Koliko mi je poznato, svi su moji preci i sa očeve i sa majčine strane bili Jevreji, ali moji roditelji i njihovi roditelji nisu bili vernici, nisu se pridržavali strogih pravila judaizma, slavili smo Božić, Uskrs, išli srpskim prijateljima na slave, jevrejske praznike i običaje kao dete nisam ni poznavao. Ja se čak nikad nisam ni zaljubio u Jevrejku. Govorio sam: „Po Hitleru sam Jevrejin, ali ja se ni inače ne slažem sa njim.“
Nakon krvoločne orgije koju je banda ubica Hamasa počinila 7. oktobra se, međutim, prvi put posle oslobađanja iz koncentracionog logora pre 78 godina ponovo osećam kao Jevrejin.
To je, naravno, moja privatna stvar, ali nije što će širom sveta da se promeni odnos i prema Jevrejima i prema Arapima, iako ni izdaleka nisu svi Arapi Palestinci, kao što ni svi Palestinci nisu pripadnici Hamasa, a svi Jevreji za palestinsku politiku države Izrael.
Sve do prošle subote ja sam navijao za Palestince, osuđivao vlade Izraela koje nisu pristajale na sprovođenje ideje o dve države – pored Izraela i nezavisne, suverene države Palestine, ma koliko sporno bilo što bi istočni deo grada svetog za Jevreje, hrišćane i muslimane, Jerusalim, po toj zamisli trebalo da bude glavni grad te zemlje. Na moju žalost, tako misli samo manjina Izraelaca. Ali na osnovu teze o dve države su pre 29 godina, 14. oktobra 1994, predsednik Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) i istovremeno predsednik Palestinske narodne samouprave Jasir Arafat, predsednik vlade Izraela Jicak Rabin i ministar inostranih poslova Šimon Peres odlikovani Nobelovom nagradom za mir.
Da se sukob, kao do sada, manje više ograničio na međusobnim raketnim napadima, iako je i to strašno, moje simpatije bi možda ostale podeljene između Palestinaca i Izraelaca. Možda. Ali posle onog neopisivog divljaštva ja ne mogu da ostanem miran. Da li iko može? Ja, svoj racionalizaciji uprkos, ne mogu.
Shvatam kad Izraelci kažu da je napad za njih kao za Amerikance 11. septembar, ali bilo je gore. Mnogo gore. Otmičari četiri američka komercijalna aviona, članovi Al Kaide, izvršili su samoubistvo usmrtivši gotovo 3.000 građana, svesno su poginuli zajedno sa njima. Nisu im gledali u oči dok su ih ubijali. Ubice iz redova Hamasa pucale su u ljude pred sobom, u mlade i decu okupljenu na veseloj svetkovini, hvatali ih pojedinačno, lišavali ih života sa neverovatnom mržnjom, gađali u glave deci, otsecali, tvrde izraelski očevici, glave vojnicima. Zamalo da kažem da toga nikada nije bilo u istoriji, ali ugrizem se za jezik. Bilo je. Bilo je ne tako davno tu u komšiluku, u Jasenovcu. U Jasenovcu su mi ubili ujaka, Sašu, sa ženom i dvoje dece. U Izraelu, hvala bogu, još nikoga meni bliskog. Za sada.
Šta se postiglo ovim masakrom, Izraelci kažu pogromom Jevreja, šta za arapski svet, šta za Izrael, šta za sve ostale…? Ispravljam se, za sve nas, ama za sve nas na ovoj planeti?
Nekolicina mojih rođaka iz Izraela slučajno je baš bila u Beogradu kada su se svi ovi užasi događali. Jedne večeri zajedno smo gledali dnevnik RTS-a. Prikazan je razrušeni grad Gaza, uplašena deca i starac koji je vapio: „Sve su mi uništili, zašto?“ Ja nisam posebno reagovao, ali rođaka jeste: „Prikazuje se pre svega jad Palestinaca, a ne zašto ih bombardujemo.“
Vođe Hamasa su spretni propagandisti, a Izrael u svom opravdanom očaju i besu sada ne misli na utiske koje stvara u svetu. Pojasu Gaze su Izraelci isključili električnu struju, obustavili dostavu vode, goriva, gasa, lekova, zatvorili koridore za humanu pomoć. Ministar zdravlja je zabranio izraelskim medicinskim ustanovama da primaju na lečenje ranjene pipadnike Hamasa. U Pojasu će rasti glad i žeđ, zbog nedostatak higijene izbiće tifus, kolera, smrt će vrebati sa još više strana. U taj pakao će verovatno umarširate izraelske borbene jedinice. Izraelska vojska je disciplinovana, ali ti momci su možda izgubili svoje najbliže, imaju slike pokolja Jevreja pred očima, izlažu se opasnostima borbe u naseljenom mestu, da li će početi da se svete Palestincima, svim Palestincima, ne samo članovima Hamasa, ili će moći da ostanu korektni i da se drže ratnog prava? Ja nisam siguran da bih mogao da sam na njihovom mestu.
Države Evrope i severne Amerike podržaće Izrael, ali u njima živi manji deo čovečanstva, tu ne živi većina svetske javnosti. Hamas već poziva u pomoć arapske zemlje. Fotografije i video zapisi iz Pojasa Gaze prikazivaće se iz dana u dan na svim televizijskim ekranima, na svim meridijanima. Pokolj 7. oktobra će polako padati u zaborav. Rašće antisemitizam. Bespomoćno se užasavam šta sve može da se dogodi, pogotovu ako Izrael, ako bude sateran u ćošak, u svom očaju potegne za atomskom bombom, umešaju se Iran, Sirija, Hezbolah, Rusija, Amerika. Kuda da bežimo?
Meni preostaje samo starački sarkazam: hajde da pitamo Ilona Maska ima li još slobodnih mesta u negovim raketama za Mars.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
