Pretnja Medvedeva: Pristupanje Švedske i Finske NATO-u imalo bi posledice za Baltik

Nekadašnji predsednik i pemijer Rusije Dmitrij Medvedev, sada u funkciji zamenika sekretara ruskog Saveta za bezbenost jedan od članova političke elite koja okružuje Vladimira Putina, upozorio je Finsku i Švedsku da ne pristupe NATO-u, jer bi tako postale „zvanične protivnice Rusije“.

„U tom slučaju neće biti razgovora o Baltiku bez nuklearnog oružja“, izjavio je Medvedev. Objasnio je da bi u tom slučaju Rusija bila primorana da pojača svoju bezbednosnu politiku jer bi nanovo morala da se uspostavi tako narušen odnos ravnoteže, a to Rusija do sada nije imala u planu.

Finska vlada u slučaju pristupanja zemlje NATO-u računa sa povećanim rizicima, koje je teško predvideti, i pojačanim pokušajima Rusije da se meša u njena unutrašnja pitanja, piše nemački „Špigel“. List se poziva na bezbednosnu analizu vlade u Helsinkiju o prednostima i manama pristupanja Finske NATO-u koju su u sredu predstavili ministar spoljnih poslova Peka Havisto, ministar odbrane Anti Kaikonen i ministarka unutrašnjih poslova Krista Mikonen. Parlament bi naredne sedmice trebalo da razmatra ovu analizu. Moskav je više puta upozoravala Švedsku i Finsku, ne baš tim rečima, ali da im ne pada napat da pristupe zapadnoj vojnoj alijansi.

U rizike finska analiza ubraja očekivane tenzije na 1300 kilometara dugačkoj zajedničkoj granici.

Prednost za Finsku bi bila što bi u tom sluaju upala pod okrilje člana 5 ugovora o članstvu u NATO-u, koji se odnosi na kolektivnu odbranu, tj. po kome kada je jedna država napadnuta to znači objavu rata čitavoj alijansi.

Prednost za NATO bi bila što bi se u slučaju pristupanja Finske i/ili Švedske teritorija vojne alijanse u Evropi znatno proširila, a granica sa Rusijom bi se udvostručila. NATO bi se značajno primakao strateški važnim ruskim oblastima kakve su polusostrvo Kola ili Sankt Peterburg.

Jedno od pitanja prilikom razgovora o pristupanju alijansi bilo bi vojno prisustvo NATO-a u Finskoj, koja ne bi bila u obavezi da se obaveže da na njenoj teritoriji bude stacionarino nuklearno pružje, stalne baze ili trupe saveznika.

Šta može da se desi zemlji koja nije članica NATO-a, a ne želi da se obaveže da to nikada ne postane, Rusija je pokazala na primeru Ukrajine. A šta bi se dogodilo da  neutralne Finska i Švedska, uprkos upozorenjima iz Moskve, donesu odluku o pristupanju zapadnoj vojnoj alijansi? Da li bi se Putin usudio da naredi napad i na njih? I da li bi se NATO u tom slučaju ipak aktivno uključio u rat, mada nisu članice alijanse? Da li bi se putin usudio da to proveri?

Za Zapad se poštovanje slobodne volje neke zemlje da pristupi NATO-u tumački kao demokratski princip koji bi trebalo poštovati.  Moskva širenje NATO-a na istok vidi kao direktnu pretnju sospstvene bezbednsti. Ukrajina upravo plaća skupu cenu pokazne vežbe Vladimira Putina, da neće više tolerisati približavanje NATO-a ruskim granicama.

Sa jedne strane, to deluje obeshrabrujuće za države, pre svega u postsovjetskom podneblju, koje bi htele da pristupe alijansi. Sa druge, teško da bi se i Vladmir Putin upustio u napad na neku članicu NATO-a, pa je vojna alijansa kao garancija bezbednosti i odbrane, što je pomalo bilo zaboravljeno, na velikom dobitku čitave situacije jer je tu ponovo moćan, antidemokratski neprijatlelj sa ekspanzionističkim pretenzijama, od koga je manjim državama potrebna odbrana.

J.H./Spiegel/BBC