Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Nije se još čulo za slučaj da bi veoma istaknuti političar iz jedne države postao neka od vodećih političkih figura u drugoj državi, ali Vučić ume da povuče veoma neortodoksan potez kad se nađe u škripcu, ili prosto u potrebi
Kao što verovatno znate, Ljubljana ima Srbina za gradonačelnika. Za razliku od Beograda, koji ima Srbina, ali nema gradonačelnika. Pa se umesto njega pojavljuje Vesić Goran, koji nije baš gradonačelnik, ali je takođe Srbin, ma koliko ta činjenica bila neprijatna svim drugim Srbima, živima i pokojnima, a o budućim da i ne govorimo.
S obzirom na multidisciplinarno odumiranje Beograda kao grada, njemu valjda gradonačelnik nije ni potreban. Uostalom, da mu je potreban, valjda bi ga i imao? Ovako, ima samo Vesića, što jedva da je išta, osim kad treba napraviti neku štetu i bruku.
Zapravo, malo smo svi mi i nepravedni prema Vesiću. Realno, svi znamo da je pravi gradonačelnik Beograda već šest-sedam godina Aleksandar Vučić, a ostali su samo figure. Baš kao što je Vučić i predsednik Vlade, ministar u svim ministarstvima, načelnik i direktor svega važnog u državi, i tako dalje, sve do uloge noćnog čuvara u avetinjskoj zgradi bivše Železničke stanice Beograd.
Samo, izgleda da se taj model otvorenog svevlašća opasno približio izmaku roka trajanja. Valja što pre preći na plan B, jer se presto opasno ljulja, možda ne sam glavni presto, ali svakako njegov beogradski deo. A gde je Beograd, tu su velike pare, najveći poslići i kombinacije, ogromna moć i uticaj, ukratko, dobar deo cementa koji ovu vlast drži u jednom komadu.
E, tu sad dolazimo do gradonačelnika Ljubljane. Čekaj, kakve veze s bilo čim ima gradonačelnik Ljubljane?! U vašem ili mom svetu nikakve, ali naš je Svedržitelj i ranije znao dokazati da je u stanju da povuče veoma neortodoksne poteze onda kada mu je to potrebno. Nismo li tako, u jednoj i dalje vrlo patrijarhalnoj i homofobnoj zemlji – a pukim aktom njegove samovolje – dobili valjda prvu lezbejku premijerku na svetu? Doduše, ja od početka njenog zadrživog uspona govorim da ne verujem da je Ana Brnabić zaista lezbejka i da će se kad-tad pokazati da negde na tajnoj lokaciji ima brkatog i prekog muža porijeklom od Kolašina i četvoro divne, krštene, miropomazane i nevakcinisane dece, Hristinu, Angelinu, Stefana i Nemanju (a vi sad procenite da li se ja to zezam, i zašto), ali to nije ni važno: važna je deklaracija, a ne suština. Kada bi se u politici radilo o bilo čemu sa makar i primesama suštine, Aleksandar Vučić bi momentalno evaporirao u ništavilu.
Kako god, vratimo se gradonačelniku Ljubljane. Pretpostavljam da Zoran Janković, kao rođeni Šumadinac, ima i državljanstvo Srbije, tako da kanda nema formalnih prepreka da u Srbiji može da bira i da bude biran. Pa ipak, sto mu gromova, nije se još čulo za slučaj da bi veoma istaknuti političar iz jedne države postao neka od vodećih političkih figura u drugoj državi (pa makar mu ova bila i rodnom zemljom)?! Da je uobičajeno, nije, najblaže rečeno, ali rekao sam već da Vučić ume da povuče veoma neortodoksan potez kad se nađe u škripcu, ili prosto u potrebi.
Sam Janković se, bar na dan nastanka ovog teksta (utorak), o celoj stvari ne izjašnjava nedvosmisleno, a Vučićevu vlast hvali onako kako se to već radi u ritualima političkog udvaranja. Znači li to da će “da se uzmu na kraju”? Videćemo, ili će nam reći baba iz vica, ona koja jedina odgleda svaki pornić do kraja.
A sve i da je cela priča tek mali postreferendumski spin ili jednodnevni probni balon, stvar nikako nije nezanimljiva. Uporedimo, dakle, neke koordinate, tek da znamo o čemu govorimo. Janković nije samo gradonačelnik Ljubljane (u četiri mandata!), nego je i jedna od vodećih političkih ličnosti zemlje, i svojevrsni “levi” opozit svom arhineprijatelju Janezu Janši (a s Janšom je Vučić, naravno, dobar po, recimo tako, “orbanovskoj” liniji sklonosti i srodnosti). Kao poslovan čovek i politički tehnokrata, Janković nije baš levičar po ukusu i meri bradonja formatiranih na nagvaždanjima dosadnih francuskih maoista ili na guruima savremene hipsterske “antineoliberalne” levice, ali u osnovnom simboličko-svetonazornom smislu stoji svakako “levo”: već kao “manjinac”, kao relativno prosvećeni gradonačelnik koji je umnogome relaksirao (više mediteranizovao nego balkanizovao) svakodnevni život u Ljubljani a da nije narušio bilo šta od njenog mitteleuropskog komunalnog reda, i kao makar i implicitni baštinik jugoslovensko-partizanskih tradicija (u Sloveniji vrlo živih i zdravih).
E sad, pronađite tu bilo kakvu sličnost sa Vučićem i njegovim haharima? Objektivno, jedino što bi on i oni mogli da otpevaju zajedno je onaj Tomin refren dva smo sveta različita. I za sve bi bilo najbolje da se na tome ova saradnja i završi.
A ako ipak bude drugačije, biće zanimljivo gledati posledice jedne bizarne inovacije: uvođenja svojevrsnog internacionalnog prelaznog roka u svet politike, kao da se radi o fudbalu, gde granice odavno ne znače ništa. Ali, ako tako bude, zašto onda stati na nivou gradonačelnika? Zašto da onda ne uvezemo i predsednika države, kad svi znamo da ima mnogo kvalitetnijih (a jeftinijih!, manje troše i nisu skloni kor… mislim, kvarenju) na tržištu od ovog našeg? Isto važi i za poziciju premijera, i tolike druge. A pošto taj proces ne može biti jednosmeran, možda bismo mogli negde nekome, makar u dubinama Trećeg sveta, da poklonimo Vesića, u paketu uz nešto vrednije? Dakako, pod ugovornim uslovom da ga ne vraćaju bar 99 godina. Uostalom, što bi ga i vraćali? Velika prednost Vesića je u tome što ne može da se pokvari.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve