Čini se da je ukrajinska vojska istrošila i zamah i sredstva ratne tehnike nakon serije prodora u dubinu ruske odbrane izvedenih u tri poslednje nedelje leta, ali ne odustaje od pokušaja da se nastavi tamo gde su stali. Nastavili su Ukrajinci sa pokušajima da se sa malim taktičkim grupama pronađu slabe tačke u ruskoj odbrani na levoj obali Oskola, na položajima orijentisanim na put Svjatovo–Kremenaja. Kada se na slici sa dronova prepoznaju siluete tenkova i borbenih vozila, ruska artiljerija udara snažno. Na obe strane ima mnogo gubitaka.
U Hersonskoj oblasti borbe se vode svakodnevno, ali sve to se dešava u prostorima između položaja ruskih i ukrajinskih jedinica, bez primetnih pomeranja na terenu. Ruska vojska je pokušala da pomeri liniju kod Ugljedara i borila se žestoko za selo Pavlovka. Navodno su ušli na nekim mestima do pet kilometara duboko. Oko te akcije u Rusiji je nastalo mnogo medijske buke, jer su se pripadnici 155. i 40. brigade mornaričke pešadije Tihookeanske flote, koje su bile nosioci borbenih dejstava oko Pavlovke, požalili da su imali besmisleno velike gubitke i da su zato krivi generali koji traže rezultate po svaku cenu. U borbama početkom novembra u 155. brigadi imali su navodno nekih 300 dvestotih (poginulih) i tristotih (ranjenih). Prema ruskom ministarstvu odbrane, “sve je normalno”, i za deset dana u brigadi je poginulo jedan odsto pripadnika, a ranjeno sedam odsto. U skladu sa praksom da oficiri za odnose sa javnošću ratuju izuzetno efikasno, ali rečima, oni su izrekli da ima gubitaka, ali da na jednog Rusa strada čak sedam, na nekim odsecima fronta i devet Ukrajinaca.
DAVANJE I ODUZIMANJE ZVANJA
Rusi uvode mobilisane jedinice i rade na formiranju ešelonirane odbrane, uključujući tu i prostor Kurske i Belgorodske oblasti. Stalni pritisak ukrajinskih izviđačkih i diverzantskih grupa, dejstva artiljerijom po prigraničnim mestima i infiltracija agenture i sabotera, ugrožavaju pozadinu i par stotina kilometara u dubinu Rusije. Zato su u ugroženim zonama za zaštitu skladišta, komunikacija i infrastrukture razmeštene jedinice PVO, koje su do sada imale mnogo posla u presretanju ukrajinskih balističkih raketa Točka-U i raznih dronova.
Na terenu ruski sistem bezbednosti ima teškoća, posebno zato što su vojni sastavi na severoistoku od početka rata bili, najblaže rečeno, nedorasli situaciji. Pred poslednjom ofanzivom ukrajinske vojske u Harkovskoj oblasti delovi 1. gardijske tenkovske armije hitro su se “izmestili” duboko u Rusiju. U zainteresovanoj ruskoj stručnoj javnosti primećeno je postupanje u miru elitnih jedinica kao loše u ratu, i jedno zanimljivo razmišljanje je da, ako predsednik Putin neke istaknute jedinice nagrađuje počasnim zvanjem gardijskih (jedna od tih novonagrađenih je i pomenuta 155. brigada, i to za držanje u borbama oko Kijeva), zašto se gubitkom prestižne oznake ne kazne jedinice koje su se loše držale u ratu? Vojna birokratija sasvim sigurno nikada ne bi priznala da nešto nije urađeno kako valja, a služba bezbednosti bi to prepoznala kao podrivanje autoriteta sistema rukovođenja i komandovanja, i zato kazni nema i neće ih biti.
