Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Uspostava “vučićizma” je mic po mic vratila stvari na fabrička podešavanja iz devedesetih. Čvorovići svih vrsta ponovo su dobili krila, i više nije ni bilo jako važno da li privatno više vole Tita ili Staljina, to jest “predsednika Vučića” ili nekoga ko je još mnogo desnije od njega. Putina, uostalom, vole svi, zar ne?
Kakva li se to moždana oluja podigla u glavi individue koja je u redu u pošti u Sopotu, srez beogradski, ugledala i prepoznala Ljubodraga Stojadinovića, dugogodišnjeg novinara i komentatora, poslednjih godina kolumnistu N1 i “Peščanika”? Koji se to mehanizam, ili Pavlovljev refleks, u njemu aktivirao u trenutku traumatične spoznaje da Stojadinović ne postoji samo u televizoru ili kompjuteru, nego i u običnoj, starinskoj, analognoj stvarnosti, recimo u poslovnici javnog preduzeća PTT, u koju građani dolaze da plate račune, pošalju pakete i slično?
Šta god to bilo, N.N. lice je pristupilo Stojadinoviću s namerom – ostvarenom – da ga izvređa i ispsuje, da ga nazove izdajnikom i stranim plaćenikom, i već sve što uz to ide; ne znam šta mu je tačno Lj. S. odgovorio, ali šta god da je rekao – razumem ga. Ako ništa nije rekao i prosto izignorisao kretena – razumem ga još bolje. To je zapravo najbolja taktika interventnog gašenja akutnih moždanih upala kod nelečenih sociopata, ali znate kako je, ni nama živci odavno nisu kao konopci…
Incident je, naposletku, očigledno najviše zahvaljujući samokontroli Stojadinovićevoj, okončan, kako voli reći Basara, “bez žrtava u ljudstvu i materijalu”. Uzgred, drugi prisutni u sopotskoj pošti su se, naravno, pravili mrtvi, gluvi i nemi. Ali to što nije bilo fizičkog obračuna nipošto ne znači da se ne radi o primeru nedvosmislenog i nimalo naivnog nasilja koje tzv. režim – ne nužno uvek direktno, može biti u pitanju i samoinicijativa fanatizovanih sledbenika – sprovodi nad neistomišljenicima i nepoćudnicima, naročito nad onima koji već i prirodom svojih profesija (glumci, pisci, novinari…) štrče iznad anonimnosti pa mogu lako da posluže ostalima kao “loš primer”.
Dakle, kada vas vrli pitač neki pita protiv čega to tačno Srbija protestuje ustajući “protiv nasilja”, mirne duše mu recite da protestuje i protiv takvih proizvoda ovog nakaznog poretka kakav je taj drski čilac iz sopotske pošte.
Da malo razradim reč i misao? Rado.
Zločinački režim iz devedesetih uzurpirao je najveći deo javnog prostora za sebe i svoje, a drugima ostavio mrvice, preteći da će ih ostaviti i bez toga. Kad kažem “javni prostor” ne mislim samo na politički i medijski prostor, nego i na prostor doslovno: na ulice, trgove, zgrade, kafane… Ako ste bili prepoznati kao njihova “lovina”, trebalo je dobro da pripazite kuda i kako se krećete, jer ste u bilo kom trenutku mogli postati žrtvom verbalnog ili fizičkog nasilja, a o uvredama i pretnjama da i ne govorimo.
Da li je režim to organizovao ili barem “sponzorisao”? Suštinski, jeste. Čak i kad nije direktno, toga nije moglo biti bez njegovog pokrića.
S uspostavom Petooktobarske republike, te povratne sprege nasilnika i vlasti uglavnom je nestalo, osim na njenom vrlo desnom krilu, o čemu se, tek primera radi, možete najbolje raspitati kod nas koji smo, kao slobodni građani, pokušavali da organizujemo tribinu Peščanika u Aranđelovcu. Ali je nasilje i zlostavljanje u zajedničkom javnom prostoru, verbalno i fizičko, dolazilo pre svega s bujajuće desne margine, koja je gotovo podjednakim “izdajnicima” smatrala i tadašnju vlast i nas “dežurne krivce” koje smaraju idioti po poštama.
Uspostava “vučićizma” je mic po mic vratila stvari na fabrička podešavanja iz devedesetih. Čvorovići svih vrsta ponovo su dobili krila, i više nije ni bilo jako važno da li privatno više vole Tita ili Staljina, to jest “predsednika Vučića” ili nekoga ko je još mnogo desnije od njega. Putina, uostalom, vole svi, zar ne? A zna se šta Baćuška radi sa lajavcima koji nisu na vreme utekli iz njegove satrapije: malo-malo pa neki ispadne kroz prozor. Zapanjujuće je kako nesolidne prozore prave u toj Rusiji.
Zato je, dakle, ustanak pristojnije Srbije “protiv nasilja” pre svega borba za ponovno uspostavljanje ravnopravne i demokratske kontrole nad javnim prostorom – od Narodne skupštine preko javnih medija pa do svake tačke javnog prostora glavnog i svih ostalih gradova i dela. U kojem imamo pravo da se osećamo slobodno, zaštićeno i dobrodošlo baš svi: od Ljubodraga Stojadinovića do Lava Grigorija Pajkića.
Naravno, uspostavljanje tobožnje ravnoteže nasilja kao pokušaj razvodnjavanja premise protesta je proziran trik, jer već trideset godina u ovoj zemlji neuporedivo više svakovrsnog nasilja trpe stojadinovići nego pajkići, ali bez obzira na to, ne treba i ne sme da ga trpi niko.
A to uopšte nije teško. Sve što je potrebno je civilno ponašanje u javnom prostoru. Kada naiđem, ponekad i doslovno licem u lice, na nekoga koga smatram jednom od personifikacija zla koje nas mori, samo okrenem glavu na drugu stranu. Jer smo na ulici, u kafani, u pošti jednakopravni: ljudi, civili, koji idu za nekim svojim svrhama. Ako ukinemo nedodirljivost tog javnog prostora dostupnog svima pod jednakim uslovima, dobijamo tiraniju sa elementima veštački uzgojenog nereda.
Da, naravno da vas to na nešto podseća. To ugledate čim pogledate kroz prozor.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve