Da li i vi, poput mene, očekujete da na Jutjubu pronađete sve što ste ikada gledali na televiziji, od spuštanja na Mesec, Top liste nadrealista, koncerata Bitlsa i Bijelog dugmeta s početka karijere, pa do sinoćnog događaja koji je masa ljudi snimala mobilnim telefonom te se može očekivati da ga je neko već postovao? Kada kažem Jutjub, mislim na sve platforme za gledanje i slušanje, mada najviše na Jutjub.
Na toj platformi više nećete gledati emisije koje je Teša Tešanović pravio za kanal Balkan Info. Autor i uredništvo su se razišli, autor je javno izneo svoje primedbe, a uredništvo je reagovalo tako što je sve njegove emisije, to jest podkaste skinulo sa mreže.
Možda ste to voleli da gledate, možda ste to smatrali opskurnim, nije bitno. Ti sadržaji su neophodni za razumevanje konteksta u kojem živimo, neke emisije su postale urbane legende i niko nije imao potrebu da ih posebno arhivira kada znamo da će na Jutjubu stajati zauvek. Dok ih “Brana” jednog dana nije gumbom dilitovao.
Iako je mišljenje “moja roba, moj dućan” vrlo rasprostranjeno, taj princip ne bi smeo da važi kada su medijski sadržaji u pitanju. To što je neko kupio neki medij ili se posvađao sa nekim od novinara, ne daje mu za pravo da prethodni rad koji mu se (više) ne sviđa jednostavno ukloni. Iako mu zakon i propisi to dozvoljavaju. Jer se autori nisu izborili za svoja autorska prava, da budu pitani kada se neki njihov sadržaj uklanja ili da im se omogući da ga objave na drugom mestu, o svom trošku, ako se pare pojave kao kamen spoticanja.
Kao što ima Narodnu biblioteku koja čuva primerke odštampanih knjiga jer postoji obaveza izdavača da joj te primerke dostave, Srbija bi mogla da ima digitalnu biblioteku ili arhivu gde bi čuvala sve digitalne sadržaje koji se za takvo čuvanje ponude i odaberu. To znači da bi neki istraživač u budućnosti do njih mogao da dođe, za razliku od sadašnje situacije gde onaj koji na njih polaže prava može da ih uništi ako oceni da mu je to od koristi ili nekog zadovoljstva.
U suprotnom, postoji opasnost da u vreme kada se većina sadržaja pojavljuje na internetu i nema drugačiji “otisak” niti kopiju, ostanemo bez potvrde ili dokaza o izrečenom, što je posebno nezgodno ako su ti sadržaji imali značajne posledice u realnom svetu.
Inače, ovih dana novinarstvo, upravo zbog interneta, prolazi kroz vrlo zanimljivu fazu, to jest krizu. Zbog inflacije, porasta troškova i drugih problema, velike kompanije poput CNN-a i BuzzFeed-a otpuštaju znatan broj zaposlenih. Istovremeno, novinari “Njujork tajmsa” stupili su u jednodnevni štrajk jer kompanija ne želi da im poveća plate uprkos porastu broja internet pretplatnika i inflaciji.
To ne znači da ćemo imati manjak informacija ili tekstova na internetu, naprotiv, ali će taj rast mahom biti sponzorisan od velikih kompanija koje su otkrile da je mnogo isplativije ulagati u “prirodne” (native) sadržaje, nego u reklame.
Da bi se ovakav sistem, kakav sada imamo, uredio, potrebno je uvesti razne kontrole, propise i zabrane, a to bi bilo doživljeno kao ozbiljna povreda slobodne misli. Alternativa je da ćemo imati nikad više informacija i nikad manje činjenica, apsolutnu slobodu govora, ali i cenzuru arhiva. Mišljenje, to jest komentari biće devalvirani uprosečavanjem, svaki će vredeti isto bilo da dolazi od Sokrata ili od glasnih, a neobrazovanih. Marketing će nas ubediti da sve što jako zveči dobro zvuči. Mi koji smo se najbolje digitalizovali već živimo u takvom svetu.
