Ni dve godine od početka najvećeg sukoba na tlu Evrope od Drugog svetskog rata ne samo da se ne nazire pobednik, već i dalje nisu jasni ni ratni ciljevi, ni koja su sredstva ili rokovi za njihovo sprovođenje. I dok pojedini analitičari na Zapadu aktuelni sudar nekadašnje sovjetske braće porede sa Prvim svetskim ratom u kojem se na svim stranama masovno ginulo za zanemarljive teritorijalne dobitke, rat u Ukrajini preti da sklizne u petrifikovani konflikt nalik na korejski. Dakle, konflikt u kojem nijedna strana nije dovoljno snažna da pobedi, ali ni dovoljno mudra da zarad mira odustane od maksimalistički postavljenih ciljeva
Svaki novinar koji je u protekle dve godine napisao više od jednog teksta o ratu u Ukrajini nalazi se u opasnosti da postane žrtva ponavljanja i opštih mesta svaki put kada pokuša da ponovo priđe toj temi. Kao i uoči prve godišnjice, možemo se setiti da je bilo malo onih koji nisu očekivali da će se ruska vojska pokazati ubedljivije na bojištu i da će Moskva imati znatno veće teritorijalne dobitke. Bilo je onih kojima su se ruske tenkovske kolone već priviđale na rumunskoj granici, što bi, jel’ te, moglo da unapredi i naše šanse da povoljnije rešimo kosovsko pitanje.
S druge strane, rusofobni deo srpske javnosti bio je ubeđen da će nezapamćena vojna, obaveštajna, finansijska i politička pomoć vodećih NATO država Ukrajini omogućiti da se prekine status kvo na frontu i da se pod ustavno-pravni okvir te zemlje vrate teritorije koje je Rusija zauzela od 2014. Dugo najavljivana prolećna ofanziva 2023. godine bila je odlagana sve do jeseni jer su ukrajinski generali s pravom upozoravali političare da nisu ostvarene ni osnovne pretpostavke za napadna dejstva. Ruske snage su se, nakon gorkih pilula i povlačenja u hersonskoj oblasti, dobro ukopale duž čitavog fronta i uspele da sačuvaju apsolutnu dominaciju u vazdušnom prostoru.
Suočena sa pritiskom darodavaca novog naoružanja, Ukrajina je na jesen pokrenula sveobuhvatnu ofanzivu, ali uspeh je izostao. Pedantni internet pratioci tog rata izračunali su da je na kraju te ofanzive Kijev pod svojom kontrolom imao nekoliko desetina kvadratnih kilometara teritorije manje nego kada je krenuo u napad. Desetine hiljada ljudi je poginulo i ranjeno, uništeno je brdo ratne tehnike, a čitavi gradovi i sela su izbrisani sa lica zemlje zarad pomeranja linije od par stotina ili hiljada metara na jednu ili drugu stranu, te postavljanja zastave u centru nekog naselja za koje niko nije ni čuo do ovog rata.
Usledile su i teške optužbe na račun ukrajinskog vojnog rukovodstva, pa su se pominjale i smene u samom vrhu. Ali ako se ta stvar sagleda objektivno i sa hladnom glavom posmatrača sa udaljenosti od par hiljada kilometara, propala ukrajinska ofanziva bila je očekivana. Ukrajinci su se borili hrabro i požrtvovano protiv spremnijeg neprijatelja i to je bila borba koju ni mnogo kvalitetnije vojske ne bi rešile u svoju korist.
Ukoliko je ta, mnogo više politička nego vojna avantura, uspela nešto da dokaže, to je da u ovom ratu neće biti nikakvog “wunderwaffe” (čudesnog oružja) koje će stići sa Zapada i pobediti Ruse.
Nisu to bili ni samohodni višecevni lanseri HIMARS, nisu to bile ni krstareće rakete “stormshadow”, nisu to bili ni oklopnjaci “Bredli”, “Leopard” i “Abrams”, a neće to biti ni avioni F-16 kada jednom stignu. Takođe, neće ni jedna strana uspeti da pobedi drugu uprkos izostanku osnovnih vojnih pretpostavki, samo zbog toga što bi ta pobeda bila politički oportuna.
Rusi su dokazali da su suvereni u odbrambenim zadacima, ali nisu uspeli da iskoriste trenutak i ponovo preuzmu inicijativu jer iz političkih razloga ne žele da sprovedu novi talas mobilizacije.
Hronični nedostatak ljudi za sada uspešno kompenzuju velikom vatrenom moći (artiljerija, krstareće i balističke rakete) i prijemom novih profesionalnih vojnika i dobrovoljaca koje privlače visokim platama i socijalnim beneficijama. To je, fudbalskim rečnikom, dovoljno samo za solidan nerešen rezultat u gostima, ali to neće doneti pobedu.
PROMENA NA MEĐUNARODNOM PLANU
Na međunarodnom planu došlo je do određenih promena i to upravo sa ruske strane. Iako zbog imidža velike sile koji je nekada imala Moskva ne želi da prizna, dugotrajan rat iscrpeo je zalihe pa se Rusija za pomoć u municiji obratila nikom drugom nego Severnoj Koreji, dok je dronove samoubice obezbedio Iran. Iako je Kina bila očekivana adresa za tu vrstu pomoći, Peking, po svemu sudeći, ne odustaje od stava koji se može opisati kao mudro ćutanje jer nema naznaka da je od početka sukoba Rusiji isporučio bilo koju vrstu naoružanja.
Zapad ne pokazuje nameru da prestane da obezbeđuje fascinantnu vojnu ali i ekonomsku pomoć Ukrajini, bez koje ta zemlja ne bi mogla da nastavi rat. Nakon što su magacini i aktivne jedinice istočnih zemalja NATO ispražnjeni od sovjetskog naoružanja i municije, u pravcu Ukrajine počela su da stižu i neka modernija sredstva, direktno iz fabrike. Međutim, ostaje otvoreno pitanje da li će to potrajati dovoljno dugo da se umrtvljene vojne industrije zapadnih zemalja ponovo preorijentišu na ritam ratne proizvodnje i Ukrajini pošalju znatno više naoružanja. Ratni gubici i utrošak resursa u ratu čine da oruđa traju znatno kraće, a nezapamćeni artiljerijski dueli dveju strana za nekoliko nedelja “pojedu” čitavu godišnju proizvodnju municije pojedinih zemalja.
Zemlje regiona su se, očekivano, otvoreno svrstale na ukrajinsku stranu, a samo Srbija i dalje pokušava da sačuva lažnu ekvidistancu i nespretno prikrije ono što je očigledno – da ispod žita vojno pomaže ratne napore Kijeva. Od zemalja bivše Jugoslavije, u tehnici su najviše pomogle Slovenija i Severna Makedonija. Te zemlje su put Ukrajine poslale čitave bataljone tenkova, oklopnih vozila, helikoptera pa čak i aviona, koji su već uključeni u borbena dejstva.
Srbija zvanično ne učestvuje u tim poslovima, ali su ruski telegram kanali puni fotografija na kojima se vide ostaci minobacačke i raketne municije sa karakterističnim oznakama i fontovima srpskih vojnih fabrika. Da li se radi o vojnoj pomoći kojom se “kupuje” politička naklonost pokrovitelja Ukrajine ili neko “samo” nije u stanju da odoli finansijski dobroj ponudi – pravićemo se da ne znamo.
UKRAJINA KLIZI KA KOREJSKOM SCENARIJU
Ni ogromni gubici koje Rusija i Ukrajina međusobno nanose jedna drugo, ni međunarodni pritisak i sankcije nisu se do sada pokazali dovoljnim da proizvedu značajniji proboj na frontu. Kao i često u takvim prilikama, problem je što se ideologija i politički interesi nadređuju zdravoj logici i ispunjenju osnovnih vojničkih uslova bez kojih nema pobede na bojnom polju. Čini se da obe strane očekuju da ona druga prva odustane i da im to donese pobedu.
Moskva se nada kako će se zapadno javno mnjenje umoriti od podrške Ukrajini, tim pre što ta podrška ne donosi odlučujuću pobedu, kao i da bi eventualna pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi to mogla da ubrza. Zapad se nada da bi dugotrajan rat mogao da generiše snažne socijalne tenzije u ruskom društvu, koje bi dovele do promena u Kremlju i da bi eventualni naslednik Vladimira Putina shvatio da je rat bio greška. U oba slučaja, politika na rat gleda kao na sredstvo, a na masovna stradanja kao na oruđe kojim se rat produžava do ispunjenja političkih ciljeva.
U senci tih očigledno pogrešnih pretpostavki, pojedini analitičari upozoravaju da se ukrajinski sukob sve više iz Prvog svetskog rata pretvara u konflikt nalik na rat u Koreji početkom 50-ih godina prošlog veka. Iako istorijske analogije često nisu uputne, ovaj put nisu ni bez osnova jer je u oba slučaja sukob počeo tako što su jedinice sa podrškom Moskve opalile prvi metak, a suštinski se radilo o proksi ratu protiv koalicije koja je pod snažnim uticajem SAD.
I u Koreji se, kao i sada u Ukrajini, nakon početnih značajnih teritorijalnih osvajanja na jednoj pa drugoj strani, prešlo u statični, pozicioni rat isrcpljivanja. Rat koji ni uz ogromne gubitke nije doveo do jasnog pobednika i koji ni do današnjeg dana nije završen mirom, već samo primirjem. Tada su mirovni pregovori usledili tek nakon što je sa političke i životne scene nestao tadašnji neprikosnoveni lider Sovjetskog Saveza Josif Visarionovič Staljin. Ostaje da se ponadamo da ovaj put za slične pregovore nećemo morati da čekamo adekvatnu analogiju sa aktuelnim stanarom Kremlja.
U suprotnom, treća godina rata u Ukrajini koja počinje za tri nedelje, manje će ličiti na Flandriju 1916. godine a više na korejska bespuća u okolini 38. paralele pre 70 godina, koja će za ovu priliku nositi imena Avdejevke, Tabajevke ili Nove Kahovke.
Autor je glavni urednik agencije Beta
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
