Listening, I hear depression
Decay, no notes registered
Tones, isolation
Pressure, uncontrollable fear
I can’t sing loud enough
I hear
(Ty Segall, I Hear)
Taj Sigal (Ty Segall, r. 1987), skriveni je underground heroj planete. Što je zaista čudno, s obzirom da je od 2008. naovamo snimio već petnaest zapaženih studijskih solo albuma, uz mnoštvo uzgrednih singlova i diskografskih projekata u saradnji sa drugim muzičarima. Otkrili smo ga još daleke 2009. u kultnoj emisiji Cherry Blossom Clinic radio-voditeljke Terre T na stanici WFMU iz Nju Džerzija – tik pošto se autovao kao tvorac začudnih psihodeličnih rok numera. Niste ga jednostavno mogli ne uočiti ili zameniti za bilo kog drugog na plej-listi. Jer, on je bio toliko I-ZU-ZE-TAN.
Ovo ekscentrično momče, poreklom iz omanjeg Laguna Biča na Zapadnoj obali SAD, otada se izborilo za status neprofitne, kontra-mainstream zvezde širom audio-prostora. Ohole Sjedinjene Amerike možda ga prepoznaju tek kao interesantnog gubitnika sa potencijalom. Ostatak zapadnog sveta – hm, ko zna. Ali, estetika Taja Sigala prekoračuje prostor i vreme, te bi stoga on sâm – ma gde i bilo kad – verovatno mogao biti čudesan predmet razmatranja Aristotela, indijskih i budističkih filozofa, Kanta i inih. Kao atipičan izdanak garažnog, pank i psihodeličnog roka, hevi i glam metala, te osobenog noiz prog bluz folka – ovaj usvojeni sin kalifornijskog advokatsko-umetničkog para iz više srednje klase – smogao je snage da naglas prozbori nešto najbliže istini, i to na svoj sopstveni način, koristeći se jezikom više nego ličnim.
Petnaesti album Taja Sigala Three Bells upravo svedoči o toj kreativnoj otvorenosti, otpuštanju svih poetskih kočnica i prizivanju života onakvim kakav jeste. Naročito ako patite od neke vrste sindroma Alise u zemlji čuda i svet oko sebe vidite kao čudnovato distorziran. Premda, u ovoj muzici nema ničeg poremećenog, ama ni trunke. Ona je savršeno prirodna dok je slušate, nalik na iznenadni vodoskok ideja, izvesnu nekonzistentnu saobraćajnicu trenutno ovaploćenih misli koje vrve, krećući se u različitim pravcima. Ali, kad vas uvuku u sebe, momentalno počinjete da uviđate neporecivu logiku njihove samo tobože iščašene mašte. I svet okolo iznenada postaje upadljivo sunčaniji.
Uvodna The Bell odiše slobodoumnim duhom višeglasja koji su u svoje vreme onako superiorno otelotvorili CSN&Y i Jefferson Airplane. S tim što se na njihovu vokalnu krasotu u ovom slučaju nadovezuje ćudljivo iskliznuće iz blagougodnog hipi sna, kakvo je samo jedan mali pankerski surfer na tragu MC5 mogao da smisli. Void ima pak začaranost Sida Bareta sa svojim slučajnim “ludim” zvucima što probijaju standardnu psihodeličnu opnu percepcije. U nastavku biće tu i mnogo zreliji Pink Floyd stav, pun signifikativnog poigravanja reliktnim nadahnućem: “Out here the air is new/ Withered bark drinks the morning dew/ I move my neck and go behind to look”.
No, baš tu negde dolazimo do prelomne tačke ove ploče, numere I Hear sa njenim zavijajućim gitarama, koje bacaju svoje električne munje preko celokupnog nasleđa rokenrola s obe strane Atlantika. Onde gde Nil Jang milozvučno poje, Sigal dodaje dinamit u obliku proto-pankerske scene Detroita. Gde se Mark Bolan još uvek dvoumi između mekog folka i demonskog glamura teškog metala, na scenu stupa samorodni art delirijum da čistim kosmosom obasja viziju muzike iz budućnosti.
Taj Sigal svojevrsnim umećem reči u našem sluhu oživljava sećanje na najveće rok pesme. Kada u I Hear izgovori “depression, isolation, pressure”, to zvuči u dlaku kao odjek onog Bouvijevog “fashion”. Ne podražava on time starog Dejvida uopšte, dobro možda Nila, Lenona i Bareta ipak malo, ali nije u tome stvar. Sigal svrdla do same srži njihovog genija, proniknuvši u tu tajanstvenu formulu sa kojom rezonira njegovo sopstveno veleumlje. Ne presvlači se u svoje junake, već saobražava svoj duh njihovom da bi ostvario direktnu komunikaciju. Rezultat je – radoznalo otkrovenje. Epifanija, ukratko.
Mogli bismo ovde da nastavimo sa opisivanjem pesama redom. Da skrenemo pažnju na Eggman i My Room o kojima se priča, ili da radije uperimo prstom u perfektnu Hi Dee Dee, potresnu Watcher, oduševljavajuću Wait. Puna zapanjujućih gitarskih rifova, što se još jedino sa Džekom Vajtom mogu meriti, i virtuoznog pevanja a la Drive My Car The Beatlesa i I Feel Free grupe Cream, ova neverovatna ploča cela se vrti oko odnosa Taja Sigala i njegove supruge, saradnice, muze i srodne duše – Denée. On joj tepa, naziva pretposlednju pesmu njenim imenom, kao glavnu temu provlači je praktično kroz svaku numeru, a u Move joj dodeljuje i glavni vokal. Ako još uvek i nije postala Joko, uzajamna opčinjenost ovo dvoje ne prestaje da plamti. Isto kao kod Džona i njegove izabranice onomad.
Taj Sigal možda je ekstravagantan na raznorazne načine, ali dok ga slušate, čini vam se kao najnormalnije stvorenje na svetu.
