Početkom 2020. vojna analitičarka Katarina Đokić, tada zaposlena u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku (BCBP), a povodom istraživanja koje je ta organizacija sprovela, govorila je za „Vreme“ o razlozima zbog kojih ljudi odlaze iz Ministarstva odbrane i Vojske Srbije (MO i VS).
Pomenula je tada da su ispitanici naveli loš materijalni položaj, ali prevashodno potpuno razočaranje, depresiju i osećanje beznađa: „Ljudi su očajni zato što misle da su rasprostranjeni nepotizam i negativna selekcija u napredovanju, zato što radno vreme ne postoji, zato što im naređenja stižu u poslednji čas i zato što više vremena provode držeći metlu nego u obuci. Plaše se da se ne zamere nekome, pa da im se taj osveti premeštajem, što bi dodatno opteretilo porodice koje ionako trpe dosta zbog tog prekovremenog rada. Žale se zbog nedostatka opreme za rad i loših uslova na radnim mestima, bile to kancelarije ili kontejneri u Kopnenoj zoni bezbednosti.“
Takođe, pričala je tada o začaranom krugu – komandant ne želi da pusti dobrog zaposlenog jer zna da će biti teško zameniti ga – a da biste prešli na više formacijsko mesto, potrebna vam je saglasnost nadređenog i tako se dolazi do paradoksalne situacije da najbolji kadrovi ne mogu da napreduju jer su potrebni jedinici, a lošiji mogu jer svi žele da ih se otarase. Plus, tu je traženje veza u vrhu Generalštaba i ozloglašeni „jedan telefonski poziv koji menja sve“.
Oni koji na ovaj način nisu spremni da žrtvuju profesionalni i lični integritet odlaze. Upitana tada za dugoročne posledice ovakvog stanja, kazala je, između ostalog, „ako nemate ljude, možete da nabavljate naoružanje do mile volje, neće imati ko da upravlja njime“, i dodala da je „nekontrolisani odliv mladih oficira problem, naročito ako odlaze najbolji, jer ko će onda jednog dana da vodi Vojsku“.
Propale kasarne i manjak podoficira
Danas, povodom januarske najave – još jedne u dugačkom nizu – mogućeg vraćanja obaveznog vojnog roka, Katarina Đokić kaže da su, za početak, kasarne u lošem stanju, da ih je neophodno obnoviti i da ta infrastruktura košta: „Tokom reforme sistema odbrane u prvoj deceniji ovog veka broj jedinica je smanjen, pa je veliki broj vojnih objekata – dakle i kasarni – stavljen van upotrebe. Iako, uprkos tadašnjim planovima, većina kasarni nije prodata ili razmenjena, one stoje zapuštene već 20 godina i potrebno je uložiti mnogo u njihovu obnovu. To je već započeto u Loznici, bilo je najava da će se obnoviti neka garnizonska mesta u istočnoj Srbiji, pa čak i napraviti potpuno nova kasarna u Priboju, ali ne vidimo da se tu nešto dešava u praksi.“
Ministarstvo odbrane budžetira poslednjih godina projekat obnove vojnih objekata, ali tu je reč o relativno malim sredstvima.
Kaže, međutim, da je veći problem zapravo raspoloživost podoficirskog kadra koji bi, u slučaju vraćanja vojnog roka, trebalo da obučava toliki broj vojnika. Manjak oficirskog i podoficira je ozbiljno pitanje: „Više ne možemo da procenimo koliki je odliv kadrova jer se naredbe o prestanku službe ne objavljuju u Službenom vojnom listu, što može samo da zamaskira problem.“
Rad na određeno
Takođe, jedan od ključnih problema je bio nemogućnost da se nađu i zadrže profesionalni vojnici. Problemi navedeni s početka ovog teksta teško da su nestali.
„Još nije rešeno ono što je bilo zaista problematično – zapošljavanje za stalno profesionalnih vojnika. Znači, oni su zaposleni na ugovor, nemaju mogućnost da, recimo, uzmu kredit“, naglašava Katarina Đokić. Plus, šta će da rade jednog dana?
„Nije bio nađen način da im se omogući karijerna tranzicija, da im se obezbede civilni poslovi, a niti da ih vojska zadrži u radnom odnosu do penzije“, objašnjava Đokić.
Naime, kada je došlo do reforme vojske, ideja je bila da su tu sposobni mladi ljudi, zdravi, brzi, jaki, u odličnoj fizičkoj formi. Ali jedno je kada neko u Americi bude deset godina u vojsci i onda nakon tako lako nađe postao u civilstvu, a drugo u Srbiji gde to nije tako.
Za ovu godinu je najavljeno rešavanje stalnog radnog odnosa za profesionalne vojnike. „Videćemo“, kaže Đokić
Drugim rečima, umesto da se priča o tome kako je Generalštab poslao Aleksandru Vučić dokument, kao deo njihove interne komunikacije – a to je mogao da učini već 15 puta, bez ikakvih implikacija – i to sve dok je Vlada Srbije u tehničkom mandatu, bolje bi bilo da se priča šta je sve trulo u Vojsci Srbije.