Pank stav, hipi duša

Nekako se dogodilo da je postalo uobičajeno reći kako su Red Hot Chili Peppers – od seksi glasnogovornika divlje generacije do pasa obnaženih momaka sa Zapadne obale – u međuvremenu postali izlizani amblemi visokoprofilisanog rokenrol salona. Metamorfoza poput ove objašnjavala se očekivanim ishodom izbora jednog od dva puta, što je onomad stavljen kao ponuda pred najuspešnije alternativne bendove s kraja 20. veka. Pardon, tri. Jedan je bio prezrivo odbijanje pružene ruke profitabilnog diskografskog biznisa i opstajanje na marginama zauvek (vidi: Mark Lanegan, Fugazi, Pavement). Drugi je garantovao uspon do vrha na krilima prihvatanja te šeme, odnosno pobedonosni hod po stazi slave, utabane debelim svežnjevima novčanica onih tipova koji nikada neće dopustiti da izgube (čitaj: mejdžor kompanije). Treći je bio put Kurta Kobejna i njegove Nirvane…

RHCP, na žalost mnogih, ipak nisu odlučili da ostanu ‘ispod mosta’ i pridruže se visokomoralnim kolegama džankijima i beskućnicima, sa adresom stanovanja u nekom prljavom skvotu, i to u najboljem slučaju. Nisu se ni samouništili, mada je nekima to izgledalo kao sasvim izgledan scenario. Zlatni frajeri 1980-ih, što su spojili fank sa metalom, repom i rok psihodelijom iz podzemlja velegrada, svojevremeno su punom snagom hrupili na top liste svojim razotkrivanjem lepota sirove stvarnosti, u kojoj je čovek čoveku zaista vuk, ali gde autsajder jedini i ima neku šansu da spozna i doživi istinsku ljubav, a samim tim i zadovoljstvo života. Rečju, njihova ovisnička apokalipsa i bitisanje u polusvetu sunčane Kalifornije, pretvorili su ih u anđele postanja nove realnosti, što su je u tom trenutku delili i konzumirali mnogi klinci širom Sjedinjenih Amerika, a – ispostaviće se – i ostatka planete Zemlje.

Ne zamerite na patetičnim rečenicama koje slede. Jer, RHCP vraćali su u to vreme veru da svako smetlište može da postane Brodvej, samo ako to mnogo želimo, a da iskrena ljubav ionako čuva sunce visoko na nebu, da nikada ne zađe. Setimo se samo da je za većinu tinejdžera tog doba doživljaj spoljašnjeg sveta veoma naglo pervertirao u mnogo mračnije iskustvo nego što je duša maloletnika to mogla da podnese. Otuda, neka bitna ostvarenja 1980-ih – Strava u ulici brestova ili Okuka reke, na primer – nisu bila samo zgodne metafore decenije, već su se ispostavljala kao živa istina. Ali, ona radost i spremnost za fajt koje su doslovno vrcale sa RHCP albuma, činile su stvari mnogo telesnijim, fizički mišićavim, a opet zavodljivo mističnim, slatko erotičnim i opasno privlačnim. Koji to onda zbunjeni i životom prestrašeni pubertetlija ne bi poželeo da odvrne sebi Pepperse do daske i na taj način okolini pokaže zube? Njegovi glasni RHCP junaci smejali su se izopačenosti društva u lice, ne pribojavajući ga se nimalo, i suprotstavljali mu senzualna otkrovenja iz prve ruke, razvaljujući sistem u ime svih nas.

Njihov konačni trijumf jeste u tome što su ostali isti, evo do današnjih dana.

Od tih davnih početaka 1983, RHCP okrenuli su kreativno i personalno mnoge krugove i kružiće, e da bi svojim novim albumom Unlimited Love konačno rešili da iznova rekonstruišu celu stvar, kao i one prvobitne sebe u njoj. Transcendentalne sile ovog drskog čopora ortaka investirane su na pomenutoj ploči u nešto dugačko čak 17 pesama – nejednake vrednosti doduše – ali povezano u celinu višeg reda. Pa, da li nas ovde više oduševljava ponovni susret sa ekstatičnim rimovanjem Entonija Kidisa u njegovom samoizmišljenom slengu, ili kosmički čulna gitara Džona Frušantea što rastura u paramparčad i obara s nogu? Je li to možda pouzdano bubnjanje Čeda Smita sa svojom nevidljivom cakom ili pre ono kako Fli kida svoj bas kao da vezuje čvorove nekom makrame tehnikom u dubinama našeg sluha? Šta god da je u pitanju – Peppersi su se definitivno vratili u naša srca.

Od jednostavno opijajuće uvodne Black Summer, preko pregnantne Here Ever After, potresne Aquatic Mouth Dance kroz koju promiču Suzi Su iz Siouxsie and the Banshees, Bili Zum i Džon Dou iz grupe X ili Misfitsi, do himničnog zanosa The Great Apes i It’s Only Natural, u kojima Entoni juriša golim prsima na svet lišen iskrenosti i osećanja – čini se da je sve opet skroz u redu. She’s a Lover ume da zaliči na The Rolling Stones klasik Miss You svojom neprolaznom disko-fank melanholijom, ali i na Lovefool The Cardigansa, što je vrlo simpatično. These Are the Ways, sa svojim grandž potencijalom, rasplamsava se do opasne svirke, da bi ulična pričalica Whatchu Thinkin’ pronela ovu vatru do Bastards of Light, kako samo RHCP to umeju – bez utehe, bez opraštanja, ali sa samurajskim oruđima tik pored srca. White Braids & Pillow Chair i Veronica odnekud prizivaju Lua Rida svojim ispovestima o ljubavi koja vrvi svetom običnih ljudi kao pravo čudo u blaziranoj sadašnjici, a povremeno nailazimo i na prefinjenost a la The Beatles, naročito u završnoj Tangelo, te na nedvosmisleno čarobnjaštvo u The Heavy Wing, sa Frušanteom u ulozi virtuoza što saopštava nešto važno svojim glasom u refrenu, i još toliko toga…

Treba na kraju reći: svoju životnu školu i tehniku postizanja bezgranične ljubavi RHCP krvavo su platili. Entoni i drugari zapravo su se uvek trudili da ostanu svoji u srcu, i u časovima uspeha i u časovima neuspeha, pa i sad – kad im kritika uopšte nije preterano sklona – oni drže do svojih unutrašnjih moralnih i emotivnih načela, više nego do ičeg drugog. To je odraslo na ulici, i nikad neće biti uterano u salonske propise, šta god vam pričali kritičarčići iz pomodnih rok glasila.

Sada je već sasvim jasno da Red Hot Chili Peppers, uz sav svoj opaki pank stav, iznad svega imaju osetljivu hipi dušu. Džon Frušante, vratio se u bend da bude glavni skretničar na njihovom nostalgičnom putu ka ličnom letu ljubavi. I, znate šta, ne pada im na pamet da pod stare dane počnu da zarezuju pravila ponašanja u svetu licemernom i podlom do te mere da otpadnici danas deluju kao poslednja aristokratija sa svojom etikecijom koja uključuje solidarnost, poštovanje, poverenje.

Dozvolite li sebi da čujete još jednom sve albume RHCP iz njihove, sada skoro već četiri decenije duge zaostavštine, postaće vam jasno kako i one ploče što ste ih u svoje vreme brutalno prezreli – baš poput ovih mladih novinarskih šmokljana koji prosto obožavaju da oštre svoje pero na legendama i cipelare ih čim namirišu krv iz njihovih biblijskih rana – sadrže bljeskove retke lepote, što gotovo da više i ne sija na ovom svetu. RHCP i dalje sami vidaju svoje primljene udarce, i ne zaluđuju se time da će im iko ikada dati besplatan ručak. Oni seju svoju magiju, nalik slavnom prethodniku Džimu Morisonu, i ne libe se da to ispovede kao definitivni čuvari rokenrol mitova.

A bez mitova smo ništa, ne zaboravite.