Masakr koji se dogodio u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ kada je trinestogodišnji učenik ubio osmoro dece i čuvara škole, šokirao je celu zemlju.
Tek što su građani krenuli da procesuiraju ovu informaciju, usledila je masovna pucnjava u okolini Mladenovca. Dva horora u roku od 24 sata. Previše za bilo koga.
Dok smo se svi pitali šta dalje, ko je kriv i ko je najviše zakazao, psiholozi su preko noći postali veoma traženi. Kao posle prvog talasa epidemije koronavirusa. Usled nemogućnosti da se izbore sa stresom, užasnim informacijama, teskobom, strahom, pa i panikom, neki su odlučili da potraže pomoć. Ili bar da razmotre opciju odlaska na jedan ili više razgovora sa stručnim licem.
Koliko košta mentalno zdravlje?
Poseta psiholozima u državnim ustanovama se ne plaća, ali se čeka po nekoliko dana, pa i nedelja za termine. Cena privatne psihoterapije u Beogradu ili Novom Sadu zavisi od vrste psihoterapije koja je u pitanju – grupna, individualna ili ona za parove.
Takođe zavisi i od toga da li je psihoterapeut početnik ili sa iskustvom, odnosno da li je sertifikovan ili pod supervizijom. Cena individualne psihoterapeutske seanse u Srbiji kreće se od 15 do 40 evra, ali je obično u proseku oko 20 evra ako je reč o psiholozima koji su na početku svoje karijere. Razgovor traje ne više od 60 minuta.
Cene su gotovo identične kada je reč o posetama parova, dok je nešto povoljnija grupna psihoterapeutska seansa – od 15 do 30 evra za jedan dan rada, obično od tri do šest sati razgovora.
U praksi se problem anksioznosti najčešće rešava ili je makar na putu da se reši posle nekih osam seansi. Dakle, najmanje 160 evra je u proseku potrebno nekom da dođe do zdravstvenog pomaka. Ovo je najpovoljnija privatna opcija. Pojedini beogradski psihoterapeuti rade i onlajn i tada naplaćuju od 30 do 40 evra. Najskuplji su poznati psihoterapeuti koji samo jedan razgovor naplaćuju oko 50 evra.
Podaci Evrostata iz 2020. godine pokazuju da u Srbiji na 100.000 stanovnika dolazi 11,9 psihijatara. To je neki evropski prosek. Zemlje Evropske unije sa najvećim brojem psihijatara na 100.000 stanovnika su Nemačka (28,8), Grčka (26,2), Finska (25,1) i Litvanija (24,8), dok je u Hrvatskoj recimo taj odnos 16,8 psihijatara na 100.000 stanovnika a u Crnoj Gori 11,3 na 100.000.
Deci je pomoć najpotrebnija
Dečiji psihijatar Roberto Grujičić jedan je od članova tima Instituta za mentalno zdravlje koji je formiran kako bi radio sa decom, roditeljima i osobljem škole u prevazilaženju trauma prouzrokovane masakrom u “Vladislavu Ribnikaru”.
„Mi smo kao Institut za mentalno zdravlje uključeni u razne vidove podrške, dakle prva inicijalna podrška koju je institut organizovao nakon ovog užasnog događaja koji se desio bila je telefonska podrška, jer je to bilo nekako najbrže organizovati, mi smo organizovali dva telefona na kojima dežuraju psihijatri i saradnici koji rade u Institutu za mentalno zdravlje. Dobijamo raznolike pozive za različite vrtste podrške i pomoći“, kaže Grujičić.
Objašnjava da druga vrsta podrške jeste podrška uživo, da su formirani mobilni timovi na inicijativu Ministarstva prsovete, a preko ministarstva zdravlja, da su počeli da odlaze u škole gde podršku pružaju kako individualno, tako i grupno, kako deci, tako i roditeljima i nastavnicima.
Treba reći i da učenici škole “Vladislav Ribnikar” i Treće beogradske gimnazije posle masovnog ubistva mogu da odu do Palmotićeve ulice u Institut za mentalno zdravlje u kojem će imati prednost dobijanja usluge u odnosu na druge škole.
Ključna je uloga roditelja i porodice
Prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije, nakon pandemije globalna prevencija anksioznih i depresivnih poremećaja, koji su najčešći poremećaji mentalnog zdravlja, porasla je za čak 25 posto. S druge strane, vodeći američki zdravstveni instituti više puta su u bližoj prošlosti istakli podatak da se neposredno nakon masovnih pucnjava po školama i drugim ustanovama, taj broj penje i do 35 posto.
Roberto Grujičić istakao je da dete ne treba da se posmatra kao odrasla osoba jer ono ima sopstvena pravila, mogućnosti i poseban emocionalan život.
„Naš mozak sazreva u potpunosti tek u adolescenciji i tek je tada, nakon puberteta, spreman da preuzme kontrolu nad emocionalnim životom. Mozak do adolescencije uči kako da se nosi s takvom količinom emocionalnog naboja. Kod deteta normalno da postoji nemogućnost kontrolisanja socijalnog doživljaja, a da se kao posledica toga javljaju prenaglašene reakcije deteta, smatra Grujičić i dodaje da je na ovom putu ključna uloga roditelja, a da neadekvatno roditeljstvo može ostaviti negativne posledice.
„Najbitnija je uloga roditelja jer roditelj je taj mozak, ta kontrola koja mora da uspostavi jasne i dosledne granice prema detetovom ponašanju kako bi dete bilo u okvirima socijalno prihvatljivog i kako ne bi došlo do ispoljavanja psihopatologije“, navodi Grujičić.
Za ono što se dogodilo u Beogradu i Mladenovcu biće mnogima potrebno vreme da informacije i sav stres procesuiraju na adekvatan način. Poseta psihologu svakako je jedan od najboljih načina za to ako podrška okoline izostane.
I.Đ./Danas/RTCG
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
