesuju me hrišćanski klasici, ali sve više i helenska misao. Platon me fascinira. Onda otkrivam Ničea koga čitam pasionirano. Kreacija je kritika, to je otkriće moga punoletstva. Ponovo počinjem da slušam muziku koju sam voleo, sada na novi način. Idem redovno i na koncerte. Privlači me i politička filosofija. Otkrivam da postoji i politička teologija. Leva. Osvešćujem se politički, i to je neraskidivo povezano sa mojim prvim koracima u teologiji. Kažu da nema čoveka koji u mladosti nije bio anarhista ili levičar, a u starosti konzervativac. Kod mene je vera u neophodnost socijalne revolucije posledica mog političkog i intelektualnog sazrevanja. Teologija, teologija… Imam devetnaest, dvadeset godina. Postao sam otac.
Ono što me suštinski privlači u Crkvi je bogosluženje, liturgija. Međutim, njegov duh je nekako “u kontru” svemu drugom što Crkvu čini, postaje mi sve očiglednije. Ipak, verovao sam da ima smisla boriti se. Nema bežanja, opet i iznova. Baba umire. Hoću da se upustim u borbu i smatram da to može samo iznutra. Postao sam sveštenik pre dvadeset i pete, mislim da sam bio u tom trenutku najmlađi.
Upoznajem se sa drugom stranom crkvenog života, onoj od koje sam bio zaštićen. Besmislena administracija, spletke. Ipak, bilo je i ne tako malo veoma finih ljudi, naročito onih koji su pripadali nekim prošlim vremenima i bili stariji od mene više od pola veka. No, najvažnije je to što sam kroz sve to stekao i nekoliko veoma bliskih prijatelja koji su i sada tu. Radio sam svašta, od crkvenosudskih poslova do organizacije crkvenog radija. Šalju me u medije, pokazalo se da imam smisla za njih, da me vole kao sagovornika. Ima super iskustava, govorim veoma slobodno i kritički, ali nije sve i uvek baš prijatno; ima i bizarnih stvari, nezamislive opskure, uglavnom namenjene dijaspori. Recimo, pričaš o tome šta Crkva misli o ovome ili onome, je l’ može mašina da se uključi u nedelju ili ne, a voditelj fura košulju sa kratkim rukavima i kravatu u bojama srpske zastave, dok u pauzama razgovora piče Žare i Goci. No, sve u rok službe.
Ono sa crkvenim radijom se pomera uzbrdo, ali nekako “spiralno”, oscilira. No, bilo je i mnogo kreativnosti i, iz današnje perspektive, nezamisliva količina slobode. Davor Džalto i ja vodimo svoju emisiju u kojoj otvoreno kritikujemo mnogo toga iz “života” Crkve i društva. I nije to bila jedina takva emisija.
Nakon što sam nekoliko godina služio u kapeli u Studentskom gradu, postao sam paroh na Bežanijskoj kosi. Izbegavao sam parohijsku službu jer nisam hteo da budem “profesionalni pop”. Iz današnje perspektive, parohijska služba (u kojoj sam bio od 2011. do 2017) najsmislenija je stvar koju sam radio u Crkvi. Konkretni ljudi, konkretni problemi, konkretne potrebe. Svaka, pa i najmanja inicijativa, donosi nekakav plod. Ljudi od sveštenika traže samo da bude čovek. Opusti se.
Popovi su ovakvi i onakvi, ali je parohijsko sveštenstvo najzdraviji i najbolji deo Crkve, nema priče. Njihov osnovni problem je gramzivost, doduše, mnogo manje nego što se o tome govori, ali je i ona često posledica činjenice da im je položaj neizvestan i da su ponekad gotovo ucenjeni. Da toga nema, situacija bi bila mnogo drugačija.
Konačno počinjem da radim na Fakultetu kao asistent. Radovan Bigović iznenada umire. Bio je to jedan od najsnažnijih potresa koje sam doživeo. Ali ne samo ja. Sve što će uslediti pokazaće koliko je bilo značajno prisustvo ličnosti poput njegove. Za Fakultet, za Crkvu, za društvo.
Ono što je usledilo, manje-više je poznato, a o svemu sam ovih dana mnogo govorio, u više medija.
No, za mene lično poslednjih meseci je najvažnije to što sam konačno uspeo da izbacim iz sebe onu veliku i mračnu planinu. Napisao sam roman. “Vaskrsenje” je izašlo u februaru, promocija će biti 28. marta u SKC. Priča i ličnosti su izmišljeni, ali su emocije i problemi stvarni. Hteo sam da stavim disklejmer na knjigu: sve sličnosti sa stvarnim ljudima i događajima su nenamerne i neizbežne. Mučio sam likove, dovodio sam ih do krajnosti besmisla (ako tako nešto uopšte postoji), radio ono što čitavog života radim sa samim sobom, ali se na kraju pojavio tračak. Čega? Slobode? Ne znam. Lepote? Ne znam. Smisla? Ne znam.
No, jedno znam.
Nijesam pobjegulja.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
