Kad duga gori

Novi album islandske grupe Sigur Rós, pod imenom ÁTTA (Von Dur/BMG), iliti “Osam”, kao da je napravljen da konstatuje neke suve činjenice. Prva je da je to zaista osmi album ovog sastava, koji se proslavio svojevrsnom instrumentalnom muzikom, u čijem tkivu je i ljudski glas tretiran kao dodatni instrument. Druga je da su ovim svojim umetničkim postupkom na najbolji mogući način izrazili osećanje što nas obuzima dok gledamo slike iz celog sveta na svojim ekranima poslednjih godina – osećanje totalne nemoći pred zloslutnim primicanjem najgoreg mogućeg kraja.

Da pojasnimo: od osnivanja u Rejkjaviku 1994. sastav čine pevač i gitarista Jón Þór “Jónsi” Birgisson, basista Georg Hólm i klavijaturista Kjartan Sveinsson. Jónsi uvek peva u nezemaljskom falsetu, ili na islandskom ili na Vonlenska vokalizaciji bez smislenih reči (što je kreacija same grupe). Kao takvi, smatraju se jednim od stvaralaca post-rok žanra, zajedno sa Godspeed You! Black Emperor (Kanada) ili Tortoise (SAD) – ovaj stil je usvojio improvizaciju iz džeza i pravila komponovanja iz savremene umetničke muzike, dajući roku pravo da se kreće van uobičajenih obrazaca rokenrol numere, pa čak i bez reči, u pravcu čiste apstrakcije.

Reči su, kao što su Sigur Rós predvideli pre mnogo godina – odavno suvišne. Međutim, ono što se krajem 20. veka činilo kao intrigantna estetska inovacija, danas je moralni imperativ. Izgleda da više niko ne veruje u ono što izgovara, jer je dozvoljenost laži na javnoj sceni snizila vrednost reči do ništice – zato su deca i našla pribežište u video i slikovnoj komunikaciji i emodžijima, jer srce je i dalje srce kad se nekom pošalje. Reči, zato, više nikom nisu potrebne. Bendovi su iskreni samo kad ih ne izgovaraju.

Zato Sigur Rós ne pretenduju da išta kazuju kroz jezik, nego samo kroz boju glasa. U isto vreme, muzika prenosi tup bol. Ako bi nam bile potrebne istorijske asocijacije, njihov zvuk najpribližnije bismo opisali kao tužni Cocteau Twins ili produžetak spržene melanholije koja je obeležila sva izdanja supergrupe This Mortal Coil, sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Oba benda su objavljivala za kuću 4 AD – njen vizionarski umetnički pogled zasnivao se na ovakvim atmosferičnim albumima, čija osnovna emocija je bila sveprožimuća plivajuća tuga. Islanđani su je, bez sumnje, osetili kao svoju.

Muzika sastava Sigur Rós je takođe i epska. To svakako nije slučajno. Islandski epovi su među najcenjenijim u skandinavskom kulturnom nasleđu, jer čuvaju originalne arhaične oblike razmišljanja i izražavanja. Njihova važnost nikad nije prestala na ovom usamljenom ostrvu, pa je jasan bekgraund iz koga Sigur Rós dolaze. Sa druge strane, ni udaljeni Island, negde između Evrope i Amerike, nije pošteđen digitalizacije koja poništava do sada poznate ljudske kategorije i odnose. Povežite ove inspiracije i ući ćete u svet ovog jedinstvenog sastava.

POSLEDNJI DAH

Na albumu ÁTTA skoro i da nema udaraljki (nekadašnji bubnjar Dýrason više i nije član benda). Ritam bi samo smetao njegovom sporom toku. Kompozicije lelujaju pred nama kao igra svetla na zidu, prozračne i neuhvatljive. Ima tu nečeg što se može opisati samo rečju anđeosko. Jasno je da Sigur Rós sve vreme streme stvaranju uzvišene muzičke predstave, koja nam dočarava poziciju sa koje odozgo možemo da posmatramo ceo ovaj svetski nered u kome živimo, moleći nas da se ujedinimo oko saznanja da ovako više ne može.

Upravo je takav spot za “Blóðberg”, u režiji Johana Rencka (avangardni švedski reditelj video spotova i reditelj nagrađivane TV serije “Chernobyl”). Kamera ide preko nekog bespuća u kome iz peščare izniču stene, a onda pred kraj drugog minuta vidimo na tlu ljudsko telo, ispruženo nelogično, kao da ga je smrt iznenada zatekla. Kamera i dalje leti preko tog prizora i pred kraj trećeg minuta vidimo grupu jednako beživotnih tela. Video traje preko sedam minuta, i ne treba da naglašavam da se broj leševa snimljenih sa bezbedne visine jednog drona povećava u svakom od njih, dok na kraju celu sliku ne prekrivaju nagomilana tela, zatečena u naizgled trenutnoj smrti. Kad kamera odleti preko ivice ogromne stene na kojoj se sve ovo nalazi, ona nam daje poslednji nemi pogled na ovu užasavajuću scenu, koja izaziva muku zbog prepoznatljivosti estetike ovog neprekinutog dugačkog kadra. To je, naime, estetika televizijske kamere. Ledeno oko svedoka svih zločina počinjenih od Vijetnama naovamo.

Deset pesama na ÁTTA zvuči kao deset molitvi i to nije nimalo slučajno. Sigur Rós su ih sabrali u celinu da bi zabeležili naše iskustvo sa svetom što je odavno otišao na pogrešnu stranu i više niko i ne pokušava da ga u tome zaustavi. U potrazi za utehom oni prirodne saveznike nalaze u London Contemporary Orchestra, snimljenom u čuvenom Abbey Road studiju. Plemenitost klasičnih instrumenata u punom sastavu dodaje na toplini poruke, što čini veličanstvenim kompozicije kao što su “Klettur”, “Mór” i “Ylur”, a potom i finalnu “8”, čija završna trećina se lagano, takt po takt, pretvara u tišinu, kao da opisuje nečiji poslednji dah, poručujući kako nam je ostalo samo da se lagano, sami od sebe, ugasimo.

Naracije sa postapokaliptičkim scenarijem preplavile su popularnu kulturu još od panka. Imate ih rasute po stripovima, filmovima, slikarstvu, video igricama, muzici – a sada kao da se i politička sfera tome približava. Svetska politika nam iz godine u godinu uspešno dočarava osećaj kako bi kraj planete mogao da izgleda, jedino što mi ne verujemo da je on moguć. Ipak, izgleda da sve radimo da do njega što pre dođe. Sad smo već stigli do faze u popularnoj kulturi koju bismo mogli nazvati post-postapokaliptičnom. U njoj se velika katastrofa što slama civilizacijski poredak opaža kao nešto što se već desilo. Sigur Rós nam baš to poručuju.

Omot albuma ÁTTA pomalo podseća na legendarni omot Pink Floyd – Wish You Were Here, ploču na kojoj su se očevi psihodelije bavili temom otuđenosti i ludila, kao proizvodima nehumanog poretka stvari. Na njemu vidimo dugu kako gori. Ili je to možda “rainbow” zastava LGBT pokreta? Ne znamo, ali osećamo da taj prizor simbolizuje trenutak spoznaje da su sve naše vrednosti i lepote u smrtnoj opasnosti.

Monolitna elegičnost albuma ÁTTA stoji kao spomenik jednom dobu u kome su nada i ljubav bile potrebne sve većem broju ljudi svakog dana, ali više nije bilo nikog da ih ponudi.

Osim nas samih.