VAGNEROVCI GLAVNI NA SCENI
S obzirom na to da vojska ne radi svoj posao, zadatak pripreme odbrane Kurske i Belgorodske oblasti poveren je privatnoj vojnoj firmi (po ruski ČVK) “Vagner”. Ruski mediji preneli su izjavu vlasnika te firme Jevgenija Prigožina da su formirani centri za obuku narodne milicije za odbranu teritorija. On predlaže da ekonomski teret odbrane prigraničnih oblasti podnesu lokalni biznismeni, i da se ne traži podrška federalnih vlasti. Prema procenama Prigožina, dovoljno je da se na jedan kilometar linije razdvajanja angažuje 10 ljudi koji su odatle, poznaju svoj teren, a da po dubini treba razmestiti vojne snage sa mobilisanim rezervistima i ostale odbrambene strukture kao jedinice za intervencije. Za sada rade centri za obuku koje finansira “Vagner”.
U privatno ratno preduzetništvo uključio se i Dmitrij Rogozin, nekadašnji zamenik premijera zadužen za vojnotehnička pitanja, koji se u skorijoj prošlosti (2014–2016) u saradnji sa Srbijom često pojavljivao kao promoter interesa nekih od ruskih fabrika, sa posebnim naglaskom na pokušaje da se prodaju avioni MiG-29M2, odnosno MiG-35 iz nove proizvodnje. Od 2018. do letos bio je generalni direktor Roskosmosa. Sada radi na podršci u obuci narodne milicije DNR u oblasti borbenih sistema koje proizvode ruske privatne firme, i za to je zadužen centar pretencioznog naziva “Carski vukovi”.
Cenimo da je privatizacija rata prerasla u ozbiljan dugoročni problem ruskog odbrambenog sistema. Privode se ljudi zbog razumne kritike vojske, za tužilaštvo su to primeri krivičnog dela diskreditacije ruske vojske. To su pravila za obične građane, ali vagnerovci otvoreno predstavljaju vojsku kao nosioca vojnog idiotizma i uvek ponosno ističu da su oni bolje organizovani. Ima tu inata penzionisanih i ostalih bivših oficira jer oni su jezgro te privatne firme, ima želje da se sada pokažu kao bolji u odnosu na kolege koje su ostale u vojnoj službi, ali u narodu koji istorijsko iskustvo ratovanja temelji na svenarodnoj odbrani, neobično je novovremensko kalemljenje plaćeničkog mentaliteta. U propagandnom diskursu Moskve, kontradiktorno je pozivanje na borbu protiv nacizma i simbole Velikog otadžbinskog rata 1941–1945. u kojem su milioni ljudi izgubili život, i istovremeno isturanje u prvi plan plaćeničke firme koja neretko koketira sa ultradesničarskim simbolima i vrednostima.
Narušen ugled ruskih generala i pad poverenja u oficirski kor stvorio je vakuum uticaja, i sada privatne vojske ulaze u taj prostor. Iako tradicionalno surovi ruski bezbednosni sistem pokušava da zaustavi odliv podataka, svakodnevno se preko društvenih mreža objavljuju oštre kritike postupanja pojedinih generala koji bezobzirno gone vojsku da bi se dodvorili pretpostavljenima, piše se o dubokim slabostima sistema rukovođenja i komandovanja i logistike. Otvoreno se jedinice popunjavaju imovinom preko javnih donacija, jer država nema šta da pruži. U takvoj atmosferi plaćenici se pojavljuju kao alternativa koja donosi red. Kritične delove fronta, srce rata u Donbasu, drže vagnerovci. Oni su stvorili posebne snage koje su sada već paralelna vojska, koja je tokom rata stvorila potpuno zaokružen i samodovoljan sastav koji ima i pešadiju, tenkove i borbena vozila pešadije, ali i vlastitu tešku artiljeriju sa haubicama 203 mm i višecevnim lanserima raketa 220 mm, kao i avijacijske jedinice sa dvomotornim jurišnicima Su-25 i Su-24.
U jesen, vagnerovci su ušli sa mehanizmom regrutacije, koji je postao otvorena konkurencija vojsci. Oni pozivaju rezerviste da se prijave u privatnu vojsku kao alternativu onoj zvaničnoj, i to se očigledno toleriše, a ako neko pošalje potvrdu da nosi amblem smrti sa iskeženom lobanjom, onda ne podleže mobilizacijskoj obavezi. Naime, služba kod privatnika je sada “starija” od države. Jedna od potvrda da se “Vagner” sada nalazi iznad zakona u ime ratne nužde jeste regrutacija zatvorenika koja još uvek nije pravno uređena, ali to nije prepreka za slanje navodno preko 3000 regrutovanih na front. Obećano im je da će, ako prežive, dobiti amnestiju, i sada treba da se potrude, a nije njima lako – ruski portali, oni antivladini sa liste stranih agenata, brojali su glave i ustanovili da je jedan od vođa “Vagnera” poslao pisma saučešća na adrese 458 bivših zatvorenika. Samo od 13. septembra do 9. oktobra prebrojana su 224 pisma. Poruke su sadržane u objavama osmrtnica na društvenim mrežama, na kojima se vide redne oznake posthumnih medalja: “za hrabrost”.
Zadaci vagnerovaca na uređenju odbrane u Donbasu, i sada u Belgradskoj i Kurskoj oblasti, direktno su mešanje u nešto što bi na prvi pogled trebalo da bude u potpunosti zadatak državne vojne organizacije.
RUŠENJE MORALA I POVERENJA
Uređen i praktičan mehanizam komandovanja, predvođen biranim iskusnim oficirima, ide u korist “Vagneru”. Oni se ne muče sa kadrom dodeljenim za popunu formacijskih mesta kao što je to slučaj u ruskoj vojsci, koja teško može da se oslobodi onih nedoraslih situaciji. Zatim, iz državnih resursa su vagnerovcima dodeljena sredstva ratne tehnike po izboru. Valjda niko ne veruje da se jurišni avion ili teška samohotka nabavljaju u Rusiji na otvorenom tržištu. Za plaćanje ratnika koristi se uhodan mehanizam prikupljanja priloga biznismena. Naravno, sada mora da se plati privilegovan položaj na tržištu, gledanje kroz prste za razne prljavštine u poslovanju, izbegavanje plaćanja poreza, dislokaciju novca u strane zemlje. Na poziv otadžbine koji uruče lično uz pićence oficiri sa oznakama ČVK “Vagner”, svaki biznismen se rado odaziva i još pita što ranije nisu došli.
Za Kremlj su sada privatnici od velike koristi, ali treba gledati dalje – ugled ruske vojske, koja ima teškoća da prikupi zimske uniforme, neće porasti tokom zimskih meseci, problemi će se nagomilati, nezadovoljstva mobilisanih, ratni gubici, loše vesti. U ruskom društvu socijalno raslojavanje na one koji su važni i one manje važne, koji su materijal za front, stvara neugodnu tenziju. Ako pitate Ruse, pripadnike solidne srednje klase, koji su došli u Srbiju, pričaće vam o tome kako su služili vojni rok, išli su ranije tamo gde su pozvani, a onda je došao rat koji nisu prihvatili. U Rusiji kažu za njih da su kukavice i pobegulje, da nisu patriote, ali kako to reći nekim novim Beograđanima koji su proveli mesece u uniformi sa puškom na Kakvazu. Ovaj novi rat nisu prihvatili.
Za to vreme, proputinovske novine u Beogradu pišu da će lično on, Putin, poslati decu biznismena u rat. Neko od Rusa u to veruje? Ne, biće par izuzetaka za medijsko pokazivanje. Zašto postoji tako snažna rezerva prema zvaničnim pozama – zato što je stvorena privatna vojska koja, koliko god da je efikasna, ruši moral masa, poverenje u to da su vlasti oslonjene na plaćenike na pravom putu.