Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Zašto se oni koji se u Novom Sadu iskazuju kao mostograditelji po svaku cenu, u Beogradu iskazuju kao isto tako rezolutni mostorušitelji?
Ova opozicija, molim vas lepo, stvarno ne zna šta hoće: u Novom Sadu se bore da se jedan most ne izgradi, a u Beogradu da se jedan most ne sruši.
Šalu na stranu, ima nečega neobičnog u toj priči o mostovima. Protivnici devastacije sada već širom zemlje poznatog Šodroša i izgradnje nečega što se po jednoj ne baš jako srećno odabranoj analogiji naziva “Novi Sad na vodi” bore se protiv izgradnje mosta preko Dunava (kao produžetka Bulevara Evrope) zato što bi ne samo bio jedan od faktora te šire devastacije prostora, nego i zato što bi, tako projektovan i tako lociran, “prolazio pored spavaćih soba stanovnika zgrada u okolini”. Vlast im kaže em da pričaju gluposti i iz nekih pokvarenih izdajničkih motiva stavljaju klipove u točkove našeg sveopšteg napretka, nego i da je stvar sa mostom sasvim čista, a da su, uostalom, novi mostovi neophodnost. Ova poslednja stvar je tačna, treba nam još mostova; o svemu drugome bi se moglo diskutovati… kad bi se imalo s kim.
Tako reći dojučerašnji de facto gradonačelnik Beograda Goran Vesić, za razliku od svog novosadskog kolege, zapeo je da jedan most ne izgradi, nego – sruši. Pardon, demontira i odnese negde, valjda na neku ledinu, da tamo bude atrakcija, ne zna se tačno za koga. Pošto je most atrakcija samo dok služi svojoj svrsi, to jest dok nešto premošćava.
Protivnici “demontiranja” Starog savskog mosta ukazuju na to da bi njegov nestanak značio povećanje ionako nepodnošljivog beogradskog saobraćajnog haosa. Neki od njih (poput poslanice zeleno-leve koalicije u utorak u Skupštini) navode i da je taj most “simbol antifašizma”, pa ga zato ne bi trebalo dirati. Ovo bismo već mogli nazvati argument očajnika: ono kad se siledžijstvu ne možete efikasno suprotstaviti razlozima razuma jer ono za njih ne mari, pa onda dešperatno pokušate sa emocijama. Naravno da to ne može uroditi plodom, čak Vesiću ide na ruku jer mu daje priliku da poučitelno trijumfuje nad jednom vrlo tankom i klimavom tezom. Naime, nije taj bezlični most baš istaknut, ako je ikakav, “simbol antifašizma”, ali jeste elementarna praktična potreba Beograđana. I morao bi da stoji tu gde jeste bar dok ne bude izgrađen jedan ili više mostova koji bi ga zamenili. Sve drugo je otvoreno, brutalno štetočinstvo i rad protiv najboljeg javnog interesa. I to se ne može prikriti nikakvim sholastičkim zamajavanjima i nadriučenim vesićizmima.
Pa dobro, ali zašto se oni koji se u Novom Sadu iskazuju kao mostograditelji po svaku cenu, u Beogradu iskazuju kao isto tako rezolutni mostorušitelji, pa šta košta da košta? Naime, o istoj se vlasti i o istoj stranci radi i tamo i ovamo.
Zato što se ovde, naravno, ne radi o mostovima, nego o ljudima. A ti se ljudi, građani, stanovnici, izgleda već sasvim otvoreno dele na različite kaste, od kojih se nekima ima udovoljavati čak i unapred i na neviđeno, sprečavajući čak i najdalju mogućnost da bi njihovom svetom (i odlično plaćenom) miru moglo nešto da zasmeta, dok sa drugima, profanima, može da bude i ovako i onako, u osnovi nas nije briga jer su nam prioriteti na drugoj strani, tamo gde nam se to mnogo više isplati.
Prevedimo ovo na najneposredniji svakodnevni jezik. Starom savskom mostu, kao i tramvajima koji (zveckajući i cinciličući) idu preko njega, kao i Železničkoj i Autobuskoj stanici, odzvonilo je samrtno zvono onog dana kada je zabodena prva lopata u tlo budućeg Beograda na vodi. Ova monstr-naseobina, naime, namenjena je visoko platežnoj klijenteli poslovno-političko-mafijaške klike koja bez efikasne kontrole i gotovo bilo kakvog ograničenja upravlja Srbijom i u celosti i u pojedinostima, pa tako i svakim njenim gradom i selom. Oni koji su zaduženi za opsluživanje te klijentele i za pogađanje njenih želja i potreba unapred, te za eliminisanje eventualnih problema pre nego što se uopšte pojave, procenjuju da most i oni koji prolaze njime mogu biti konstantna distrakcija za višu BNV kastu, i to je jedini razlog zbog kojeg se radi sve ovo što se radi, a sve drugo su manje ili više slatkorečivi i manje ili više (ne)dovitljivi izgovori. Oni, dakle, žele da po svaku cenu spreče da “most prolazi pored prozora građana”; naravno, ne bilo kojih, nego građana posebnog kova, stanovnika i posetilaca Vrlog novog sveta na obali Save.
Kada, pak, novosadski protivnici izgradnje mosta na narečenoj lokaciji koriste isti “prozorski” argument (s tim da ga oni koriste javno, dok on u beogradskom slučaju ostaje vrlo sistematski neizrečen, ali sveprisutan), njima se sa iste adrese vlasti poručuje da pričaju gluposti, i da će most za građane biti sasvim “bezopasan”, kao neki tihi, pristojni komšija. Možda je i tako, ko zna? Možda most, kada jednom bude izgrađen, neće biti onakva smetnja kakvom je zamšljaju ekolozi i oni koji su po navici antiprotivni. Možda! Ali to zapravo nije nešto oko čega se oni koji odlučuju mnogo sekiraju – biće kako bude, njima ni u džep, ni iz džepa (dobro, to se samo tako kaže…). Oni koji sada žive u starim socijalističkim soliterskim (Liman) ili sokačko-periferijskim (Telep) kvartovima, prosto nisu klijentela njihove slatke male hobotnice, i otuda prema njima i njihovom životnom komoditetu ne osećaju nikakvu obavezu.
Ako ovoj priči treba neko naravoučenije, možda je to ovo: ne veruj “naprednim” Danajcima ni kada most donose, ni kada ga odnose!
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve