Mračni i gorki čas krvavog kraja jednog sna

U noći sa 10. na 11. septembar 1973. brodovi čileanske mornarice koji su učestvovali u zajedničkim manevrima sa Sjedinjenim Državama, granatirali su luku i grad Valparaiso da bi ga potom zauzeli pučisti. Radio-stanice pod kontrolom pučista su emitovale poruku u 8.42 o stvaranju hunte na čelu sa generalom Augustom Pinočeom i admiralom Hoseom Merinom. Saopštili su da im je cilj “oslobođenje Čilea” od “marksističkog jarma”. Rano ujutru u glavnom gradu Čilea Santjagu pučisti su zauzeli televizijski centar i više strateških objekata.

U 9.10 predsednik Čilea Salvador Aljende se preko jedine radio-stanice u zemlji, koju pobunjenici još nisu kontrolisali, poslednji put obratio “onima koji će biti progonjeni”: “Spreman sam da platim životom za poverenje naroda… Drugi Čileanci će preživeti ovaj mračni i gorki čas kada je izdajom oteta vlast. Znajte da dan nije daleko, blizu je dan kada će se ponovo otvoriti široki put kojim će ići dostojan čovek da gradi bolje društvo…”

36-03

U 9.15 pučisti su počeli da pucaju iz tenkova na predsedničku palatu La Moneda, koju su napustile policijske i karabinijerske jedinice; branilo ju je oko 40 pripadnika Aljendeovog obezbeđenja i njegovih pristalica naoružanih automatima zajedno sa samim Salvadorom Aljendeom u jakni od tvida i sa automatom AK-47 u rukama (poklon kubanskog lidera Fidela Kastra).

Oko podneva su dva lovca Hawker Hunter ispalila 18 projektila na La Monedu. Shvativši beznadežnost situacije, Aljende je primorao svoje saradnike da se predaju i otišao je u predsednički kabinet. Kad je vojska u 14.20 zauzela La Monedu, Aljende je bio mrtav.

Chile Dictatorship 50 Years Photo Gallery

Zvanična verzija glasila je da je Aljende izvršio samoubistvo ispalivši dva metka u lobanju iz automata koji je pridržavao među kolenima. Ali, iz njegovog tela je izvučeno 13 metaka, što znači da su pučisti rešetali njegovo mrtvo telo.

ALJENDE I BALMASEDA

Ljudi bliski Aljendeu nisu prihvatili ovu verziju. Pozivali su se na Aljendeove reči: “Napustiću La Monedu samo mrtav, ali ću umreti boreći se. Neću počiniti samoubistvo kao Balmaseda.”

To ime podseća na jedan drugi puč u čileanskoj istoriji koji krije sličnu pozadinu. Hose Manuel Balmaseda Fernandez (1840–1891) bio je predsednik Čilea: ubio se nakon građanskog rata koji je izbio kada su se 7. januara 1891. tadašnji potpredsednik Senata Valdo Silva i predsednik Predstavničkog doma Ramon Baros Luko ukrcali na jedan od brodova čileanske mornarice u Valparaisu… Londonski “Tajms” je 23. maja 1891. pisao da je “nemoguće poreći da su podstrekači zakulisne spletke i finansijski sponzori takozvane revolucije bili i ostali engleski ili anglo-čileanski vlasnici naslaga nitrata”. Predsednik Balmaseda je, naime, sprovodio program eliminisanja monopola engleskih kapitalista u rudnicima šalitre.

Glavni cilj puča 1973. je bio da se socijalistički predsednik kojeg je podržavao SSSR ukloni sa vlasti, a da se na njegovo mesto postavi osoba koja će vratiti nacionalizovana preduzeća prethodnim vlasnicima (uključujući američke korporacije), kao i da usmeri politički kurs Čilea ka Sjedinjenim Državama.

Magazin “Tajm” je pod naslovom “Krvavi kraj marksističkog sna” 24. septembra 1973. pisao da je čileanska vojna hunta uspela u svom osnovnom cilju da se oslobodi Aljendea, ali da je pravo pitanje: po koju cenu.

“Kao duhovna inspiracija levičarima, Aljende se može pokazati moćniji kao mrtav nego kao živ. Sigurno je da ovog pristojnog, bezbožnog čoveka nikada neće zaboraviti sirotinja Čilea koja ga je smatrala sekularnim spasiocem. Što znači da sledeći put kada se popularni marksistički vođa pojavi u Čileu, njegov put do moći možda neće biti tako miran…”

Chile Dictatorship 50 Years Photo Gallery

ARISTOKRATA, MARKSISTA, MASON

Salvador Giljermo Aljende Gosens je odrastao u čileanskoj aristokratskoj liberalnoj porodici. U liceju u rodnom gradu Valparaisu, kao mladić koji se do tada bavio sportom, voleo konje i pucanje, upoznao je starog italijanskog anarhistu nastanjenog u Čileu, Huana Demarčija. On mu je dao da pročita Marksova dela i ona su ga “zarobila”.

Kada je čileanski predsednik Gonzalez Videla 1948, pod uticajem Sjedinjenih Država, potpisao Zakon o odbrani demokratije na osnovu njega je Komunistička partija zabranjena. Socijalisti su to podržali, a Aljende je u znak protesta napustio svoju partiju i stvorio Narodnu socijalističku partiju.

Čileanski komunisti su s njim sarađivali, mada su o njemu u komunikaciji izrekli nelaskave karakteristike: arogantan, sujetan, voli da bude u centru pažnje, demagog, slab i nedosledan političar, pod uticajem jačih ličnosti naklonjenih maoizmu, mason i unuk šefa masonske lože, ženskaroš, ima mnoge građanske navike – voli dobro vino, skuplja skupa umetnička dela i šije odela po narudžbini…

Nakon kratke vojne karijere, diplomirao je medicinu 1932. i godinu dana kasnije učestvovao je u osnivanju Socijalističke partije Čilea. Godine 1937. izabran je u Nacionalni kongres; u svojoj 31. postao je ministar zdravlja i na toj funkciji bio od 1939. do 1942. Četvrt veka je bio član čileanskog senata.

Govorio je da će na njegovom grobu pisati: “Ovde leži kandidat za predsednika Čilea”, jer se tri puta neuspešno kandidovao za šefa države – 1952, 1958. i 1964.

POD LUPOM KOMITETA 303

Iz dokumenata o mešanju u čileanske izbore sa kojih je 2004. u Sjedinjenim Državama skinuta oznaka tajnosti, vidi se da se još 1958. Amerikancima nije sviđala podrška koju dobija socijalista Aljende, te da su već u aprilu 1962. na predlog Ričarda Gudvina, pomoćnika predsednika Džona Kenedija, i američkog ambasadora u Čileu Čarlsa Kolbilija odobrene tajne operacije CIA. Usmeravala ih je “Specijalna grupa 5412”, kasnije preimenovana u “Komitet 303”.

“Naslednik” tog Komiteta 303 bio je Komitet 40, pod predsedavanjem i Henrija Kisindžera, a čiji su članovi bili državni tužilac Džon Mičel, direktor CIA Ričard Helms, predsednik Zajedničkog štaba admiral Tomas Murer, predstavnik Stejt departmenta Aleksis Džonson i zamenik ministra odbrane David Pakard.

Aktiviran je nakon što su već 1968. američki analitičari počeli da tvrde da kandidat levice ima šanse da pobedi na predsedničkim izborima 1970. Komitet je osmišljavao tajne operacije CIA radi osujećivanja pobede Salvadora Aljendea propagandom protiv njega i sponzorisanjem rivala sredstvima CIA plasiranim anonimno, preko privatnih kompanija, ali tako da se zna koga SAD podržavaju, a da one to mogu da “uverljivo opovrgnu”. Oko polovine sredstava je izdvojila Međunarodna telefonska i telegrafska korporacija (ITT), a nju je Aljende opisivao kao ispostavu američkog imperijalizma.

