Od posete „velike petorke“, posebno od dramatičnog „obraćanja“ šefa države Aleksandra Vučića u ponedeljak (23. januar), u javnosti se ne priča ni o čemu drugom. I kritičari i podržavaoci Šolc-Makronovog plana, to jest one njegove verzije koja se može naslutiti, mahom misle da je došao Dan D, vreme za odluku ili, u epskoj varijanti, da se vidi ko je vera, a ko nevera.
Ispod radara promiču argumenti da je nabrijanost možda preterana. To jest, da prisustvujemo još jednom igrokazu, kupovini vremena, opipavanju pulsa.
1: Nepouzdani svedok
Francusko-nemački plan nije nikakva velika novost (šuška se o njemu mesecima), a pogotovo ne da su zapadne sile sponzori kosovske nezavisnosti, pa bi volele da se stvar već jednom završi onako, kako to oni vide
Novost jeste tvrdnja prvog čoveka države da su mu petorica revolveraša usred Beograda pretila streljanjem bazukom, odmah. Vučić je pomenuo pet poteza protiv Srbije, od kojih bi svaki ponaosob bio razoran: vraćanje viza, prekid pregovora sa EU, povlačenje stranih investitora, sankcije, te ulazak Kosova u NATO.
Stvar je u tome što samo jedan nepouzdani svedok tvrdi da su te brutalne pretnje izrečene –predsednik Vučić. O njegovom fakultativnom odnosu prema istini već su knjige mogle da se napišu.
Da je na sastanku pao ultimatum demantuju nemački i francuski ambasadori u Beogradu, poslanik Bundestaga Josip Juratović kaže da za tako nešto u Nemačkoj nema većinskog raspoloženja. Svi koji nešto znaju o grubijanskim metodama diplomatije pitaju se zašto bi „petorka“ odjednom istresala na sto sve pretnje, od kojih neke i ne može da ostvari.
2: Eksperiment uživo
Politikolog i istraživač javnog mnjenja Dušan Milenković misli da je Vučić „izložio građane Srbije baražnoj paljbi pretnji i crnih scenarija, u isto vreme ne rekavši nam šta je to što moramo da prihvatimo“.
„Zato što će narednih dana (i nedelja) da upregne preskupi aparat svojih istraživača javnog mnjenja da mere reakciju građana na pretnje, to jest da mere koliko se gvožđe savija pod pritiskom“, napisao je Milenković na Tviteru.
Do sada su građani anketirani u stilu „da li Srbija treba da prihvati nezavisnost Kosova, ako joj prete sankcije“. Ali jedno su hipotetička pitanja, a drugo kad je u toku „socijalni eksperiment“, to jest kada prvi čovek države pominje gubitke stotina hiljada radnih mesta, izolaciju zemlje, primer Miloševića koji navodno do poslednjeg trena nije verovao da će Srbija biti bombardovana.
U tom čitanju, Vučić je naduvao ili domaštao pretnje Srbiji ne bi li uživo i naživo video da li većina građana (i njegovih birača) ostaje pri tvrdom stavu ili bi ipak jednom mogao da progura potpis na nepovoljni sporazum.
Jagoda na torti bila je njegova pretnja građanima da bi mogao da se povuče iz politike.
3: Šta tamo uopšte piše?
Ako se držimo navodne verzije francusko-nemačkog papira koju je objavio dnevni list Danas – a predsednik nam je namignuo da to jeste ispravna verzija – onda je svima zapala za oko tačka 4 u kojoj piše da se Srbija „neće protiviti“ članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama.
Čak i takva formulacija ne znači da Beograd pristaje ili odobrava ulazak Prištine u UN. To opet znači da veto Rusije i Kine ostaje – osim u teško zamislivom slučaju nove Jalte gde bi Peking i Moskva dobili ko zna šta zauzvrat, a tada ne bi bilo bitno šta Beograd kaže.
Ostale tačke navodnog plana su skoro pa šećerna vodica, lepe namere o saradnji i pozivanje da se poštuju do sada potpisani sporazumi, što je packa upućena kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju da konačno formira Zajednicu srpskih opština. Ali ako jedan već potpisani sporazum nije sam po sebi dovoljan, nego se ovolika sila digla da pritiska Prištinu da ga sprovede u delo, ko garantuje da će neki sledeći sporazum biti epohalan i da će ga se zavađene strane pridržavati?
4: Kurti je loš momak
U vezi sa ovim poslednjim, Mihael Martens, dopisnik Frankfurter algemajne cajtunga, podastro je tezu da je Vučićevo tobožnje prihvatanje „pregovaračkog okvira“ samo taktički potez – jer Vučić zna da će Kurti odbiti predlog. Prema Martensu, čak je i u očima Zapada zapravo Kurti „loš momak“.
Onda mu Vučić dođe kao Tuđman kada je škrgućući zubima prihvatio plan Z4, sve se nadajući da će ga Srbi iz Krajine odbiti pa da će na kraju oni ispasti grbavi. Tako je i bilo.
5: Opozicija u tamnom vilajetu
Dževa uz medijsku moć koju ima Vučićev režim ponovo opoziciju baca u tamni vilajet. A ona pak radi logičnu stvar – pomalo okleva, izgovarajući se da predlog sporazuma nije poznat, i da ne može o ozbiljnim stvarima da se razgovara u šiframa. Drugim rečima, za šta Vučić zapravo traži podršku? Niko ne zna.
Tamni vilajet, posebno za tzv. građansku opoziciju, sastoji se u tome što treba da biraju da li da odigraju „proevropski“ i da tako dele odgovornost sa Vučićem koji inače ni sa kim ne deli ništa osim odgovornosti. U tom slučaju vreba opasnost da Vučić kupi ulogu „faktora stabilnosti“ na još nekoliko godina.
No, u logici svih igrokaza je da na kraju opozicija bude zla i naopaka, što bi, ruku na srce, lako pošlo za rukom i manje spretnom vladaocu od Vučića. Tako ih je već podelio u „dobrovoljne davaoce tuđe krvi“ i ove što „odjednom“ nisu više za Zapad i EU. Ni jedni ni drugi, prema Vučiću, ne razumeju šta je država. To razume samo on.
Ukratko, sva je prilika da su euforija i očajanje preterani, da nema ni prelaska Rubikona ni „izdaje“. Do sledećeg uzbuđivanja.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com