Foto: AP Photo/Dmitri Lovetsky
Čim je počela ruska invazija na Ukrajinu direktorka državnog pozorišta Mejerhold centar u Moskvi Elena Kovalskaja je podnela ostavku. I obrazložila je jednom rečenicom, samo jednom, zato što je u njoj, u tih nekoliko reči, sadržano sve važno, a iz nje kao višak izostavljeno sve što bi huljski razvodnilo stvari: „Nemoguće je raditi za ubicu i biti plaćen od njega“
Znamo, koliko se iz fizičke udaljenosti znati može, šta rade danas ljudi u Kijevu, Harkovu, Lavovu. Znamo, onoliko koliko je to moguće, šta misle i kako se osećaju oni koji su izloženi ovom napadu visoko koncentrovane toksične mržnje i imperijalnog, lažno bratskog prezira, materijalizovanog kroz ubojito oružje.
Mene, međutim, više zanima kako ovih dana i noći izgleda i društveni i unutrašnji život ljudi u Moskvi ili Piteru, a naročito onih ljudi koji imaju javni glas i javnu vidljivost, simbolički društveni kapital, poznatost i ugled. Kako je biti uvaženi pisac ruskog jezika danas, baš danas? Kako je biti profesor neke humanistike, onaj od koga se očekuje kanda više od onog koji svira u diple? Mada ni onaj što svira u diple nije bez odgovornosti. Kako je biti novinar s kičmom u Rusiji danas, baš danas? Kako je moguće i da li je moguće zabavljati i poučavati pučanstvo dok Kijev gori? Može li danas postojati ikakva bolja i viša Rusija, a da nije uz Ukrajinu i sa Ukrajinom?
Ne govorim o onima koji su klijenti i apologeti režima i potrošači i distributeri velikoruskog otrova. Njima pomoći nema, ali od njih niko ništa ni ne očekuje. Govorim o onima drugima, o onima koji jesu današnji nastavljači velike ruske kulture – a to je kultura Tolstoja i Čehova, Rahmanjinova i Bulgakova, a ne pijanih i poludebilnih ruskih general-pukovnika ili kagebeovskih her Flikova (od kojih je onaj jedan zaposeo Kremlj, pa ne izlazi). Kako njima danas uspeva da ustanu iz postelje i pogledaju se u ogledalo?
Kako je, dakle, danas, baš danas, nositi ruski pasoš, pisati na ruskom jeziku, biti neko i nešto u Rusiji i ruskoj civilizaciji, a imati na svojim plećima sve ovo što je na njih natovario opskurni kremaljski hazjajin?
Možda je najbolje odgovor na ovo pitanje potražiti (k)od Elene Kovalskaje, direktorke državnog pozorišta Mejerhold centar u Moskvi. Tačnije, bivše direktorke: čim je počela ruska invazija na Ukrajinu, Kovalskaja je podnela ostavku. I obrazložila je jednom rečenicom, samo jednom, zato što je u njoj, u tih nekoliko reči, sadržano sve važno, a iz nje kao višak izostavljeno sve što bi huljski razvodnilo stvari: „Nemoguće je raditi za ubicu i biti plaćen od njega“.
Ne poznajem Elenu Kovalskaju, nisam upućen u njen rad, ali sam siguran da je ona famozna „ruska duša“, iza koje se vazda kriju kojekakvi mistifikatori i prodavci otrovne magle, spasena ovim i ovakvim činom, a ne otvorenim ili bedno prikrivenim metanisanjima tiraninu i ubici. Time se ruska kultura i ruska duša vraćaju svojem humanističkom izvorištu. Tiranin i ubica i svi njegovi ostaju na drugoj obali.
A nas ovde, ako nismo oboleli od samoizazvane amnezije, čin Kovalskaje može i mora podsetiti na ostavku profesorke Mirjane Miočinović, koja 1991. nije htela da ovdašnjem ubici, za šaku dinara, pruža legitimitet i privid normalnosti dok gore Vukovar i Dubrovnik.
Da li je time zaustavila rat? Nije. Ali je povukla demarkacionu liniju koja se više nije mogla preći. Na toj strani, sa profesorkom, našla se ona Srbija koja je, makar i uz nos većinskom raspoloženju trenutka, nadživela bankrot i samoubistvo vlastite otadžbine, i vlastite duše. To možda nije mnogo, ali tužna istina naše nemoći, tadašnje ovde i sadašnje tamo, je da je sve drugo što je u opticaju još manje od toga.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Ministar za javna ulaganja Darko Glišić izjavio je da je u ime SNS-a prijavio skup od 26. do 29. maja i rezervisao širi prostor oko Narodne skupštine, uz očekivanje da će prisustvovati stotine hiljada ljudi
Skupština Kosova ni iz četvrtog pokušaja nije uspela da izabere predsednika države zbog nedostatka kvoruma, čime je istekao zakonski rok za izbor šefa države. Prema Ustavu, slede novi vanredni parlamentarni izbori
Slogan „Studenti pobeđuju” za kratko vreme prerastao je u poruku optimizma, prkosa i vere u promene. Dok vlast pokušava da odgovori sopstvenom verzijom iste ideje, stručnjaci ocenjuju da snaga ove parole leži upravo u osećaju da je pobeda moguća
Reakcije na gostovanje Aleksandra Vučića u podkastu kod Alistera Kembela bile su različite – od hvalospeva do „bodljikavih” opisa. Ko je tačno Alister Kembel i o čemu je razgovarao sa Vučićem
Visoki savet tužilaštva odbio je da na dnevni red uvrsti preporuku Venecijanske komisije o vraćanju tužilaca u specijalizovana tužilaštva, uprkos upozorenjima o ugrožavanju kontinuiteta istraga
Frustrirane budale na internetu nisu mogle da zaobiđu ni Viktora Mitića, dečaka od jedanaest godina koji hekla. To je vrli novi svet
Pred opozicijom je teška odluka. Izići na izbore i rizikovati još jedan poraz ili podržati studente u stvaranju referendumske atmosfere. Šta nam govore rezultati nedavnog glasanja u Mađarskoj
Ministar kulture Nikola Selaković nasred Skupštine poručuje opoziciji da može da ga “povuče za Generalštab”. To je ispod zdravog razuma, pristojnosti, a pre svega časti
Represija i dirigovana anarhija u Vučićevoj Srbiji
Koliko živ čovek može da podnese Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