S druge strane Komunistička partija Čilea je dobijala sovjetsku pomoć, veću nego bilo koja druga Komunistička partija u Latinskoj Americi. Čileanski komunisti su nameravali da na izborima 1970. za predsedničkog kandidata predlože pesnika nobelovca Pabla Nerudu – on je svojevremeno u Senatu nazvao predsednika Videlu marionetom Sjedinjenih Država. Zbog toga je optužen za veleizdaju, lišen poslaničkog mandata i otišao u ilegalu.

Rukovodstvo Komunističke partije Čilea je 1970. odustalo od kandidature Pabla Nerude i podržalo Aljendea, što su i Sovjeti podržali. U dokumentima KGB-a Aljende se, inače, pominje pod pseudonimom “Vođa”, ali ne kao agent, već kao poverljiv informator, piše petrogradski “Komersant”, pozivajući se na knjigu britanskog istoričara Kristofera Endrjua “Svet je išao našim putem: KGB i bitka za treći svet”. Napisana je na osnovu dokumenata KGB-a SSSR, a tajno ih je kopirao bivši službenik arhivskog odeljenja Prve glavne uprave KGB-a, prebeg Vasilij Mitrohin.

“KUBA NIJE SAMA!”

Na izborima 4. septembra 1970. Salvador Aljende je tesno pobedio sa 1.070.334 glasača (36,61 odsto). Horhe Alesandri je zauzeo drugo mesto sa 1.031.159 glasova (35,27 odsto). Pošto niko nije dobio više od 50 odsto glasova, predsednik je biran u Parlamentu u kome je Aljendeovo Nacionalno jedinstvo imalo samo 80 mesta od 200. Socijalisti su morali da uđu u savez sa demohrišćanima (75 mesta), pa su im dali niz obećanja – na primer, očuvanje tržišne ekonomije, slobode govora i okupljanja.

Amerikanci su pokušali da se bore protiv potvrđivanja Aljendea za predsednika na dva fronta – podmićivanjem kongresmena i promovisanjem vojnog udara. Predsednik Ričard Nikson, van sebe od besa kada je saznao rezultate izbora u Čileu, navodno je rekao svom savetniku za nacionalnu bezbednost Henriju Kisindžeru i direktoru Centralne obaveštajne službe Ričardu Helmsu da čak i ako postoji šansa od 0,1 da Aljende ne bude potvrđen za predsednika, treba uložiti sve napore da se Čile “spase” od komunizma.

Niksonov pritisak nije uspeo, Aljende, je kao najjači kandidat, izabran po ustavu za predsednika Čilea. Njuz magazin “Tajm” je 19. oktobra 1970. objavio portret Salvadora Aljendea na naslovnoj strani i tekst u kome se naglašava da je Čile izabrao revolucionarni put. “Njujork tajms” od 1. novembra 1970. pod naslovom “Čileanci su izabrali revoluciju” Aljendea opisuje sa očiglednim simpatijama: “Za razliku od većine komunističkih sindikalnih vođa i parlamentaraca sa svojim grubim manirima, dosadni su kad govore i nose sumnjiva poslovna odela, Aljende ima nešto kao dendi i muškarac koji se sviđa damama.”

Međutim, “Njujork tajms” je naglašavao da analitičari u Sjedinjenim Državama odbacuju verovatnoću vojnog udara usmerenog protiv Aljendea. Oni veruju da će to biti moguće samo ako predsednik Aljende prekrši ustav i sprovede u delo svoja obećanja da će Čile pretvoriti u socijalističku zemlju.

Aljende je, suprotno priželjkivanjima Amerikanaca, nacionalizovao najveće rudarske kompanije u američkom vlasništvu, Kennekot, Anakonda i Cerro Mining (one su, doduše, već bile delimično nacionalizovane pod predsednikom Frejom – 1969).

Nacionalizovane su i privatne banke, industrijska preduzeća, železničke pruge i zemljišni posedi latifundista i delimično deljeni seljacima.

Amerikancima naravno nije promaklo da je na jednom grafitu u Santjagu pisalo “Kuba nije sama!”. Aljende je uspostavio diplomatske odnose sa socijalističkom Kubom i zbližio se sa Fidelom Kastrom. Ovaj mu je između 1971. i 1973. napisao šest poverljivih pisama upozoravajući ga na zaveru i, “kao drugu po oružju”, poklonio pomenuti fatalni automat AK 47…

Američki predsednik Ričard Nikson je u razgovoru sa svojim savetnikom za nacionalnu bezbednost Henrijem Kisindžerom, šefom CIA Ričardom Helmsom i državnim tužiocem Džonom Mičelom dao nalog: “Naterajte čileansku ekonomiju da vrišti!”

Vašington je prekinuo podršku Santjagu, pritiskao međunarodne finansijske institucije da prestanu da daju kredite Čileu i postavljao barijere na izvoz bakra, koji je do tada u čileansku kasu donosio oko 70 odsto deviznih prihoda. Američka banka je prestala da servisira kreditne linije za čileanske privrednike.

NAJAVE VOJNOG UDARA

U 1972. došlo je do kolapsa cena bakra na svetskom tržištu, što je dovelo do devalvacije dolara od čijeg je kursa zavisila izvozna privreda Čilea. Čile je bankrotirao u novembru 1972.

Tokom poseta Moskvi 6–9. decembra 1972. Aljende nije uspeo da dobije novi kredit od SSSR. U knjizi Kristofera Endrjua citira se memorandum koji je 1972. napisao predsednik KGB-a Jurij Andropov: “Latinska Amerika je oblast od pose bnog interesa za Sjedinjene Države. SAD su nam dozvolile da radimo u Poljskoj i Čehoslovačkoj. Moramo ovo zapamtiti. Naša politika u Latinskoj Americi mora biti oprezna.”

Od finansijske panike koja je Čile zahvatila već od ponedeljka 7. septembra, prvog radnog dana posle izbora, pa tokom čitavog Aljendeovog mandata inflacija je divljala. Čile je 1970. bio na drugom mestu u svetu po inflaciji (posle Južnog Vijetnama). Iznosila je 36,1 odsto, a onda se povećavala: 1971. – 22 odsto, 1972. – 260,5 odsto, 1973. – 605,1 odsto.

To je bacalo senku na Aljendeove uspehe u smanjenju nezaposlenosti i značajnom povećanju nadnica, a i na jednu od njegovih neospornih zasluga u reformi obrazovanja čime je čileanskoj deci otvoren put ka univerzitetu.

U oktobru 1972. podigao se talas protestnih marševa, demonstracija žena koje lupaju u prazne šerpe i štrajkova radnika u rudnicima bakra, a i na drugim strateškim tačkama. Konfederacija vlasnika kamiona dobijala je novac od Američke transportne unije i pokrenula 9. oktobra 1972. štrajk vozača kamiona, koji je praktično paralisao Čile jer ova zemlja zbog svoje “izdužene” geografije vitalno zavisi od kamionskog prevoza.

Salvador Aljende je proglasio vanredno stanje i nacionalizovao kamione. Vlada je pala i 3. novembra 1972. formirana je nova: general Karlos Prats postao je ministar unutrašnjih poslova; kontraadmiral Ismael Huerta ministar javnih radova; brigadni general avijacije Klaudio Sepulveda ministar rudarstva.

U leto 1973. zemlja se našla na ivici građanskog rata. Radikalni Levi revolucionarni pokret, možda ohrabrivan i spolja, bio je nezadovoljan Aljendeovom “mekom” politikom. Desničarski radikali iz organizacije Patria y libertad (Otadžbina i sloboda), takođe uz finansijsku pomoć CIA, za manje od mesec dana izvršili su oko 500 terorističkih napada na razne strateške objekte, 700 napada na kamione i autobuse, i desetine ubistava levičarskih aktivista.

Organizacija Otadžbina i sloboda podržala je 29. juna 1973. pobunu tenkovskog puka. Ugušena je uglavnom zahvaljujući generalu Karlosu Pratsu i tadašnjem komandantu kopnenih snaga Augustu Pinočeu Ugarteu. Ubrzo nakon toga pod optužbom za korupciju Prats je stavljen u kućni pritvor, a Pinoče je unapređen u komandanta svih oružanih snaga i čekao je svoj čas.

Mada je Kisindžer tvrdio da, na osnovu njegovog “znanja i uverenja”, CIA nije imala nikakve veze sa državnim udarom, nedavno objavljeni dokumenti CIA ukazuju na to da je CIA 2. maja 1973. – kako sledi iz objavljenih dokumenata – već bila uverena da je puč neizbežan i da Salvador Aljende “neće na svom položaju izdržati više od 30 dana”.

Održao se dva i po meseca, do Pinočeovog napada na La Monedu, 11. septembra 1973.

Chile Dictatorship 50 Years Photo Gallery

PINOČE, “ČIKAŠKI MOMCI” I ČILEANSKO ČUDO

Nakon što je vlast pala u ruke Pinočea, teška ekonomska situacija se samo pogoršala. Nezaposlenost je dostigla 30 odsto. Hiperinflacija se rasplamsavala (1973. i 1974. – 352,8 odsto i 504,7 odsto, pa je čileanski eskudo toliko devalviran da je 1975. zamenjen vraćanjem na staru monetu pezo.

Za spas privrede izabran je neoliberalni program zasnovan na teorijama Miltona Fridmana i Arnolda Harbergera, osnivača Čikaške škole ekonomije. Ministarstvo finansija je 1975. vodio Fridmanov učenik Horhe Kauas: smanjio je državnu potrošnju, privatizaovao javni sektor (sa izuzetkom rudarstva bakra, glavnog izvoznog resursa Čilea), povećao poreze i diversifikovao izvoz. Rezultati nisu bili odmah vidljivi – 1975. inflacija je iznosila 374,7 odsto, a BDP pao za 12 odsto.

Bolji rezultati su postignuti tokom 1976, kada su cene bakra počele da rastu, što je pružilo ozbiljnu podršku budžetu. A i kanali zaduživanja u inostranstvu su otvoreni. Posle Aljendea, Čile je dugovao 4 milijarde dolara spoljnim kreditorima. Za vreme Pinočea, spoljni dug je dostigao 27 milijardi dolara.

Do kraja 70-ih, privreda je rasla po stopi 6 odsto godišnje. Čile su, na osnovu toga, od 80-ih do danas mnogi opisivali kao “ekonomsko čudo”, uzornu zemlju uspešne “autoritarne modernizacije” i mogući “primer tranzicije koji treba slediti”.

Na primer, u Rusiji je, prema pisanju “Komersanta”, stav prema Augustu Pinočeu lavirao od ekstremne mržnje u sovjetsko vreme do skoro sveopraštajuće ljubavi početkom 90-ih, kada su Pinočea častili titulom “oca ekonomskih reformi” koji je poznim sovjetskim i ranim ruskim reformatorima utro put prelaska sa socijalističke na tržišnu ekonomiju.

Premijer Jegor Gajdar je tada sprovodio tzv. šok terapiju uglavnom po receptu čikaške škole Miltona Fridmana. U aprilu 1991. četvorica sovjetskih ekonomista – Vitalij Najšul, Konstantin Kagalovski, Boris Lvin i Sergej Glazjev – posetili su Čile radi razmene iskustava. Tada ih je lično primio general Pinoče. Kasnije je, na primer, predsednički kandidat “avganistanac” general Aleksandar Lebed dao visoku ocenu čileanskom diktatoru.

A u prvim godinama vladavine Vladimira Putina, piše “Komersant”, bilo je više od jednog govora o tome da bi bilo dobro da novi ruski predsednik iskoristi iskustvo čileanskog diktatora. “Pinoče je doneo stabilnost u zemlji – imao je vrlo konkretne ciljeve”, rekao je, na primer, osnivač ruske Alfa banke Pjotr Aven.

Chile Dictatorship 50 Years Photo Gallery

CENA ČILEANSKOG ČUDA

Te i slične ocene ne uzimaju u obzir društvenu cenu čileanskog ekonomskog uspona: za deset godina, od 1973. do 1983, realna vrednost plata u Čileu je pala za trećinu u poređenju sa prethodnom decenijom. Sve do ranih 90-ih oko 40 odsto Čileanaca je bilo ispod granice siromaštva, uz ogromnu nejednakost u prihodima, po čemu je Čile na drugom mestu u Latinskoj Americi, iza Brazila.

Cena u krvi “čileanskog čuda” bila je mnogo veća. Mornari i oficiri koji su odbili učešće u puču su u prvim časovima pobune streljani, a njihovi leševi su bačeni u more.

Već 11. septembra 1973. uveče, Ustav zemlje je ukinut, Nacionalni kongres je raspušten, a sve levičarske stranke su zabranjene. Samo na dan puča privedeno je pet do šest hiljada ljudi za koje se sumnjalo da su povezani sa vladom Aljendea ili da simpatišu socijaliste. Nacionalni stadion u Santjagu je već 12. septembra pretvoren u svojevrstan koncentracioni logor. Kroz koloniju Dignidad (osnovao ju je 1961. bivši nacistički kaplar Pol Šefer) i Vilu Grimaldi navodno je prošlo oko 4,5 hiljada ljudi.

Pripadnici specijalne kaznene jedinice “Karavani smrti”, sa generalom Serđom Areljanom na čelu, tražili su političke protivnike vladajućeg režima po zatvorima i ubijali ih sa posebnom okrutnošću. Direkcija nacionalne obaveštajne službe (DINA) godine 1975. je zajedno sa političkom policijom diktatorskih režima Argentine i Brazila izvela operaciju “Kolombo” radi eliminisanja 119 istaknutih protivnika režima među emigrantima.

General Karlos Prats, blizak saradnik Salvadora Aljendea koji je pobegao u Argentinu, ubijen je 1974. u okviru operacije “Kondor” tako što je u centru Buenos Ajresa dignut automobil u vazduh. U jednom od logora preminuo je pesnik, pevač i politički aktivista Viktor Jara – četiri dana je mučen, a potom izrešetan sa 44 metka.

Jednako simbolična bila je i smrt 23. septembra, 69-godišnjeg pesnika dobitnika Nobelove nagrade za književnost Pabla Nerude – bolovao je od raka i nije mogao da podnese pretrese svoje kuće i druga maltretiranja od strane vojske. Jedna međunarodna komisija je tokom 2023. ispitivala da li je on, kako sumnja rodbina, otrovan bakterijom Clostridium botulinum tako što je u njegovo telo uneta spolja, kao neko bakteriološko oružje.

Broj žrtava je teško utvrditi u magli vojne diktature. Nacionalna komisija za istinu i pomirenje, osnovana 1990. radi proučavanja broja žrtava režima nakon što je Augusto Pinoče napustio predsedničku funkciju, do 1991. je identifikovala 2920 dokumentovanih slučajeva masakra. Kasnije su te brojke uvećavane. Još se traga za oko 1000 nestalih osoba.

JESEN KAUDILJA

Na referendumu 5. oktobra 1988. odlučivano je o tome da li da Pinoče (do tada vladao sedam godina bez izbora) bude proglašen za “ustavnog predsednika na osam godina sa pravom reizbora za narednih osam godina”. Svi nezadovoljni stanjem u zemlji to su doživljavali kao odlučujuću bitku. Za produženje ovlašćenja Augusta Pinočea glasalo je 44,01 odsto, protiv je glasalo 55,99 odsto.

Na predsedničkim izborima 14. decembra 1989. pobedio je demokrata Patrisio Ejlvin dobivši 51,17 odsto glasova, dok je bivši šef Ministarstva finansija (1985–1989), jedan od glavnih autora novog talasa neoliberalnih reformi po receptu novi tim “momaka iz Čikaga”, Ernan Buči, dobio 29,40 odsto glasova – mada je tokom njegove nove liberalne reforme BDP Čilea porastao 1988. za 6,8 odsto, a sledeće godine za 9,3 odsto.

Augusto Pinoče je napustio predsedničku funkciju 11. marta 1990, ali je do 10. marta 1998. zadržao za sebe funkciju vrhovnog komandanta Oružanih snaga. Nakon što je napustio i ovu funkciju, postao je doživotni senator uz zaštitu koju mu je obezbeđivao zakon o amnestiji.

Kada je otišao na lečenje u London, ipak ga je stigao međunarodni nalog za hapšenje koji je izdao španski sudija Baltasar Garson, koji je dve godine istraživao ubistva 91 Španca u okviru Pinočeove operacije “Kondor”. Branila ga je bivša premijerka Margaret Tačer; ona je u pismu listu “Tajms” tražila oslobađanje “dobrog prijatelja” Britanaca koji ih je podržavao tokom Foklandskog rata 1982.

Članovi britanskog Doma lordova su 1998. najpre odlučili da Augusto Pinoče nema imunitet od krivičnog gonjenja, i uložena je žalba, pa su lordovi u martu 1999. doneli tipično britansku odluku: Augusto Pinoče nema imunitet od krivičnog gonjenja za zločine protiv čovečnosti, ali mu se ne može suditi za dela počinjena pre 1988. kada je Britanija pristupila Međunarodnoj konvenciji za zabranu mučenja.

Šef britanskog ministarstva unutrašnjih poslova Džek Stru je 2. marta 2000. odlučio da Augustu Pinočeu dozvoli da nakon 16 meseci u zatočeništvu odleti u Čile.

Chile Dictatorship 50 Years Photo Gallery

Apelacioni sud u Čileu ukinuo je doživotni imunitet bivšeg diktatora i senatora Pinočea, kojeg su posle toga tokom istraga o raznim zločinima proglašavali ili “nesposobnim da snosi odgovornost za svoje postupke iz zdravstvenih razloga”, ili, naprotiv, “sposobnim da odgovara za zločine koje je počinila vojna hunta koju je vodio”.

Augusto Pinoče je hospitalizovan i umro je 10. decembra 2006. Predsednica Mišel Bačelet, i sama u mladosti zatočena u Pinočeovim tamnicama, uzdržala se od bilo kakvih zvaničnih izjava. Nije bilo ni državne sahrane.

Na predsedničkim izborima 2021. Gabrijel Borič je nastupao pod sloganima o potrebi da se stane na kraj nasleđu generala Pinočea, dok je njegov desni protivnik Hoze Antonio Kaste tvrdio: “Da je Pinoče živ, glasao bi za mene.” Kao rezultat toga, u drugom krugu, 55,87 odsto birača glasalo je za Gabrijela Boriča, koji nastoji da Čile po ustavnoj definiciji postane socijalna država sa širokim spektrom državnih obaveza prema stanovništvu. Ovo podseća na Aljendeov program.

U anketi koju je u maju 2023. sproveo CERC-MORI, 36 odsto ispitanika slaže se sa tezom “Pinoče je oslobodio Čile od marksizma”, a 42 odsto je izabralo opciju “Uništio je demokratiju”. Neodlučnih i onih koji su odbili da odgovore bilo je 22 odsto. Da li je to neki novi trend amnestiranja tog kaudilja, s obzirom na to da ga je u anketi 2013. samo 18 odsto ispitanika hvalilo, a 63 odsto osuđivalo?

Na Netfliks platformi 15. septembra izlazi novi film El Conde čileanskog reditelja Pabla Larena. Kako piše “Gardijan”, ovo delo “svojom gotičkom monohromatskom alternativnom istorijom zamišlja ubistvenog diktatora generala Pinočea kao vampira zvanog El Konde (Grof), koji živi (i samim tim isisava svu krv iz svih oko sebe) već 250 godina…”