Kad se kaže „parabelum“, naši stari misle na pištolj; na elegantni pištolj opakog izgleda, a pritom zgodan za nošenje i pucanje. Desetine hiljada tih pištolja ostalo je iza nemačkog Vermahta i Waffen SS posle kraja Drugog svetskog rata, a po svim našim zemljama. Godinama su bili službeno oružje milicije i JNA, da bi postepeno bili zamenjeni domaćim oružjem. Viškovi su bili prodavani građanstvu; deo je ostao u najvećem vojnom muzeju u Evropi, JNA, a deo verovatno rasprodat okolo pedesetih i šezdesetih godina. Veliki deo ostao je kao neregistrovano oružje u rukama radnika, seljaka (uglavnom) i poštene inteligencije.
Luger Parabelum je čudo od pištolja iz više razloga. Pre svega, možda je najudobniji za pucanje od svih pištolja kalibra 9 X 19 mm, jer ima idealan ugao drške i savršenu srazmeru mase prema izlaznoj brzini projektila, što njegov trzaj pri opaljenju čini horizontalno i po osi cevi jedva primetnim. Niti skače, niti uvrće zglob, kao mnoga druga ručna vatrena oružja uporedive moći.
Dimenzije su mu takođe idealne u odnosu na kalibar metka: elegantan je i lako se nosi skriven. Luger, naravno, ima i svoje mane: osetljiv je na prašinu i prljanje uopšte (zato je Nemac za njega i izmislio sasvim zatvorenu futrolu za opasač); ne podnosi municiju sa manjim punjenjima i sa drugačijim zrnom od nominalne nemačke; ima konstruktivnih mana, o čemu kasnije. Ali zato ima osobine koje ga uzdižu u očima poznavalaca i stručnjaka: pre svega savršeno dobre čelike koji podnose i mnogo veća opterećenja od onih na koje se oružje po pravilima testira (taj kvalitet ostao je isti do kraja proizvodnje, 1943, kada nemačkom Rajhu više nije bilo svejedno); zatim odličnu preciznost izrade kojoj se divimo iz čisto inženjerskih razloga, mada za vatreno oružje nije baš preporučljiva jer se ono u svakodnevnoj upotrebi prlja, pa može doći do neprijatnih zastoja.
Službeno oružje Reichswehra
Luger, koga Nemci zovu P-08 (po godini kada je usvojen kao službeno oružje Reichswehra, nemačke vojske; dotle je bio službeno oružje ratne mornarice), ima jedinstveno mehaničko rešenje, za razliku od svih drugih sistema automatskih pištolja. Princip rada je kratki trzaj cevi i kratki trzaj zatvarača, ali bravljenje cevi i zatvarača rešeno je putem kolenastog zgloba: pri trzaju, zajednički sklop cevi i zatvarača ide unazad dok poprečni cilindri na zatvaraču ne naiđu na kosu ravan rama pištolja; tada se podignu i „prelome“, a zatvarač nastavlja unazad dok ne izbaci praznu čauru, dođe do kraja i u povratku skine sa šaržera sledeći metak i ubaci ga u cev, dovodeći zglob zatvarača u vodoravnu liniju, dakle zabravivši zatvarač za cev.
Unutrašnja koaksijalna udarna igla zapinje se usput i oružje je spremno za sledeći hitac. Puni se šaržerima sa sedam metaka kalibra 7,65 mm Luger (prve verzije) ili ) 9 X 19 mm. Varijeteta Lugera ima mnogo, jer je proizvođen bez prestanka pune 44 godine: od 1900. do kraja 1943, hvala lepo. Ukupan broj proizvedenih primeraka ostaje nepoznat (uništene arhive tokom Drugog svetskog rata), ali se smatra da je reč o više stotina hiljada komada – od pola miliona naviše, sigurno.
Luger i Korto Malteze
Što se nastanka ovog čuda od pištolja tiče, valja se vratiti na kraj XIX veka: prvo je Hajrem Maksim patentirao svoj mitraljez na principu bravljenja prelomnim zglobom (zvani i „kopač krompira“, jer se zglob prelamao na dole i često udarao u zemlju); onda je jedan izuzetan nemački pronalazač, Hugo Borhart (Borchardt), primenio princip prelomnog zgloba na svom glomaznom i velikom pištolju koji nije naišao na neku popularnost, mada ga se Hugo Prat često prisećao u svojim stripovima o Kortu Maltezeu.
Sve u svemu, Borhartov pištolj je pojava viktorijanska, kao i legendarni revolveri Webley .455 i kao Korto Malteze. Međutim, što se nepravedno zaboravlja, Hugo Borhart je prvi u praksi primenio izmenljivi šaržer u dršci pištolja, što će kasnije preuzeti svi. Dno tog šaržera, sa krugovima od drveta, kasnije aluminijuma, preuzeće Georg Luger. Georg Luger bio je, naime, pomoćnik Huga Borharta i trgovački putnik čuvene firme DWM (Deutsche Waffen und Munitionsfabrik) iz Berlina.
Negde u svojim memoarima Georg Luger priseća se kako je putovao krajem XIX veka i u Crnu Goru, u nameri da kralju Nikoli Petroviću proda neko oružje. Ispalo je da je kralj Nikola tražio proviziju neprihvatljivo visoku za DWM, ali i da je tu proviziju bio dobio od firme Rast, Gasser & Co. iz Beča, pa je tako svaki Crnogorac morao da kupi sebi revolver Gasser kal. 11 mm, jer se kralj ugradio u posao.
Prvi model
Georg Luger je, dakle, odlučio da Borhartov sistem usavrši i pojednostavi, što mu je i te kako uspelo. Dizajnirao je i 1900. godine kod DWM pustio u proizvodnju prvi pištolj Luger M-1900. Pištolj je bio u kalibru 7,65 X 21 mm Luger; metak slabe zaustavne moći, ali dugo u upotrebi kod raznih vojski i policija: Švajcarske, Finske, Litve, Bugarske, Portugala i Brazila, zemalja kojima je DWM prodavao pištolje. Taj metak koristili su i neki drugi proizvođači iz svojih razloga: SIG iz Švajcarske, Beretta i Walther.
Naime, u Italiji je dugo bilo zabranjeno građanstvu da koristi vojne i policijske metke, a 7,65 Luger lako se zamenjivao za 9 mm Para, jer je istih dimenzija, osim zrna; trebala je samo druga cev. Izmenljivi šaržer u dršci primenio je i Džon Mozes Brauning odmah 1900. godine u svom prvom džepnom pištolju; sistem prelomnog zgloba, međutim, bio je primenjen tek kod jednog neuspelog automata.
Metak od 9 mm
Lugeru je posao bio krenuo odlično: njegov pištolj dopao se mnogima i DWM zaključuje niz ugovora sa raznim državama. Već 1902. Luger razvija metak 9 X 19 mm („duga devetka“ kod nas; „Para“ u Evropi, od parabellum, spremaj rat; 9 mm Luger u SAD), na sugestiju nemačkog Ministarstva odbrane; taj metak ostaće do dana današnjeg najpopularniji metak za pištolj i automat u istoriji.
Čak će i tvrdoglavi Amerikanci 1973. napustiti svoj legendarni metak .45 Auto i preći na 9 mm kao službeni kalibar vojske i kasnije većine policijskih agencija. Taj metak je, otprilike, idealna zlatna sredina između zaustavne moći, dimenzija i udobnosti pri pucanju. Bilo je mnogo pokušaja da se „devetka“ zameni; možda je sovjetski metak Makarova, 9 X 18 mm, jedino uspeo u tome. Cilj je bio izbeći bravljenje pištolja koje poskupljuje proizvodnju i Makarov je u tome uspeo, zadržavši prihvatljivu zaustavnu moć. Dva uspešna pištolja sagrađena su oko tog metka: APM (avtomatičeskij pistoljet Makarova) i APS (avtomatičeskij pistoljet Stechkina), ovaj poslednji opako oružje koje ima kundak koji se uglavljuje i gađa i rafalima.
Sa metkom 9 mm Georgu Lugeru i DWM posao je zaista krenuo. Ugovori za vojsku i/ili policiju zaključeni su sa nizom država, od Bolivije do Bugarske; ti pištolji poznaju se po oznakama na kočnici i izvlakaču na jezicima raznih država.
Bugarska verzija prisutna je u našim krajevima i poznaje se po dugačkoj cevi (15 cm) i tangencijalnom zadnjem nišanu. Većina Lugerovih pištolja je standardne dužine (cev od 10 cm) i kalibra 9 mm. Ima ih sa ruskim oznakama, sa američkim orlom (dve narudžbine još pre Prvog svetskog rata), sa turskim i persijskim grbovima, portugalskim i holandskim.
Samo dva proizvođača izvan Rajha pravila su Lugerove pištolje: Švajcarci (Waffenfabrik Bern) za sebe i Englezi (Vickers Armstrong) za Holandiju. U Nemačkoj je bilo više proizvođača po vladinim ugovorima: DWM iz Berlina, Mauzer iz Oberndorfa, Erfurtski arsenal, Zimson iz Zula (Suhl), Krighof iz Zula i (manji broj) Špandau iz Berlina. Zanimljivo je da je Luger ponudio dva primerka svog pištolja u kalibru .45 US Army (11,43 X 23 mm) za konkurs američke vojske 1907. godine; da se u testovima bolje pokazao, bio bi postao američki službeni pištolj umesto Brauningovog M 1911 (Colt .45). Samo jedan od ta dva primerka sačuvan je.
Mane Lugera
Kažu Dalmatinci da dobar konj ima stotinu mana, a loš konj samo jednu – ne valja. Luger ima mane: smeta mu prljavština; ne radi sa slabijom municijom; kočnica mu nije pouzdana (hoće da se pomeri kod nošenja na sebi, van futrole); što je najvažnije, skup je i složen za proizvodnju.
Ima i jednu manu koja nije dovoljno poznata: kod rasklapanja, ako metak ostane u cevi, može doći do slučajnog opaljenja, jer se sklop cevi i zatvarača skida zajedno sa rama i bez odvajanja cevi, kao kod drugih pištolja. Cena je, međutim, bila glavni razlog da Treći rajh potraži novo službeno oružje: bio je to Walther P-38, tada i danas veoma moderan i uspešan dizajn u istom kalibru 9 mm.
Proizvodnja Lugerovih pištolja nastavljena je do kraja 1943. sa nepromenjenim vrhunskim kvalitetom. Posle Drugog svetskog rata obnovljena fabrika Mauser GMBH iz Oberndorfa pokušala je da proizvodi Lugerov pištolj kao identičnu repliku komercijalnih modela 1900 i 1906, ali to nije bilo to, pa su odustali. Danas su Lugerovi pištolji pre svega cenjeni kolekcionarski primerci; cena varira u zavisnosti od modela i varijante, ali ih ima veoma mnogo. Strelci ih i dalje vole.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com