Kad god prođe nedelja a da sam preskočio buvljak, osećam se kao vernik koji je propustio službu. Jer kad se, srećnijim nedeljama, s buvljaka vratim, makar i praznih ruku, uvek sam provetren: nove ideje mi se zapate u mozgu i bez ikakve bojazni podižem glavu ka novoj sedmici. Taj izlet kao da istim udarcem da smisao i prethodnim danima. Tek na buvljaku shvatim da je iza mene nedelja, celina sa svojom logikom, do juče nedokučiva. Izostane li taj završni račun, nedelja gubi vezivno tkivo i postaje niz dana koji mogu teći sasvim proizvoljno, unedogled.
Otkako sam se iselio iz Beograda, ova duhovna potreba postala je sofisticiranija. U Pazovi me, na primer, više ne radi da ustanem pre svih ukućana i šmugnem u Zemun. Sa čuđenjem primećujem da mi je dosadno kad se motam sam među zemunskim prostirkama: za to nije kriva samo mršavija ponuda na toj pijaci. Izgleda da je buvljačar u meni izašao iz ormara i rešio da prizna dve neupitne tendencije: da je, najpre, postao porodičan čovek i da se – sasvim u skladu s tim – više ne može zadovoljiti malim buvljacima.
Zato za njega dobro potrošena nedelja znači samo jedno: odlazak sa ženom u Pančevo. Protokol se zna. Ustaje se u četiri, najkasnije u pola pet. Sedamo u auto i odlazimo do pumpe na putu za Banovce gde sitnimo pare. (Ništa slađe od gunđanja pred kasom kad ispostavite krupne novčanice.) Posle doručka i uz kafu “za poneti” (kojom žena tradicionalno sašuri jezik) sme da se pusti propisana muzika: Džoni Mičel, Dreamland, album koji počinje pesmom Free man in Paris, koji nas podseća samo na Pančevo.
Ovog 14. januara protokol je malo drugačiji. Ustajem oko pet, žena tek pola sata kasnije daje znake života, u kola ne sedamo pre šest. Ali znamo da nema žurbe i da prodavci neće žuriti na buvljak po zimi. Polazimo starim putem jer su nam preko noći crkla kratka svetla. Posle pumpe sledi važan ritual pančevačkog protokola: raspodela novca. Ženi uvek ustupam veću polovinu, ne zato što sam džentlmen već zato što je sklona da pazari kabastije stvari. U mojoj velikodušnosti ima i sebičluka: ni za šta na svetu ne bih prekinuo svoje tumaranje samo da bih dotrčao do nje sa šuškom.
Nakon iskrcavanja, razilazimo se čim izbijemo na raskrsnicu Stevana Šupljikca i puta za Bavanište. Tom bontonu su nas godine naučile: tumaranje među prostirkama ni sa kim ne deli. Leti stižemo još dok vlada mrak i tad se na nivou tla može videti sazvežđe koje tvore upaljene lampe sa mobilnih telefona mušterija u čučnju. Žena je već otrčala primetivši nešto u polumraku; meni se ne žuri. Procena da će biti malo prodavaca imala je osnova. Nas vremenske prilike ne demorališu. Jedino što u Pančevu ume da nas izludi jeste vetar, ali ovog jutra ne duva kao inače, pravo u kosti. “Mi jutros došli u pet, nema nikog”, otvara mi se prodavačica od koje pazarim jedan srpski bonton priručnik iz 1972. “I ne znajući zašto tako postupamo”, piše na uvodnoj stranici, “ustajemo od stola kad nam u kafani priđe prijatelj”. Nikada o tome nisam razmišljao! A šta je potrebnije od knjiga koje objašnjavaju ono o čemu nikad niste razmišljali? Ovaj Svakodnevni protokol potpisuje Slobodan Glumac. To je onaj poznati prevodilac? Kad god su ovi priručnici u pitanju, unapred sam ubeđen da ih potpisuju pseudonimima.
Posle livadice sledi obilazak centralnog jezgra na putu za Bavanište. Ta platforma, koja kišnim danima ogrezne u blato, sada je okovana ledom koji se presijava od raspaljenih vatri. Scena kao iz Doma za vešanje. Potez je pust, prodavaca je malo i njime prolazim zbog kadrova, od kojih ću samo nekoliko snimiti. Po pravilu, koji sat kasnije, žena mi saopštava da me čeka u matičnoj kafani, gde ja stižem kroz pola sata; ovoga puta malo žurim. Uz kafu se vrši prezentacija nađenih blaga. Pošto sam ja buvljačar na zalasku, a i bavim se sitnom ribom (knjigama), svoj deo obavim prvi. Žena onda ispostavlja arsenal vintage lampi, fenjera, fotelja i drugog, ne baš ni sitnog pokućstva. Tek kad navede cenu za koju se ti objekti prodaju na belosvetskim sajtovima, odaje za koliko ih je nabavila. Poterani tim raskorakom, veselo polazimo nazad za Pazovu. U kolima nas poslušno čeka Džoni i njen Big Yellow Taxi.
Tad, kad se vraćam Bavaništanskim putem, nastupa vreme koje bi se moglo nazvati vreme uživanja. Prolazim pored overenih prostiraka, bacam pogled na prodavce koji su me već snimili, jedni drugima se osmehujemo bez razloga, vreme prosto teče, neobavezno a nužno, sve što potom sledi, sve što tome prethodi, odjednom kao da ne postoji i nastupa ona vedrina koja se samo na toj deonici može steći, koja je, sva je prilika, i smisao naše posete. Pobožni bi sigurno rekli: epifanija.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve