foto: ap photo
Dosadašnje teške borbe nisu dovele ni Ruse ni Ukrajince do pozicije na kojoj bi bilo razloga da se očekuje neko političko rešenje. Rusi su zauzeli veliki prostor, ali ofanzive su sada svedene na poneki kilometar. Na taktičkom nivou, ruske kolone nisu više tako lake mete kao što je to bilo na početku rata. Komandni kadar je na vrlo težak način, kroz gubitke, naučio lekciju o tome šta znači izviđanje pre nailaska glavnine snaga. Iznad kolona sada lete Ka-52, Mi-28 i Mi-24 na malim visinama, i tu su da preventivno odvrate manje grupe Ukrajinaca od pokušaja da otvore vatru
Rusi kažu “začistka”. Vojnici idu od zgrade do zgrade i, uz podršku borbenih vozila, uništavaju skrivene vatrene tačke ukrajinske odbrane u Marijupolju. Tenkovi koji su u prvim nedeljama rata došli na loš glas zbog visokih gubitaka, ponovo su dobili ulogu osnovnog sredstva za slamanje protivnika. Doduše, sada pešadija prati tenkove i obezbeđuje njihovo dejstvo od ukrajinskih protivtenkovskih sredstava. Očigledno, Rusi su učili u hodu, pete nedelje rata presečene su ukrajinske snage u Marijupolju u dva dela i sledi nastavak “začistke” do poslednje kuće.
Ekstremisti iz odreda Azov dobili su mnogo otvorenih poruka da će biti “denacifikovani”, jednom zauvek. Nema potrebe tumačiti značenje eufemizma azovcima – jasno je i zato su u odlučnoj odbrani, bez nade da će bilo šta da se promeni u njihovu korist. Od 1. marta, kada je Marijupolj okružen ruskim jedinicama, Ukrajincima je bilo jasno da su male šanse da će biti deblokirani. Ukrajinske manevarske snage vezane su za borbe na granicama DNR i LNR. Velikih pojačanja nema. Kada bi se neke kolone usudile da krenu prema jugu, bile bi verovatno brzo pometene udarima ruske avijacije ili artiljerije. Za razliku od prvih nedelja, sada se Rusi trude da po normama ratnog zanata izoluju bojište, da prekinu dotur pojačanja, municije i ostalih resursa.
RUŠEVINE MARIJUPOLJA
Nakon tri nedelje borbi za Marijupolj, poruka Rusa je bila ultimatum za predaju garnizona. Ukrajinci su se na to oglušili. Već u to vreme, satelitski snimci su pokazivali da je 90 odsto građevina u gradu oštećeno ili srušeno. Obe strane bore se žestoko, bez milosti. Rusi su protiv ekvivalenta dve brigade – 36. brigade mornaričke pešadije, čija komanda je jedna od nosećih u odbrani grada, delova nekoliko mehanizovanih i pešadijskih brigada i bataljona, lokalne brigade teritorijalne odbrane i jedinice Azov – uveli 150. motostreljačku diviziju i 810. brigadu mornaričke pešadije. Navodno su u borbama stradali komandanti obe ruske jedinice, što je snažna potvrda razmera borbi. Zamenik komandanta ruskih marinaca zaradio je Orden heroja već u borbama za gradić Volnovaha, koji je bilo poslednja veza Marijupolja sa grupacijom ukrajinskih oružanih snaga u Donjeckoj oblasti. Na Marijupolj su poslane i jedinice DNR, LNR i SPECNAZ, Rosgvardija i ostali sastavi koji su iskusni ili barem obučeni u borbama u urbanim sredinama.
Ukrajinska propaganda tvrdila je da je poginuo komandant 8. gardijske armije general Andrej Mordvičev, pretpostavljene komande 150. divizije, i to na aerodromu kod Hersona. On se kasnije ukazao na društvenim mrežama u Marijupolju na snimcima sa Ramzanom Kadirovom, poglavarom čečenskim, koji je došao da obiđe svoj kontingent na terenu. Informacija o smrti generala je demantovana, a Kadirov je generala nazvao “najboljim komandantom”. Znači, komanda 8. armije iz Rostovske oblasti vodi čišćenje Marijupolja. Pod 8. armijom se bore kadirovci, koji su dobili svoj komad grada. Formalno, to je jedinica Rosgvardije, odnosno ministarstva unutrašnjih poslova.
ČEČENSKI FAKTOR
Za razliku od ruske vojske, kojoj je zabranjeno da koristi mobilne telefone i snima događaje, kadirovci svaki dan pune društvene mreže snimcima realnih borbi. Njihov borbeni imidž su brade i pozdrav “Ahmat-sila”, koji je Kadirov uveo kao znak poštovanja za svog oca, nekadašnjeg muftiju Čečena, koji je proglasio džihad protiv ruske oružane sile. Ahmat Kadirov je aktivno učestvovao u Prvom čečenskom ratu, od 1994. do 1996. godine. Tada je postepeno ojačao svoj prestiž i uticaj među Čečenima, a tokom Drugog rata, koji je počeo 1999, vodio je prorusku politiku i borio se protiv vehabija. Za pomoć u mirnom prelasku u ruke ruske vlasti, Putinovim ukazom iz juna 2000. postavljen je za predsednika Čečenije, a tri godine kasnije potvrdio je svoj položaj na izborima.
Ekstremisti su ubili Kadirova starijeg na Dan pobede, 9. maja 2004. godine, kada je došao na stadion u Groznom na prigodni koncert. Pod tribinu je još prilikom rekonstrukcije stadiona postavljena artiljerijska granata kalibra 122 mm, koja je bila smrtonosna za Kadirova i još nekoliko rukovodilaca. Kadirov mlađi, koji je kao i otac prvo ratovao protiv Rusa, a zatim postao ruski proteže, vodio je borbene akcije protiv vehabija. Od 2006. je na čelu Čečenije, ujedno je jedan od visokih rukovodilaca partije Jedinstvena Rusija i general sa dve zvezdice u policiji (od pre neki dan, kao nagradu za nove borbene zasluge) i sa jednom generalskom zvezdicom u vojsci.
Sa pokličom “Ahmat-Sila”, Čečeni se bore za Marijupolj koji će pasti, ali kada, još se ne zna. Pesimizam ukrajinskog rukovodstva oko tog pitanja možda je potvrđen informacijom ruskog ministarstva odbrane od 28. marta, da je iznad Azovskog mora oboren Mi-8, koji je trebalo da izvuče komandante odbrane grada, da ne bi pali Rusima u ruke. Osim Ordena heroja za grad, ukrajinske vlasti nisu u prilici da bilo šta konkretno učine za podršku svojoj vojsci, koja sa svakim časom drži sve manji prostor.
SMIRIVANJE OKO KIJEVA
U međuvremenu, Rusi se koncentrišu na istoku za odsecanje glavnine ukrajinske sile, koja je još uvek snažna na prostoru Donjecke i na malom komadu Luganske oblasti. Formiranje kotla oko tih brigada neće biti lak posao sa Ruse, ima tamo i boraca i tehnike. Čak trideset trećeg dana rata navodno je poleteo jedan ukrajinski jurišnik Suhoj 25, koji je preživeo na više puta bombama i raketama preoranom aerodromu u Kramatorsku. Nije dugo leteo – Rusi su ga stavili na zvaničnu listu oborenih aviona.
Satelitski snimci pokazuju da se koncentrišu velika pojačanja ruske vojske u blizini Ukrajine, čak veća nego ona koja su primećena u vreme pripreme invazije. Pribavlja se tehnika, odasvud. Naređeno je iz Kremlja da se povuče glavnina jedinica angažovanih u Siriji na podršci Asadovom režimu – sada su potrebniji u Ukrajini.
Ruski bataljoni na ostalim delovima fronta preopterećeni su, verovatno zamoreni i istrošeni svakodnevnim borbama, i za sada se trude da zadrže položaje, konsoliduju prilike sa logistikom i zaštite puteve od diverzantskih grupa. U mestima na putu za Kijev snage grupacije “V” pete nedelje rata potisnute su na nekim položaja, ali Ukrajinci preduzimaju akcije samo na taktičkom nivou. Navodno su 28. marta povratili Irpenj, koji su Rusi zauzeli tri nedelje ranije. Na tome se prerano gradi euforična atmosfera o nastavku borbi koje treba da dovedu do odbacivanja Rusa od ukrajinskog glavnog grada, ali za veće prikupljanje snaga za protivudare ukrajinska vojska više nema snage, prevlast ruske avijacije u vazdušnom prostoru iznad fronta limitira pokrete na putevima.
Na severoistoku, ruska vojska se trudi da konačno izoluje Černigov, koji je bio na udaru već prvog dana rata, i još uvek se u njemu održava ukrajinski garnizon. Ruska 2. gardijska armija, koja se rastegla nekih gotovo tri stotine kilometara duž puteva od Rusije ka Kijevu, pod stalnim je pritiskom Ukrajinaca. Njen položaj nije povoljan, ali nije ni katastrofalan, kako to vide osmatrači iz NATO-a, koji izveštavaju gotovo o slomu fronta jedinica kojima komanduje 2. armija, dovedena iz Samare.
Potvrda da su ruske jedinice pod prevelikim pritiskom jeste poruka Moskve 29. marta da će “kardinalno” smanjiti borbena dejstva na prostoru oko Kijeva i Černigova, što je pozitivna politička poruka kao osnova za pregovore u Istanbulu. U osnovi, radi se o potezu koji je morao da se preduzme da se rasterete delovi pet armija i raznih ojačanja na severnom i severoistočnom delu ratišta.
Na jugu, Rusi su se posle velikih prodora sa početka rata povukli sa položaja blizu Nikolajeva ka Hersonu, koji je postao veliki ruski garnizon. Ukrajinci su se previše ohrabrili i pokušali su da prodru prema jugoistoku, i to je bio primer zašto njihovi komandanti ne smeju da pomisle na manevar sa većim snagama. Našli su se pod udarom artiljerije i avijacije, i cena koju su platili 28. i 29. marta svakako je visoka u odnosu na potencijalnu korist od poruke za domaću i svetsku javnost da su u protivofanzivi. Ostali su bez vrednih resursa, jer su se izložili izlasku na otvoreni teren, izvan zaklona gradova i uređenih položaja na prilazima Nikolajevu.
Dosadašnje teške borbe nisu dovele ni Ruse ni Ukrajince do pozicije na kojoj bi bilo razloga da se očekuje neko političko rešenje. Rusi su zauzeli veliki prostor, ali ofanzive su sada svedene na poneki kilometar. Na taktičkom nivou, ruske kolone nisu više tako lake mete kao što su bile na početku rata. Komandni kadar na vrlo težak način, kroz gubitke, naučio je lekciju o tome šta znači izviđanje pre nailaska glavnine snaga. Iznad kolona sada lete Ka-52, Mi-28 i Mi-24 na malim visinama, i tu su da preventivno odvrate manje grupe Ukrajinaca od pokušaja da otvore vatru. Ako zatreba, tu su da odmah pruže vatrenu podršku iz vazduha. Sada Rusi polako idu dalje, proveravaju teren, šalju izviđače.
Čini se da ruski oficiri u početku nisu shvatili da su u pravom, brutalnom ratu i olako su dozvoljavali da se borbena vozila nađu pod udarom protivtenkovskih raketa. Promena taktičkih postupaka je primetna i sada Ukrajinci češće postavljaju zasede sa minama, koje su ranije pripremljene na očekivanim pravcima kretanja ruskih kolona.
BITKA ZA GORIVO I LJUDE
Jedna novina u ratu je intenzivno razaranje dalekometnim raketama Kalibar i Oniks i ostalim sličnim sredstvima velikih skladišta goriva u dubini teritorije Ukrajine, u Lucku, Lavovu, okolini Rovna. Cilj je jasan – ostaviti tenkove i ostala vozila na frontu bez goriva. Težišni zadatak u izboru koja skladišta prvo uništiti jeste da se prekine snabdevanje ukrajinskih grupacija u okolini Kijeva i na istoku, u Donjeckoj oblasti. To je sasvim očekivana priprema za nastavak borbi, iako ima i pregovora. U Istanbulu su Rusi 29. marta zauzeli tvrd stav o tome šta traže: da Ukrajina zvanično prizna Krim kao deo Rusije, priznanje DNR i LNR kao nezavisnih država (pretpostavljamo u punim granicama oblasti u kojima su, za sada, snažni delovi ukrajinske vojske), demilitarizaciju, denacifikaciju, neutralnost, u Ustav mora da se unese da Ukrajina neće biti članica NATO-a, poništavanje zakona koji diskriminišu ruski jezik i prekid negativnog postupanja prema ruskom stanovništvu.
Pitanje budućeg statusa Ukrajine, prema Moskvi, je neizvesno, ali jedan nagoveštaj je organizovanje novih vlasti. Od prošle nedelje, u nekim mestima formirani su privremeni vojnopolicijski organi, koji su na sebe preuzeli zadatke obnove funkcionisanja svakodnevnog života. Prvi korak je novčana pomoć od 10.000 rubalja (oko sto evra) za svakog penzionera i tzv. budžetnika, službenike i radnike pravna lica na budžetskom finansiranju. Na informativnom planu, odsečen je prijem signala ukrajinskih TV i radio programa, provajdera mobilne telefonije i interneta. Sada se može čuti samo ruska reč.
Formiranje organa vlasti je indicija da ruska vojska mora da računa sa dugotrajnim zadržavanjem u mestima koja su zauzeta. Problem za nastavak ofanzivnih borbenih dejstava su ljudi. Sada se na terenu nalazi barem par stotina hiljada pripadnika ruskih oružanih snaga, ali taj broj mora drastično da poraste ako se ide dalje, a to ne može da se ostvari bez poziva rezervistima i uvođenja vojnika na redovnom služenju vojnog roka u jedinice u Ukrajini. Na početku rata poslani su i regruti, ali po volji komandanata, koji su od njih zatražili da se potpišu na zahtev za ulazak u profesionalnu službu. Stav ruskog javnog mnjenja može da bude velika prepreka za šire i duže angažovanje, zato za sada Moskva zvanično kaže da će regruti ostati u kasarnama i da će prolećni poziv u vojsku da bude redovan, u normalnim okvirima od oko 134.000 vojnih obveznika.
MINE PO BOSFORU
Jedna od posledica rata po treće zemlje jeste dramatičan problem sa morskim minama, koje su ukrajinske oružane snage postavile u Crno more kao odbranu Odese. Očekivani ruski pomorski desant je izostao (ili odložen), jer nije ostvaren prodor u pravcu Odese od Hersona preko Nikolajeva, a 810. brigada mornaričke pešadije Crnomorske flote poslana je na Marijupolj. Mine koje je trebalo da dočekaju Ruse u Odesi sada plutaju i morskim strujama krenule su prema jugu. Turska i Rumunija su 27. marta potvrdile da rade na potrazi i neutralizaciji mina. Zvanično se ne kaže čije su, ali ruski zvanični izvori su još 19. marta objavili da je, zbog loših meteoroloških prilika i “teškog” mora, preko 400 mina otkinuto sa kablova za koje su bile vezane. Očekivano, Ukrajinci su to zvanično proglasili za dezinformaciju. Mine postoje i to je dokazano, jer je rumunska mornarica 27. marta uništila jednu, 39 morskih milja od luke Midija. Istog dana, Turska je obavestila javnost da je neutralisana jedna mina u blizini granice sa Bugarskom. Par dana ranije, Bosfor je bio privremeno zatvoren zbog jedne primećene mine.
Turska želi bezbedno more, ali je ostavila snažne ruske vojnopomorske snage na istoku Sredozemnog mora jer je aktivirala odredbe konferencije iz Montreja, po kojima u ratu može da zabrani prolaz ratnih brodova zaraćenih strana kroz Dardanele i Bosfor. Znatan deo ruske Crnomorske flote sada ne može kući. Sa osloncem na 720. puk materijalno-tehničkog obezbeđenja u luci Tartus u Siriji, na moru su fregata “Admiral Grigorovič” i raketni čamac “Orehovo–Zuevo”, oba naoružana raketama Kalibar, i dve podmornice, “Novorosijsk” i “Krasnodar”.
U centralnom delu Sredozemnog mora su dve grupe koje su došle izdaleka – iz Pacifičke flote raketna krstarica “Varjag” sa jednim razaračem, i iz Severne flote krstarica “Maršal Ustinov”, u pratnji po jednog razarača i fregate. NATO nije srećan što su ti brodovi oko njenih članica, ali ne postoje pravne prepreke za to, osim što nijedan brod sa ruskom vojnopomorskom zastavom ne može da prođe kroz Stambol-grad dok se vode pregovori u palati Dolmabahče, na obali mora.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
