Pre deset godina RTS je pokrenuo emisiju Kulturni dnevnik sa namerom da ojača i promoviše kulturu u javnom informativnom prostoru. Decenija bilo kakve institucije kulture je hvale vredan jubilej koji ne sme ostati nezabeležen i zato od srca koleginicama i kolegama iz redakcije čestitam. Naš medijski javni servis je tada porodio i Sportski dnevnik, Treći dnevnik i Dečiji dnevnik, ali je do danas preživela samo kržljava i otporna domaća kultura, koja je inače navikla da se slabo zaliva i neguje, raste u senci velikih istorijskih tema i koristi kao značka kada uprkos nebrizi ostvari međunarodne uspehe.
Dečiji dnevnik je neko vreme tavorio kao spoljna produkcija, a sport je mnogo lakše dobio medijski prostor, jer su kladionice praktično upumpale neograničenu količinu novca. Takođe, u ratu kablovskih operatera, sport je, uz filmove i serije, najpoželjniji sadržaj. Za kulturu autori i dalje moraju da prose, tu se niko ne otima za finansiranje. Što se tiče koncepta Trećeg (autorskog) dnevnika, danas se zadržao samo na Novoj S gde urednici u formi uvodnog komentara i delimično ličnog senzibiliteta prikazuju sliku dana gledaocima. Na RTS-u, nažalost, nema više uredničkih veličina poput Gorana Milića ili Tijanića, koji bi dali sliku društveno-političkog trenutka u formi Dnevnika.
Ova forma izuzetno je zahtevna jer od autora traži ekvidistancu od političkih i ekonomskih centara moći i izuzetno jak lični i profesionalni integritet. Kombinacijom, recimo, tri autora i urednika, teoretski bi pokrili ceo politički spektar, uz odgovarajuće svetonazore. Teška i gotovo nemoguća misija danas u Srbiji. Kultura je, srećom, uspela da sačuva svoj dnevnik, svakog radnog dana posle trećeg izdanja Dnevnika (koji odavno nije autorski).
U trenutku nastanka, RTS je kroz džinglove Borisa Bote Miljkovića prikazao potrebu da promoviše kulturu. Sećate se spotova sa balerinama uhvaćenim u pokretu, koje su prikazale lepotu umetnosti pred kojom je ostao zadivljen čak i gledalac koji nikada nije video baletsku predstavu uživo. I kolege sa HRT-a kopirale su ovu kampanju, valjda prvi put osetivši da su Srbi pretekli Hrvate u kulturi. Ime emisije takođe je imalo za cilj da vestima iz kulture da značaj najvažnije emisije na javnom servisu. Ono što se prvo izgubilo jeste fiksni termin, jer on veoma zavisi od ostatka programa i ima kliznu prirodu. Sve ostalo je kao u “pravom” Dnevniku, uključujući gosta Dnevnika.
Pre nego što pređemo na nedostatke Kulturnog dnevnika, važno je reći da je tema kulture danas gotovo ekskluzivno rezervisana za RTS. Ukupno gledano, filmski i serijski program, afirmisanje mladih i afirmisanih autora (Bunt, Kulturni centar, Rani kadrovi, Filozofija, Čas anatomije, Savremeni svetski pisci, Trezor, Velika iluzija, itd) danas je jedino moguće na televiziji koju jednostavno ne možemo porediti sa bilo kojim drugim TV kanalom sa nacionalnom pokrivenošću. Sve ostale televizije ukupno nemaju niti promil vremena koje RTS posvećuje kulturi, uglavnom na svojim terestrijalnim i kablovskim kanalima. Zato i dalje ne razumem potrebu da se nadmeće sa Pinkom, Prvom ili Hepijem u produkciji kojekakvih narodnih veselja, svadbi, večera i kuvanja iz rodnog kraja. Samo grubo nabrojani niz emisija koje se bave kulturom nadmašuju sve cirkuse komercijalnih kanala koji su kulturu “prepustili” RTS-u.
Kakva je onda kultura u Srbiji, viđena očima Dnevnika?
Verovali ili ne, oko 200 000 gledalaca prati svakodnevno ovu emisiju. Prosečan gledalac je muškarac, u pedesetim, dodao bih – evidentno kulturan. Zlobnici će reći da program gledaju muškarci uz vesti iz sporta, dok žene imaju u to vreme druga zaduženja. Čudno je, jer statistika pokazuje da su upravo žene ne samo dominantne u redakcijama za kulturu, već su daleko brojnija čitalačka, gledalačka i slušalačka publika kulturne ponude. Kulturni dnevnik bi zato ovu činjenicu morao ozbiljno da uzme u obzir jer je možda potrebno drugačije “pakovanje kulture”.
Radi odgajanja buduće publike i gledalaca, forma mora biti modifikovana jer je upravo Dnevnik jedna okoštala forma koja nema uvek pozitivnu konotaciju. Ona danas može značiti upravo odnos prema temi koji je apologetski, formalan, politizovan, tradicionalistički, patrijarhalan, jer kulturu uglavnom vezuje za naciju, veru, tradiciju i identitet. Teme iz kulture kod nas dobijaju značajnije mesto u javnom prostoru ako predstavljaju način da se odredimo i konfrontiramo sa različitim uticajima i izazovima današnjice. Veoma retko, gotovo nikada, kultura se prezentuje kao forma kritičkog pogleda na stvarnost, a upravo u tome leži njena najveća snaga. Svako delo predstavlja reakciju na stvarnost, bilo kao njena kritika, afirmacija ili alternativa, u formi koja daleko nadilazi dnevnopolitički i politikantski komentar. Autori su kritičari stvarnosti u suštinskom obliku kroz sopstvenu etiku i estetiku, što oseća i publika koja kupuje karte za pozorišta, čeka u redovima za potpis kada ugostimo poznate autore, odlazi na filmske i druge premijere i žučno debatuje o dobitnicima i delima nagrađenih pisaca. Možda nije deo naše potrošačke korpe, ali kultura je velikom broju ljudi nasušna potreba.
Dnevnik bi takođe mogao da afirmiše i ustanove kulture snimajući priloge na licu mesta, što zahteva produkcijske kapacitete koje, znam dobro, uvek zakinu redakciji za kulturu. Kultura ne sme biti festivalska, prigodna i prestonička, jer se zanimljive stvari često dešavaju upravo van velikih centara, van kamera Dnevnika i treba biti znatiželjan i hrabar i pronaći je. Ovo je rekao jedan od najboljih urednika redakcije za kulturu, Duško Radović, a njegova mudrost je danas još tačnija nego osamdesetih godina kada je izrečena.
Koleginicama i kolegama iz redakcije želim da napune 100 godina, kao Beogradska filharmonija, nema opuštanja, bitka za kulturu uvek traje!
