foto: žitounija / zdravko sajatović
Krađa robnih rezervi
Pred izbore je Aleksandar Vučić tešio (a i plašio) građane fotografijama punih magacina konzervi, džakova i kutija, i podacima kako nam ne manjka pšenice, kukuruza i druge osnovne robe, a onda je prošle nedelje obznanio da su Robne rezerve potkradane, što znači da nema žita koliko je ranije tvrdio.
Preuzimajući, po običaju, ulogu tužioca i sudije, najavio je “da će ići u zatvor svi koji su na brutalan način krali, misleći da ih niko neće proveravati”, i otkrio kako su skladištari krali državne rezerve lagerovane u njihovim silosima.
“A znate kako rade, postave duplo dno za našu robu, za žito. Duple rešetke postave da vi mislite dole je, a nema je. Nisu mislili da će iko da proverava ima li žita ili ne”, pojasnio je Vučić.
Usledila je akcija državnih organa i do sada je lišeno slobode sedmoro vlasnika preduzeća, mahom iz Srema i Mačve, zbog postojanja osnovane sumnje da su zloupotrebili poverenje u obavljanju privredne delatnosti i ukupno oštetili državu za preko devet miliona evra.
Oko 70 skladištara ima ugovore za lagerovanje robe sa Direkcijom za robne rezerve Srbije i dobija mesečnu nadoknadu, a država ima i svoje silose i magacine za rezerve hrane. Većina privatnika svoje obaveze izvršava po zakonu, ali oduvek je bilo skladištara koji su baratali robnim rezervama ili ih proneverili.
“Večernje novosti” podsećaju da je i krajem 2013. godine sprovedena akcija hapšenja zbog zloupotrebe sa pšenicom i kukuruzom iz robnih rezervi, a da je tada kod 18 od 77 skladištara utvrđen manjak od 50.000 tona pšenice i 30.000 tona kukuruza, obaška što su neki od njih naplaćivali od države i do 10.000 evra mesečno za zakup.
Koliko je ta akcija tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića dala dugoročne rezultate vidi se ovih dana, kada se u akcijama tužilaštva i policije utvrđuje isto “duplo dno”.
10.000 za prosvetare
Osim što godinama unazad otkriva krivična dela i deli pravdu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić od početka pandemije kovida zasipa građane parama, prvo sve punoletne, pa penzionere u par navrata, onda mlade i redom po zaposlenju – sve istim sumama, a on je taj koji ekskluzivno otkriva ko će i kada dobiti novu turu tzv. “helikopter para”.
Nakon što je pre neki dan sa po 10.000 dinara iz državnog budžeta počašćeno blizu 8000 zaposlenih u ustanovama socijalne zaštite, i najavljena za početak juna nova isplata po 100 evra svim građanima od 16 do 29 godina, Vučić je, gostujući na TV Pinku, najavio da će naredne nedelje po 10 “crvenih” dobiti i svi prosvetari, bez visokog školstva, što znači oko 133.000 zaposlenih u osnovnim i srednjim školama i predškolskim ustanovama.
“Nemam neku pozitivnu reakciju na to što Vučić daje milostinju od naših para. Sve je to bacanje prašine u oči. Dajte mi platu koju sam zaradio. Da je plata u skladu sa zakonom, nastavnici bi primali po 110.000 dinara. Ovako im svakog meseca neko ukrade 50.000 dinara”, izjavio je za “Danas” Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine.
A posle prosvetara i mladih neka se pripreme…
Misli ministra za porodicu
Ministar za brigu o porodici i demografiju Ratko Dmitrović (SNS, ex SPAS), ponovo je pokazao kako razume negativni prirodni priraštaj i zašto su žene, opet, krive. Ovog puta je na Tviteru alarmirao javnost da nam, takoreći, cure poslednji dani.
“Razmislite o ovome bar jedan minut. Danas žena u Srbiji prvi put rađa u 30. godini. U kojoj godini će prvi put rađati 2050. godine? Da li smo svesni koliko je jezivo teška situacija u kojoj se kao narod nalazimo? Ostalo nam je malo vremena do linije iza koje nema povratka”, napisao je ministar u svojstvu zabrinutog tviteraša.
Usledile su reakcije na toj i na drugim društvenim mrežama, uglavnom negativne po Dmitrovića, baš kao i u leto prošle godine, kada je sličnim “jezivim” izjavama sa ministarske pozicije skrenuo pažnju javnosti. I pre toga je prozivao Srpkinje da su “kasnorotkinje” i vređao feministkinje, a od svojih novinarskih početaka sve do danas naricao je nad sudbinom Srba i Srbije, prozivajući poimence “domaće izdajnike” i “ustaške plaćenike”.
Ali, ništa ga od dolaska naprednjaka na vlast nije maknulo sa važnih državnih i paradržavnih funkcija, pa tako ni kontroverzni stavovi o natalitetu i ulozi žena u društvu nisu bili dovoljni da ga Aleksandar Vučić, odnosno formalno Ana Brnabić liše ministarske fotelje.
On je pak ranije izjavio da “nikada nigde nije rekao da je žena kriva za lošu demografsku sliku Srbije”, već da je po njemu “žena centar priče, naš apsolutni prioritet, da ona odlučuje jer ona rađa”.
Ako je tako kako kaže, onda na veoma čudan način, najblaže rečeno, ispoljava poštovanje i brigu prema ženama.
Partizanove uspomene
Trojka Saše Đorđevića u poslednjoj sekundi finala Kupa evropskih šampiona u košarci (Evroliga) odigranog 16. aprila 1992. godine u Istanbulu, ušla je u košarkašku legendu i donela beogradskom Partizanu jedinu titulu prvaka Evrope (uz tri pehara Kupa Radivoja Koraća, šest puta osvojenu ABA ligu, 21 državno prvenstvo i 16 kupova).
Na 30-godišnjicu velikog trijumfa klub je na svečanosti okupio većinu aktera finala, počevši od najtrofejnijeg evropskog trenera Željka Obradovića, kome je to bila prva od do sada devet osvojenih evropskih klupskih titula.
Partizan se plasirao u Evroligu kao drugoplasirani u poslednjem prvenstvu Jugoslavije 1991. godine, a kako su počeli ratni sukobi u bivšoj državi, morao je da igra kao domaćin van zemlje, kao i prvoplasirani, poslednji jugoslovenski šampion, POP 84 (Jugoplastika) iz Splita, i trećeplasirana zagrebačka Cibona. I svi su odabrali Španiju, a crno-beli su se skrasili u Fuenlabradi, predgrađu Madrida, i ubrzo privukli pažnju, a potom i veliku podršku sa tribina tamošnjih ljubitelja košarke.
Pored toga što su bili najmlađi tim, sa prosekom od 21,7 godina, crno-beli su do Fajnal-fora u Istanbulu došli odigravši, osim prve četvrfinalne, sve utakmice van Beograda i zemlje.
Posle grupne faze, Partizan je u četvrtfinalu bio bolji u tri utakmice od Knora iz Bolonje (današnji Virtus), a potom je u turskoj prestonici u polufinalu savladao Filips iz Milana (Armani Olimpija) sa 85:78, a u finalu Huventud iz Badalone sa 71:70.
Predsednik kluba bio je Dragan Kićanović, direktor pok. Milenko Savović, teh. sekretar Dragan Todorić, stručni savetnik prof. Aleksandar Nikolić, a Obradović i njegov pomoćnik Velimir Gašić predvodili su do evropskog trona prvotimce Aleksandra Đorđevića, Predraga Danilovića, Nikolu Lončara, Zorana Stevanovića, pok. Dragišu Šarića, Željka Rebraču, Mlađana Šilobada, Slavišu Koprivicu, Vladimira Dragutinovića i Ivu Nakića.
Na humanitarnoj aukciji povodom obeležavanja godišnjice prodato je 16 predmeta iz istanbulskog finala, počevši od najviše plaćene Obradovićeve table sa nacrtanom kretnjom Đorđevića za trojku (7100 evra), preko replika dresova, do lopti sa potpisima svih igrača i trenera, a prikupljeno je 32.650 evra, namenjenih deci nedavno poginulih rudara.
Odluka Dijane Hrke da stupi u štrajk glađu mora se posmatrati u dva konteksta, ljudskom i političkom. Sa ljudske strane, apsolutno svako ko stoji uz nju želi da prekine štrajk glađu i da sačuva zdravlje. Sa političke strane, njen potez je nešto na šta Aleksandar Vučić nema odgovor
Na početku je propagandno-bezbednosni kamp u Pionirskom parku bio mesto “studenata koji žele da uče”, a sada ga Vučić naziva “ostrvom slobode”. Ispada da vlast kreće u oslobađanje države. Od koga? Pa valjda od studenata i građana, nikog drugog
Veliki režimski poraz je i to što su građani, zajedno sa studentima, politički sazreli – bar ogromna većina njih. To se videlo se u Novom Sadu, čulo iz izjava građana i studenata. Sve je manje onih nestrpljivih koji očekuju da se nešto može tokom jedne noći ili jednog dana promeniti. Cilj je blizu, ali valja do njega još tabanati, sve sa ranjenim nogama. Oni studenti koji su sa od žuljeva krvavim čarapama umarširali u Novi Sad simbolički su pokazali da odlučnost postoji i da ih ništa ne može zaustaviti
Što je režim više pokušavao da osujeti komemorativni skup u Novom Sadu, to je snažnije mahao rukama u sopstvenom živom blatu. Naspram toga, stajala je snaga zajedništva i dostojanstva, solidarnosti i bola
Pitanje za crkveno osoblje: ako već u držanju i govoru Vućić Aleksandra i njegove svite nema ničeg hrišćanskog, zašto sveštenici uopšte dopuštaju da u kuću božju dolazi ta ekipa na slikanje i primenjenu glumu
Aleksandar Vučić misli da u utorak putuje za Brisel u svojstvu predsednika Republike Srbije, ali zapravo odlazi kao predsednik Ćacilenda. Na to je sam sebe sveo, samo što toga još uvek nije svestan
U Novom Sadu je održana ogromna komemoracija za žrtve nadstrešnice, dirljiva i neophodna. Fiksacija na tačan broj ljudi tu je potpuno promašena jer ovo više nije ta igra
Bol Dijane Hrke od ovog trenutka bol je svakog građanina Srbije, koji je sačuvao u sebi jezgro ljudskosti u neljudskom režimu Aleksandra Vučića
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
