U eseju Nova pesma na novu muziku, u sklopu izrazito zabavne i nadahnjujuće kraće studije intrigantne teze istaknute već u samom naslovu, Pravo na lenjost – Opovrgavanje “Prava na rad” iz 1848. godine (preveo Goran Bojović, kod nas objavila kuća Karpos Books) Pol Lafarg ukazuje i na sledeće: “Poput Hrista – tog bolnog otelovljenja antičkog ropstva, muškarci, žene i deca proletarijata se već čitavo jedno stoleće uspinju na mučnu Kalvariju bola; već čitavo jedno stoleće prisilan rad lomi im kosti, mrcvari im telo, uništava im živce, već čitavo jedno stoleće glad im razdire utrobu i mozgove im sluđuje!… O, Lenjosti, smiluj se našoj velikoj bedi! O, Lenjosti, majko umetnosti i plemenitih vrlina, budi melem za ljudsku strepnju!” Naravno, lako je prepoznati ovaj usud i u slučaju dobrih nas današnjih i ne samo ovdašnjih, ali u izvesnom simboličkom luku, u gorenavedenim rečima može se prepoznati i fatum filma, izmrcvarenog stalnim samorazapinjanjem između i dalje ipak oprečnih polova – umetnosti i zabave/industrije, kao i između autorskih (ili “samo” proizvođačkih) poriva i potrebe da se ugodi preferencama i očekivanjima nekog načelnog te, dakle, krajnje maglovitog gledateljstva. Na svu tu muku, filmski autori (i, dabome, proizvođači!) sebi su na vrat natovarili i već nekoliko decenija prisutnu, a sve besramnije očiglednu muku zvanu Oscar–bait, odnosno, pravljenje filmova koji će se pokazati i kao moćni i pouzdani mamci u trci za uvek dobrodošlog Oskara ili barem nominaciju/nominacije za istog. Pa da vidimo kako su se pokazala dva friška primera upravo iz tog preduzetničko-umetničkog “foldera”.
Glumac Bredli Kuper se pre par godina, gle čuda, okrenuo i filmskoj režiji, i njegov prvenac Zvezda je rođena (silno gledan/popularan u bioskopima i silno nagrađivan, možda i preterano ili makar neodmereno) pokazao je koliko je dubok uticaj na njega ostavila saradnja sa Klintom Istvudom, konkretno u slučaju filma Američki snajperista. Kuper je nastojao da nam predoči u kojoj meri je spreman da preuzme onu vazda metaforičnu “štafetu” od baš vremešnog Istvuda, koji se i sam bavio svetom muzike i muzičara u nekim svojim filmskim režijama (u tom smislu, prisetimo se njegovog vrhunskog biopika Bird o Čarliju Parkeru). Kucnuo je čas za novi nalet samopouzdanja i nadahnuća, i Kuper je sa svojim novim rediteljskim ostvarenjem, naslovljenim kratko Maestro, otišao korak dalje na krilima očito sve zamašnijih ambicija, a što je, između ostalog, rezultiralo i impresijom da je taj film na čitavom ovogodišnjem uzorku viđenijih američkih filmskih dela možda i ostvarenje uz koje najopravdanije ide ta sintagma Oscar–bait. A to ni približno nije sve, jer u stilskom smislu Kuperov je Maestro evidentan pomak u pravcu Spilbergovog filmskog svetonazora i izraza. S tim u vezi je i odabir teme i aktera unutar priče sa kanda i odveć kristalno jasnom tezom; Kuper se tu odlučio za biopik (biografski film/biografsku dramu) o Lionardu Bernstinu, znamenitom američkom kompozitoru, muzičaru, dirigentu, sa naglaskom na povest o njegovom u suštini funkcionalnom braku sa takođe cenjenom glumicom, koja je, eto, manje-više implicitno pristajala da mu tokom svih tih decenija bude “brada”, odnosno, pokrivalica za njegove homoseksualne preference i prakse. Kada se sve narečeno sabere, a tome pridoda i nimalo iznenađujući mega–acting (naglašena ili prenaglašena gluma samog Kupera na poziciji tumača glavne i naslovne role), jasno se detektuje barem onaj najevidentniji deo ambicija i poriva krunskog dela ekipe Maestra.
I tu se, da ne bude nejasnoća, Kuperu nema ama baš ništa pošteno i zdravorazumski zameriti, jer Oskar je bio i ostao potvrđen orijentir za mnoge, a onda i za gledaoce koji iz dana u dan imaju sve teži zadatak da razluče šta gledati, čemu podariti vreme, pažnju/fokus, novac iz sve obimnije i sve nerezonski obilatije ponude. Kuper se, pritom, ima pohvaliti i po nekoliko osnova – na primer, za diskretan i nimalo senzacionalistički pristup temi i “junacima” priče koju se prihvatio da prikaže, umešnu rekreaciju svih era koje ova povest zahvata i pokriva, rimovanu glumu ostatka glumačkog ansambla (to se pre svega odnosi na Keri Maligen i Maju Hok), jasan pregled ključnih tačaka u profesionalnom delu životopisa maestra iz naslova filma… Međutim, najgrlenije pohvale Maestro (a tu ponajpre Metju Libatik, direktor fotografije sa kojim je Kuper sarađivao i na prethodnom rediteljskom radu – hitu Zvezda je rođena) zaslužuje na konto junački i virtuozno izvedene promene snimateljskih formata i tekstura filmske slike, kojima je inteligentno potcrtan protok vremena i evolucija u koje je Bernstin stupao i kroz koje se i kalio i trošio na putu ka nekakvom prividu nekakve slobode. Sa druge strane, pak, imamo Kuperovu glumu, doduše funkcionalnu, ali i izlišno preopterećenu ukrasima i detaljima, čime dolazimo do svojevrsnog i lako zametljivog paradoksa – takav Kuperov pristup i manir ovde na mahove i iritiraju i škode samom filmu kao celini, ali bez tog mega–actinga Maestro teško da bi opravdao svoje mesto u oskarovskoj trci, bez obzira što je reč, u celini uzev, o filmu zadovoljavajućih postignuća, i u aspektu autorskog dela, i u dimenziji proizvoda kojim je Netfliks dodatno poradio na vlastitom prestižu i kulturnom kapitalu.
Mimo povoda za pohvale na račun Kuperovog Maestra, znatno upečatljiviji utisak u svim iole relevantnim domenima (računajući tu i one aspekte koji čine deo kataloga rešenja i postavki nužnih da bi se stiglo do te lente mamca za Oskare) ostavlja film (takođe iz Netfliksove ponude) May December, koji, pored svega drugog vrednog i važnog, predstavlja i dugoočekivani povratak u formu Toda Hejnsa, autora koji je lutao i promašivao dosta toga ionako samozadatog u najmanje poslednjih deset godina, a koga oni filmoljubivi pamte po odličnim filmovima Safe, Velvet Goldmine, Far From Heaven. Ovo nije samo povratak u pomenutu formu, ovo je u dobroj meri i sasvim novi Tod Hejns, potpuno i dragovoljno lišen sklonosti ka persiflaži, prenaglašavanju i dramatičnom zamahu, te se May December da posmatrati i kao njegova i holivudska aproprijacija (ali iznimno uspela, promišljena i precizna) uglavnom francuske filmske (melo)drame niskog intenziteta; a sve to u slučaju i unutar “međa” priče koja već na nivou osnovnog zapleta i ideja u kojima je utemeljena naprosto budi izvestan gledalački oprez pred mogućim senzacionalizmom, zadrtošću i idejnom halabukom. Da pojednostavimo – premda se u slučaju ovog filma priča poput onog čuvenog Grasovog ljuštenja (slojeva) luka postupno i delikatno razotkriva pred očima i umovima gledalaca, zaplet je naglašeno jednostavan – mlađa glumica dolazi da upozna sredovečnu ženu čiji lik treba da tumači u skoroj filmskoj adaptaciji tog slučaja, a u pitanju je zrela žena koja je stupila u vezu sa trinaestogodišnjakom, nakon čega je odslužila zatvorsku kaznu, ostavila porodicu i stupila u brak sa tom svojom prokazanom ljubavlju, a sve to u istom (manjem) mestu gde se taj skandal i zbio (tačnije, zbivao tokom par decenija). Hejns se i ranije bavio zabranjenim ljubavima i kriminalizovanim porivima, ali ovo je film posve specifičnog tona, u kome nema ni apologije sa jedne niti osude sa druge strane, a da to nije odraz idejno kastriranog pristupa kojim se ne govori ništa, a onda se, oslanjajući se na njega, i ne stiže nigde. Hejns u toj ravni ovog svog gromkog povratka pravi niz akrobatskih bravura izbegavajući jednako i čitavo minsko polje ideoloških i paraideoloških zamki i sterilno beleženje faktografije slučaja koji u tamošnjim okvirima nije ni usamljen ni redak. Pun utisak o delikatnosti i eleganciji koju je Hejns na tom planu pokazao može se steći tek ako/kad se May December pogleda, naravno, bez predrasuda i što otvorenijeg uma (a najbolje i sa što manje predznanja, ali čemu onda filmske kritike?).
May December je možda i ponajbolja studijska filmska drama s one strane Atlantika u godini koju smo napokon iskrckali i ostavili za sobom, sa pregršt aduta koji se brzo (samo)očitavaju – rasan i vrstan je to izdanak upečatljive drame koja to zbilja jeste, gotovo pa školski precizan primer one tek naoko lake i proste mantre koja nam ukazuje na dovoljno zanimljive karaktere u dovoljno zanimljivoj situaciji kao nužnosti svakog iole efektnijeg narativnog filma, to je i ostvarenje nošeno glumačkim bravurama (Džulijan Mur očekivano briljira, korak sa njom junački hvata i održava Natali Portman, dok je glumačko čudo i dragulj čitavog filma ipak Čarls Melton u ulozi zavedenog, a onda i, reklo bi se, nepogrešivo odanog onoj koja ga je zavela i u nežnim godinama prevela u vode skandala i društvene stigmatizacije), ovo je i film uravnoteženo raznovrsnog kolorita slike… Tu je i posebno zanimljiva dimenzija Hejnsovog May December-a – naime, čini se da ovaj autor (a nema spora da to Hejns [nanovo] jeste) ovde preispituje svojevrsnu kanibalističku bit i nit Holivuda – kroz lik glumice koja bi u nikada do kraja ugaslom naletu metodske strasti da bolje razume ono što treba da rastumači pred očima drugih problematizovana je i ta stalna potreba Holivuda da bude shvaćen znatno više nego što za to daje iole uverljivijih povoda, odnosno da parazitski štrpne barem nešto od nepatvorenosti stvarnih života stvarnih ljudi, koji su pak kadri da tu nepatvorenost prigrle i rastumače u skladu sa vlastitim kodom stavova i uverenja tek nakon što ta zbilja prođe kroz očiglednu holivudizaciju, čime se potvrđuje konzumeristička ostrašćenost i delatnika Holivuda i onih u čije se ime i sa očima na čije se novčanike Holivud povremeno bavi i stvarnim svetom, tj. stvarnim ljudima u stvarnim situacijama. Sve to je stalo u oko dva sata ovog filma, koji nosi i naznake intrigantne i prefinjene komedije ponajpre naravi, a pravo je pitanje kako će “akademici” koji većaju i presuđuju o Oskarima i mamcima za Oskare reagovati na ovu ipak ekstravagancu unutar ponude filmova očiglednih oskarovskih aspiracija.
