Pomrčina se, pomognuta gustom jesenjom kišom, lepila na prozore brzog voza Francuske državne železnice, koji se pravcem sever-severoistok približavao gradu. Protrljao sam umorne oči i spustio Horheovu svesku na kolena. Pročitana priča je sa dva kraja i na dvoja vrata ulazila u mene. Kakva fantastična zamišljotina, u glavi mi svedena na jednu nemoguću rečenicu: “Tačka u kamenu, u kojoj se sve stvari ovog sveta vide iz svih mogućih uglova tako da jedna drugu ne zaklanjaju – Alef, otkriven ispod trošnih podrumskih stepenica u zabačenoj ulici Buenos Ajresa”.
Voz je i dalje nečujno prolazio kroz poslednja pariska predgrađa i pred samim gradom uronio u zemlju. Deli me još samo nekoliko stanica do moje – pomislim, kad, odjednom, osećam nemir koji se širi, prvo telom, onda i mislima. Otkrivam ubrzanje u kretanju voza, istovremeno praćeno sve usporenijim pokretima putnika. Svetlo u vagonu postaje pucketavo i neonski belo. Prolazimo, ne zaustavljajući se, kroz stanice podzemne železnice. Nemir se pretvara u neobjašnjiv strah, ubrzani dah, aritmične damare, bol u grudima, dok mi neukroćeno stopalo đonom cipele lupka po uglačanom podu. Pokušavam da se smirim, svaki nalet straha da podelim na četiri jednaka dela (prisećam se da sam nekad, kao dečak, uspevao), kako bih ga sopstvenim tročetvrtinskim taktom ukrotio: da uzjašem strah – govorim sebi uzalud.
Pognut u sedištu, ugledam ženu kako odsutno sedi tu – nasuprot meni, začudim se kako je ranije nisam primetio. Njeno lice uvijeno u maramu ne otkriva starost. Učini mi se da se njene mak crvene usne jedva primetno pokreću. Nerazumljivi jezik kojim se obraća svom nevidljivom sagovorniku postaje sve glasniji. Uviđam da ponavlja stalno istu rečenicu, koja mi nekom iracionalnom silom postaje očigledna: “Vernici koji dolaze u džamiju Amr, u Kairu, dobro znaju da je svemir u jednom od kamenih stubova koji opkoljavaju dvorište… niko ga ne može videti, ali oni koji prislone uvo na stub, tvrde da iz njega ubrzo začuju ravnomerno hučanje”.
Pored žene je sedeo, tek sad vidim, desetogodišnji dečak. Ravnodušan prema drugima, fiksira me tamnim, odnekud poznatim pogledom. Žena ga s vremena na vreme tek ovlaš pomiluje dugim, istetoviranim prstima. Svaki put kada njeni prsti nestanu s dečakovog lica, ono mi izgleda sve starije. I tako u beskonačnom nizu. Pred njegovim hipnotičkim pogledom sklanjam oči u prozorsko okno. U njemu vidim odraz dečakovog oka. Pogledam bolje: u tom prikazu vidim sebe.
***
(stanica: La Défense)
Početkom pedesetih se u Fočansku ulicu iz zarobljeništva vratio komšija Bora, u belom mercedesu velikih žutih farova. U njemu je dovezao sedmogodišnjeg dečaka riđe, kovrdžave kose. U jesen sedamdeset i četvrte godine su dva đaka-prvaka putovala Španijom u belom mercedesu velikih žutih farova: to smo Borin unuk i ja u okolini grada Manče tražili Sanča Pansu. Umesto točkova imali smo drvene, uljem umašćene klocne.
***
(stanica: Châtelet – Les Halles)
Zima devedeset pete, tuđ, pariski stan. Probudila me škripa koraka po starom parketu. Anđeli (pričalo se) ne znaju da li hodaju među živima. Ili mrtvima? Psi su i dalje spavali na foteljama, s glavom među jajima. U toplom. Otvorio sam prozor i smog je ušao sekundu-dve posle buke. Dole su se sudarali glavama, kao mravi poprskani kišom. Znao sam: kad siđem i prepustim se gomili, zatvoriću četvore oči. Biće ovo dobra noć.
***
(stanica: Gare de Lyon)
U leto iste godine često sanjam gradove. Odnekud iz dubina onog sećanja koje nema korene u proživljenom, već u ko zna kadašnjim i ko zna odakle poteklim zamislima i vizijama, izranjaju te ulice, trgovi, kuće i prodavnice, ti spletovi prolaza i stepeništa čitavih kvartova u kojima niko ne živi (možda ne umem da sanjam ljude?). Nikada nisam prošao tim gradovima, nisam čitao o njima niti ih video na filmu, ne znam kako se zovu, a ni gde se nalaze. A u mom snu oni povlače svoj cardo i svoj decumanus prema nekim neodredljivim stranama sveta i precizno iscrtavaju svoj urbani pejzaž. U tom dekoru se obično ništa ne događa, ili se bar ne dešava nešto posebno, ali taj grad koji sanjam nikada nije isti. Odakle dolaze ove kodirane poruke o postojanju nepoznatog? Da li nam to predočava da smo mogli da živimo u drugom prostoru i nekom neovdašnjem vremenu, u drugačije osmišljenim gradovima i nekoj nam nedohvatljivoj arhitekturi? Ili da pored nas, u istom prostoru, postoji više mogućnosti, više tajnih vrata koja samo čekaju naš neoprezan korak pa da nas odvedu u nepredvidivo? Nemam ključ za ove snove.
***
(stanica: Vincennes)
Poslednji je dan dvadesetog veka. Večeramo u restoranu Kaskade i u pet minuta pred ponoć silazimo na jelisejsku kocku. Ukopavajući se u gomilu, sudaramo se sa usijanim glavama.
Deset, devet, osam, sedam… – broje oko nas.
Murad S. je rođen u severnom kvartu Tuluza, pre devetnaest godina. Njegova sestra Ajša, studentkinja druge godine pariske Politehničke škole, pozvala ga je da provede praznike sa njenim društvom. Celo poslepodne piju slatke omamljujuće koktele, vesele se. Pred ponoć, od ruke do ruke kruže flaše nerashlađenog šampanjca.
***
Voz usporava, zaustavlja se na mojoj stanici. Guram se kroz gomilu. Izabelino lice mi se približava nasmejanih očiju i s prstom na mak crvenim usnama: “Polako, tiše, probudićeš decu!”
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve