Ivica Osim (1941-2022): Štraus sa Grbavice

Vest o smrti Ivice Osima, iako je pala u nedelju, tzv. nogometni dan, ne spada u domen samo sportske rubrike. Ona mnogo više pripada pop kulturi ili istoriji jedne bivše zemlje – Jugoslavije, koja, kao što vidimo, trideset godina nakon svog formalnog kraja i krvavog raspada još uvek postoji. Jer Ivica Osim, zvani Švabo, bio nam je neko poput Davorina Popovića ili Kemala Montena.

I ako fudbalski treneri u jednoj zemlji u kojoj, kako se to kaže, svi njeni stanovnici jesu selektori reprezentacije, mogu biti nesporni do obožavanja, onda je moguće da su jedini takvi bili Bobi Robson i Ivica Osim. Možda i Jirgen Klop kao treći, jer i njega, poput Osima, kao čoveka krasi pre svega alhemični šarm prijemčivosti, ljudskosti i dostojanstva, gde god da je živeo i radio. Nimalo sujete, gordosti ni taštine nije bilo kod Ivice, enedemski tako tipične za ovo podneblje, i sport po sebi.

Ivica Osim se rodio u Sarajevu 6. aprila 1941. godine. Otac mu je bio železničar. Ivica se, iako u gimnaziji jedan od najboljih matematičara, ipak opredelio za fudbal zaigravši, logično, u sarajevskom FK Željezničaru (Želju od milja) 1954, gde je u prvom timu debitovao 1959. godine. Ivica je bio ta čuvena, ponekad iritantna bosanska škola driblinga, ali ga je ipak krasio epitet iz radio prenosa: Štraus sa Grbavice. Proglašen je za najboljeg fudbalera Jugoslavije 1967, krajem šezdesetih prešao je u holandski Zwolle, potom u francuski Strazbur, gde će 1978. i završiti karijeru, a u francuskoj je još igrao i za Sedan i Valensien.

Foto: FoNet

Za reprezentaciju Jugoslavije u 16 utakmica postigao je osam golova, da bi na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. postao pomoćnik selektora Ivana Toplaka, koga će naslediti na tom mestu 1986. godine. Njegova aura, ili harizma, počinje od Željinih igara u Kupu UEFA u sezoni 1983/84, i čuvenog polufinala 24. aprila 1984. godine, kada je cela Jugoslavija navijala za Željezničar koji je nesrećno, u poslednjim minutima, primio gol od mađarskog Videotona i izgubio očekivano finale sa Real Madridom.

Iako se kao trener sa reprezentacijom SFRJ nije plasirao na Evropsko prvenstvo u Nemačkoj 1988, bilo je to vreme velikih očekivanja. Na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990, Jugoslavija predvođena Osimom je u četvrtfinalu na penale izgubili od Argentine, iako je polufinale višestruko zaslužila. Sve se završilo suspenzijom naše reprezentacije sa Evropskog prvenstva u Švedskoj 1992, zbog sankcija, iako se Jugoslavija sa Osimom na čelu na to prvenstvo plasirala. Prvenstvo je osvojila Danska, koja nas je zamenila. Od sportske nepravde, mnogo su upečatljivije bile Osimove suze u očima i ostavka sedam dana ranije, nakon izbijanja rata u Bosni i Hercegovini. „Ako ništa drugo, ono jedino što mogu da učinim za taj grad, pa da se i vi sjetite da sam se rodio u Sarajevu, a da znate šta se dešava…“, rekao je Ivica tada.

Paralelno sa reprezentacijom, Osim je u to vreme trenirao beogradski Partizan, sa kojim je osvojio poslednji Kup Maršala Tita. Posle toga preuzeo je grčki Panatenaikos, a 1994. Šturm iz Graca, gde je živeo i radio do 2002. godine, i gde je danas preminuo u osamdeset prvoj godini.

Šturm je pod Osimovim vođstvom dva puta bio prvak Austrije, igrao je Ligu šampiona, a Ivica je proglašen najznačajnijim trenerom u istoriji kluba. Karijeru je završio u Japanu, prvo kao trener JEF United-a od 2003. do 2006, a potom selektor reprezentacije Japana do 2007. godine.

Bio je oženjen Asimom i imao troje dece: Amara, Selimira i Irmu. Na epitaf Ivici Osimu se može, i mora, nadovezati zvučna podloga: pesma „Zemljo moja“.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com